Борис Радаковић: ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: Како су Срби опраштали својим џелатима?

среда, 06 новембар 2019 09:49
Штампа

jasenovacki-novomucenici-800x425-700x372ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: Како су Срби опраштали својим џелатима?

Под небом Балкана српски човјек је научио да страда у сваком већем сукобу, да буде жива брана свим тиранским бујицама које су браздиле рељеф овог дијела Европе. Историја нас је научила да су највећи крвници били људи нашега језика, отргнуте гране нашега стабла. Као што стихови Десанкини зборе, Срби су у гњеву итекако знали да се свете, али никад нисмо били „они што смишљено тлаче“. 

„Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали;
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље;
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче;
душа нам је пространа,
иако смо бројем мали.“

– Десанка Максимовић, Балканац.

jasenovacki-novomucenici-800x425-700x372

Овај текст је спомен на наше претке који су током Другог свјетског рата преживјели геноцид у Независној држави Хрватској од својих римокатоличких и муслиманских сродника. Писаћемо о примјерима када након свих страдања и мука, Србин побједник у рату, пружа руку помирења својим џелатима.

Неоспорно је, да је идеологија „братства и јединства“ диктирана од стране југословенских комуниста. Ипак, да није било воље, самопрегора, милосрђа у душама обичних Срба, никада та идеја не би могла заживјети. Упоредимо то са данашњим стањем у Босни и Херцеговини. Данас друга два народа, тј. њихови представници у јавном животу, воде антисрпску пропаганду равну оној усташкој.

Замислите да су Срби нешто слично радили након 1945. године. Да се у медијима тридесет година након рата писало о нпр. геноцидним хрватима и муслиманима, да они морају проћи катарзу, да морају одустати од својих националних тежњи итд. Срби су, уз велики утицај и залагање у првом реду српских комуниста, настојали да заташкају сјећање на своје страдање ради мира у држави. Овдје ћемо навести примјере гдје су обични Срби, да не би вријеђали своје комшије, опраштали својим џелатима злочине, пљачке и увреде.

Ранку Тороману рођеном у Доњој Градини 1934, усташе су убиле двије сестре. „Сестре су ми заклане негдје у априлу 1944. године. Имале су 12-13 и 14-15 година.“ У то вријеме Ранко се са својим комшијама налазио у засеоку Швабе под Просаром. Партизани су организовали да из Орахове дођу омладинци са воловима и плуговима да узору њиве како би народ имао шта да једе. Међутим, ти омладинци „кажу усташама гдје има народа и ови поране ујутро.“ Направили су покољ над Србима који су се ту били смјестили.

Након рата, Ранко је открио једног од злочинаца који су му убили сестре. Био је то муслиман из поменутог села Орахове. „Хтио сам га ударити али закочим. Одведем га у кафану, и његовог брата. Почнемо причу, свако своју причу. Кажем му да нећу правити освету, јер ћу бити као и он. Обилазио сам га сваке године, прошетам му крај куће, само да ме види.“

У Дубици је Тороман са групом Срба који су вођени у логор, био очевидац усташког клања. „А једно 100 метара испред тога гдје се дешава, како ми наилазимо, сједи човјек испред куће, псује нам мајку и каже: ‘Виде како моји соколови раде, онако ћете сви ви!’ Послије рата, негдје 1947. или 1948. године, ја сам ишао у гимназију у Дубицу, и сједи тај исти чича на том мјесту и ћути, а ми пролазимо. Ја се сјетим те приче и приђем и кажем му: ‘Ђе су ти соколови?’ И никад га више нисам видио да ту сједи.“

И друго свједочанство везано је за село Орахову. Мирко Цвијић рођен у селу Међеђи 1932. године проживио је као дјечак праву голготу. Након рата, живот се почео враћати у нормалу и Мирку је затребала каца за шљиве. Отишао је у Орахову „која је дала доста усташа“ али како каже „није било освете према усташама“. Мирко је код Мустафе Лојића изнајмио кацу за новац: „послије видим да је то каца мога оца која је однесена кад је кућа опљачкана, јер смо тада били одведени у логор. Мене и мајку је било стид рећи да је то наша каца . Ја му платио што сам се послужио и вратио му кацу.“

Породица Сретка Кукића рођеног 1928. у Горњој Бистрици, страдала је од својих комшија из села Ивањске и Шимића. Сретко је у геноциду изгубио 58 чланова породице. Након рата када се живот почео враћати у нормалу, Сретко је могао настрадати због тога што је препознао своју краву код једног Хрвата: „Ишли преко Пискавице, вратили се преко Шимића. И наиђем тамо на Гугуновој главици наиђем на човјека чува двије краве. Видим ја, сједи он и карабин пред њим држи. И ја позно своју краву. Ја вабну (зовну-Б.Р.) њу „Перова дођи вамо“. Она погледа, рикну, и дође мени. Каже, још само једном ако речеш неће ти требати. Хрват. Али ја радио с тим људима у шуми, нисам ‘ћео да правим невоље. Не знам гдје ће ме ко дочекати, иза букве убити. И тако то и остало.“

Са Сретком је аутор овога текста урадио интервју 17. марта 2019. године. На питање какав је био однос између Срба, Хрвата и муслимана послије рата, Сретко је одговорио:

„Па добар био. Никад није нико ником ништа реко. Ми смо мирољубиви и шутимо. Само ми је један реко, да смо ми дочекали оно злодјело као што сте ви од нас, ми би направили вама невољу кад смо добили власт. Реко видите, ми нисмо. Нисмо ништа.“

Сличних примјера има још. О томе се може написати читава књига. Срби се нису бунили ни када су након рата, припадници усташа добијали мале казне, или када су након неколико година тамновања бивали помиловани и пуштани прије времена на слободу. Настојали су да граде државу мислећи да ратова више неће бити. Почетак деведесетих је показао да је то била утопија. Усташлук је скинуо петокраку са капе и отпочео борбу за „демократију“ и „европске вриједности“.

Преузето са: https://srbin.info/