Из времена кнеза Лазара

четвртак, 10 фебруар 2011 19:24

МАНАСТИР ДУШНИК

ИЗМЕЂУ БИСКУПЉА И РЕЧИЦЕ

На постојање овог давно несталог манастира подсећа само име потеса Манастириште и свети извор у непосредној близини места где је манастир некада био. Стари људи сећали су се црквених темеља и говорили да им је дебљина била 60-70 сантиметара, а да је манастир био широк око 4 метра.

Локалитет се налази у дубоком кланцу, кроз који је некада водио пут између села Бискупље и Речица, око три километра далеко од првог и два километра од другог села. Место где се сматра да је био манастир, а другог тако погодног простора нигде више у кланцу нема, мала је увала од једва 15-так ари. Темељи манастира се не назиру, нити ту више има икаквих камених трагова. Камен којим је озидан свети извор донесен је из Рама, јер на овом простору камена нема. Шта је остало од темеља манастира сазнало би се једино археолошким истраживањем.

До манастиришта се може стићи само пешице или трактором и то по лепом времену, јер је тај узани, земљани пут, непроходан за кишних и снеговитих дана. Цео кланац до изнад манастиришта зове се данас Душник, а тако се звало и средњевековно село које је било на улазу у кланац, у једној омањој котлини. Претпостављамо да је село добило име по манастиру, а да је манастир био посвећен Светом Духу, одакле је настало његово име Душник. Манастир код Шетоња звао се Духовник, а Манасија је у средњем веку била позната као Светодухна. Посвета оба манастира била је Света Тројица, односно Духови. Манастир Душник, значи, могао је да буде један од светотројичких манастира.

Само село Душник било је старо српско насеље и помиње се још у повељи Радича Поступовића, коју је потврдио деспот Стефан Лазаревић, а потом деспот Ђурађ Бранковић 1428/29. године.Забележено је и у турском попису из 1467. године када је имало само шест кућа и производило знатно више меда него Пожаревац са 49 домова. То је један од озбиљнијих доказа да је у његовој непосредној близини био манастир за који је оно припремало мед и восак.

Уз манастир, петнаестак метара даље, на веома узаном дну кланца, и данас постоји свети извор, мада сасвим запуштен и готово заборављен. Озидан је добро обрађеним каменим плочама величине 40 х 30 сантиметара, мада су неке и мањих димензија, док им је дебљина равномерна и износи десетак сантиметара.

Видљив је лепо озидан али запуштен свети извор

Гајење успомене на манастир трајало је све 1960. године. Народ се окупљао на месту некадањег села Душник, и то у великом броју (кажу да је по пет-шест кола одједном играло). Скуп се одржавао на Биљани петак, односно последњи петак пред Ђурђевдан, у старом селишту зато што на манастиришту није било толико простора за мноштво света из околних села, а сметао је и тешко проходан терен. Светиња је била у великом поштовању народа па су и учитељи бар једном годишње доводили овде децу на излет.

Манастир је вероватно саграђен у време кнеза Лазара или деспота Стефана као синаитска богомоља, али не пре 1376. године, јер је ове крајеве уз Дунав тек тада свети кнез припојио својој држави, одузевши их од Радича Бранковића, дотле апсолутног господара браничевске области.