Вода ове светиње стара 4.000 година

уторак, 08 фебруар 2011 21:04

MАНАСТИР СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

КОД СЕЛА НЕРЕСНИЦА

 

Манастир Светог Димитрија помиње се у турском попису из 1560. године, уз опаску да се налази код тврђаве Кучајне. У њему су тада живела два монаха, а његов годишњи порез износио је 256 акчи. Не може се довести у везу са црквиштем код села Каоне, јер је у исто време у пореску књигу уписан и тај манастир, са једним калуђером и 50 акчи пореза.

Овде је била тврђава Кучајна, напред под брдом са десне стране

Помињање манастира Св. Димитрија у наведеном попису његово је прво и последње јављање у познатим историјским изворима. Саграђен је највероватније у време српске средњевековне државе, када је Кучајна била једно од средишта нашег рударства и металургије, па према томе и економски веома јак град. Манастир је могао да подигне неко из редова властеле са овог простора, што је чињено у већој мери у другој половини 14. и првој половини 15. века, када се део племства економски оснажио и почео да гради задужбине.

Према истраживањима Петра Анђелковића, наставника из Кучева и пасионираног истраживача, обављаним на терену током последњих 20-так година, кучајнска тврђава се налазила на просторима римског рударског града Гудускум, смештеног у равници на левој страни реке Пек, између извора киселе воде код Нереснице и брда Јелена стена. Српска тврђава Кучајна, пак, простирала се, судећи по археолошким налазима, од Кучајнске реке до Киселе воде. Према томе, манастир Светог Димитрија требало је тражити на том простору.

Како је и када пострадао овај манатир историјски извори не казују, а у колективном памћењу једва да је нешто сачувано. Преци данашњих становника Нереснице, Кучајне и Кучева нису га затекли, јер њихово досељавање почиње у највећој мери тек после Велике сеобе Срба и драматичног пражњења ових простора. Они су затекли рушевине неке цркве и чули казивање ретких старинаца да је у њу народ долазио са свих страна. Којем је свецу био посвећен успели смо да сазнамо из горе поменутог пописа.

Да је овде био манастир није могао да сазна ни вредни истраживач Михаило Ризнић 80-тих година 19. века. Он је забележио да је у Бањском пољу нашао ''развалине једне цркве''. Додао је да је у близини тог црквишта некада постојала бања са изворима киселе воде и да се њени трагови још виде крај те реке. Ту је сазнао да је некада ''на те изворе долазио силан свет, лечио се и Богу молио у овој цркви''. Темељи цркве и остаци зидова били су урасли у трње ''те јој се тачна мера не може ухватити''. Михаило Ризнић, Старински остаци у срезу звишком, Старинар, година V, Београд 1888, стр. 39.

 

У међувремену је преостали камен са манастиришта развучен па је и то заборављено. Само ретки појединци још могу да кажу да је на десној обали Буковске реке, недалеко од њеног ушћа била некада нека црква и да покажу њено место. То је простор готово уз саму десну обалу Буковске реке, око 300 метара пре њеног ушћа у Пек. До манастиришта се стиже кад се из центра Нереснице пође путем ка чесми с киселом водом, па пре моста на Буковској реци скрене у сокак с десне стране. Педесетак метара далеко одатле десно је равна ливада из које се уздиже омања стрмен. Уз њу је била та црква.

Ризнићев опис места потпуно одговара локацији коју смо утврдили. Тим пре што на овом простору нема трагова неке друге цркве.

Наравно, ту је и свети и лековити извор, незаобилазни сведок постојања манастира. Околно становништво дало је извору име Бања, а равници ниже њега Бањско поље, како се и данас тај предео назива.

Негде 1963. године урађене су прве бушотине у непосредној близини светог извора да би се утврдили квалитет и састав воде. Током тих истраживања откривено је велико језеро минералне воде старе 4000 година на дубини од 180 метара. Реч је заправо о неколико језера под земљом која се простиру од Нереснице до клисуре код Каоне. Према лабораторијским анализама, та вода, између осталог, благотворно делује на болести крвних судова, јер има минималне количине натријума.

За њено лековито дејство знали су још стари Римљани, а средњевековни Срби прихватили су ту воду као свету и лековиту и крај ње саградили манастир.

Захваљујући поменутим истраживањима ми имамо потпуни увид у квалитет једне вековима поштоване воде. Оно је потврдило да је средњевековни свет посвећивао изворима изузетну пажњу и да је непогрешиво одабирао за своје светиње кладенце са најздравијом водом, која је јачала његово здравље и бранила га од болести.

Последње ажурирано четвртак, 10 фебруар 2011 20:04