Деспот Стефан шаље инока краснописца да гради овај манастир

субота, 05 фебруар 2011 21:43

МАНАСТИР ДАЛША

У СТАРОЈ ДАЈШИ КОД КАОНЕ

У западном делу атара села Каона, на простору званом Стара Дајша, стотинак метара западно од извора речице Далше, која се киломатар далеко одатле с десне стране уливала у Пек, постојао је манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Манастир, заједно са његовом недовршеном црквом, запалила је угарска војска 1428. године и, по свој прилици, никада није обновљен. Градио га је по налогу деспота Стефана Лазаревића светогорски монах, чије име није запамћено, па се помиње као Инок из Далше.

 

О зидању ове светиње Инок је оставио упечатљиво сведочанство. Ту своју исповест саопштио је на последњим странама једног четворојеванђеља, које је у стилу изврсног калиграфског уметника преписао у манастиру Благовештењу у Горњачкој клисури.

 

ИНОКОВА ИСПОВЕСТ

 

Инок из Далше био је Србин, калуђер у Хиландару, где се бавио преписивањем светих књига и стекао велики углед. Глас о његовој калиграфској вештини стигао је до љубитеља књиге и писања деспота Стефана и овај га је позвао да дође у Србију. Сматрајићи себе недостојним да изиђе пред лице владара који је био толико учен и толико волео књигу ''као нико у царству и слави световној'' инок је ''ствар предао ћутању''. Тек када га је деспот поново позвао кренуо је, на наваљивање своје монашке сабраће, пут Србије. Било је то, како неки сматрају, 1417. или 1418. године.

 

Деспот му је дао да у ''пустињи'', недалеко од манастира Љубостиње, препише једно јеванђеље. Инок је то веома добро урадио, на шта упућује деспотово инсистирање да он и даље остане ту. Владар је схватио да пред собом има изврсног краснописца, али и монаха изузетне оданости вери и цркви, и веома одговорног у свом послу. Благим речима, што му је у обичају било, како у свом тексту Инок наводи, деспот га је приволео да остане, а онда му дао нове књиге рекавши: ''Кад то завршиш отпустићу те с миром''. Захваљујући му на пажњи и поверењу Инок је одговорио: ''Воља Господња и љубав нека буду у држави твојој'' .

 

На самом растанку христољубиви деспот му је напоменуо: ''Створићу ти овде у нашој земљи обитељ (манастир), тако да и у нашим странама прибежиште имаш за утеху теби и осталима с тобом… да буде од мене и у тамошњим странама потребан допринос''.

 

Краснописац се вратио у своју монашку колонију код манастира Љубостиње, у којем је петнаестак година раније сахрањена деспотова мајка кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, и тамо започео да преписује књиге добивене од деспота: Судије, Левитико, Второзаконие, Мојсејскије книги пет - све из Старог завета, и Зонара, византијски хроничар.

 

Преписивачки посао био је спор и дуготрајан. Јеванђеље је преписивао годину дана. Сада је имао пред собом девет књига.

 

При крају тог Иноковог великог посла догодио се први упад турскога цара Мурата II у српску земљу (1425). Чим се сукоб смирио позвао га је деспот Стефан и рекао му да пође и потражи место за обећани манастир.''И докле не нађете, рече, имајте обитељ у странама Истроса, који се и Дунав назива, у храму Пречистe Ваведења, у близини града Голупца''.

 

НАЂОШЕ МЕСТО ПОД ВИСОКОМ ГОРОМ

 

''Кад смо у тамошњим странама прошли све пустиње и многе горе обишли и видели пећинама и стално текућим водама украшене и сличне отачким скитовима (пределе), који су се налазили у добром поднебљу и добром месту, за људе проходни, ненасељени и непознати раније икоме, пронађосмо (место) у подножју горе Висока, које се налази на извору реке Далше'', извештава деспотов Инок, а у преводу Светозара Борка, професора Богословије у Сремским Карловцима.

 

У Звижду су били значајни златни и сребрни рудници деспотовог оца кнеза Лазара, па онда и његови, тако да је подизање манастира у том крају свакако осећао као дуг и обавезу. Он је назначио простор на којем жели да подигне манастир, а монаху је препустио да пронађе најпогодније место, да око себе окупи калуђере, који ће заједено с њим помагати при зидању манастира и после остати у њему.

 

Сам број од 35 калуђера, окупљених на том месту, говори о озбиљности целог подухвата. Није то био завршетак котлине оивичене каменим литицама или стрмим странама брда, као код манастира Горњак>а, Ђерин>ца<ац, Туман>а, Браник>а, Свети>ог Никола>е између Каоне и Кучева и других. Место изабрано за овај манастир било је на благој падини окренутој југу, иза које су се мало даље уздизали стеновити предели Високе горе.

 

Стигли су градитељи, и у том забаченом и ненасељеном, али проходном и прелепом пределу, недалеко од јаког извора речице Далше, на благој узвишици, започето је грађење Богородичиног манастира. Послови су добро напредовали, а сви они што су долазили да виде шта се то и како ради били су очарани и о томе најпохвалније говорили. ''Јер је за мало времена показано толико труда и све што је потребно за здање спремљено, као и најосновније за живот потребно онима који су ту желели да живе'', истиче Инок, па наставља:

 

''Нас сакупљених беше 35 душа које су желеле да уђу у Царство Небеско и да живе животом преподобних. Нама који смо овако живели и трудили се, из околних крајева долажаху потребујући благослова и желећи молитве, од нас прошаху. И из угарских и муслиманских крајева долажаху и у неподобним стварима са покајањем се исповедаху, желећи праведни живот и зазирући од себе, а све што је потребно том месту обећаваху, што многи од њих извршише, који се називају хусари и азапи. (Азапи су били припадници посебног рода турске пешадије, распоређени по тврђавама, пре свега поред пловних река. Јављају се прво у Голупцу, потому у Смедереву и онда у Београду.) И злих дела се одрекоше''.

 

Глас о монасима и манастиру што се градио, о њиховим молитвама и строгом аскетском животу, о спремности да сваког приме и да сваком помогну, привлачио је силан свет, са разних страна. Чак су се монасима обраћали и мађарски и турски војници и пред њима исповедали.

 

Да читалац не би стекао утисак како писац ту себи приписује посебне заслуге, Инок је додао: ''Не ја, већ свемогућа сила ово твораше и молитве Пречисте (Богородице) којој је место посвећено, преславном рођењу њеном. Не беше у оним местима раније оних који живе монашким животом, јер беше пусто и усамљено. И са Свете Горе долажаху да нас слушају и видевши нас са нама да живе жељаху''.

 

Монах из Далше био је, очигледно, присталица синаитског, исихастичког покрета, који је препородио црквени живот на нашим просторима, а у Светој Гори узео велики замах у 14. веку. Зидање манастира прихватио је као дар Божији и потпуно се посветио припремању будуће богомоље.

 

СРП СМРТИ ПОЖЕО ЈЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА

 

А онда је изненада стигла страшна вест да је срп смрти пожео деспота Стефана. Према једном запису из тог времена то се догодило ''пред Илињем дну в петак вечер, свитајуштој суботе''. Датум деспотове изненадне смрти је 19. Јули 1427. године, а умро је на месту Главица недалеко од данашњег Младеновца.

 

У целој земљи се смутило. Турци, који су једва чекали да нађу повод, упали су у Србију и почели да пљачкају и убијају. Стигли су и пред Голубац, али уместо да брани град војвода Јеремија га је предао Турцима, заправо продао за позамашну суму дуката.

 

Тај догађај је поразио Инока из Далше, јер је голубачкој власти припадао и његов манастир. ''А ми смо слушали њега, вука у овчију кожу обученог'', записао је. Болела га је та издаја, као што је болела сваког Србина у то време пуно неоизвесности и вребајуће опасности. Могао је само да закључи да је ипак ''немогуће огњу у конопљи сакривеном утајити се, нити, пак, глупост мудровањем сакрити''. Да тако закључи навело га је, свакако, Јеремијино правдање да је то учинио због неког дуга који му није враћен. Можда је и тако било, али не издају се земља и народ никоме и ни по коју цену. Зато Инок ту његову одбрану не прихвата, већ је назива мудровањем, а његово дело глупошћу.

 

Турска војска упала је у манастир Далшу, растерала калуђере и опљачкала околна села. После краћег времена, када је деспот Ђурађ Бранковић начинио мир с Турцима, калуђери су се вратили и наставили своје послове. Али, већ у пролеће 1428. године на Турке у Голупцу ударили су Мађари, предвођени својим краљем. Потукли су турску војску и одмах пошли да пљачкају и убијају по околини. Наравно, они који крену да поробљавају, секу, пале или бомбардују, увек измисле разлог за то.

 

Мађари су оптужили монахе, како пише Инок, да су сарађивали с Турцима! А ти исти Турци су те калуђере само неколико месеци раније отерали из манастира, а манастир и целу околину опљачкали.

 

То пустошење Браничева трајаће, са увек припремљеним разлозима, све до Првог српског устанка и право је чудо како је и ово неколико манастира стигло до данашњих дана колико-толико у целости. Број села се готово преполовио, али тако да се многима не зна ни место где су била.

 

УГАРСКА ВОЈСКА ПАЛИ МАНАСТИР

 

Инок из Далше наставља свој животопис угарским нападом на Голубац и манастир:

 

''Град тај с војском својом опколише са самим начелником и краљем силнога народа тога да би га отели из руку измаилских и у својим рђавим мислима у околини града тога плен начинише и све огњу предадоше и до нас дођоше с јарошћу''.

 

Заслепљени многобројношћу своје војске, снагом свог оружја и великим богатством, а осокољени тренутним победама, Мађари су упали на градилиште српског манастира и почели да убијају монахе. Део њих је успео да побегне у планине и шуме. Као дивљач коју ловци гоне бежали су сваки за себе, не знајући један за другога. Пет дана су тако лутали без хране, док се нису сабрали у граду Вишесаву, у близини данашњег Доњег Милановца. Тамо су, како каже Инок, мало сачекали и онда одлучили да се врате у свој манастир, па макар сви изгинули.

 

Вратили су се, али њиховог манастира више није било. Затекли су похаране и запаљене ћелије и однесену грађу, јер су радови још били у току, па ''обузети бесконачном тугом'' напустили су згариште. Инок је понео собом и осећај кривице за све што се догодило, а посебно за пострадалу сабраћу, и те кривице никад се није ослободио.

 

ИНОК ОДЛАЗИ У ГОРЊАЧКО БЛАГОВЕШТЕЊЕ

 

Вест о трагичној судбини деспотовог и Иноковог манастира на извору Далше брзо је стигла до игумана манастира Благовештења у Ждрелу. Знајући о каквом преписивачу светих књига је реч игуман Висарион похитао је да га позове у свој манастир. Инок је прихватио позив и тамо преписао једно четворојеванђље, бесумње врхунско калиграфско остварење нашег 15. века. Свој кратки животопис написао је на крају књиге. Писао је у келији коју је сам саградио, недалеко од манастира.

 

Минијатурама изузетне лепоте књигу је украсио Радослав, сликар манастира Каленића. Радослав је на слици јеванђелисте Јована записао: ''Помени, господи, в царстви си раба своего Радослава писавшаго светие образи сие''. Каснији истраживачи протумачили су да је Радослав и преписивач књиге и сликар, па је дуже време Инок из Далше прихватан као Радослав. Сада неки претпостављају да се Инок крије иза имена Доситеј-Мојсије.

 

Било би добро да се утврди, колико је то могуће, како се заиста звала тако значајна личност наше вере и културе.

 

Знамо да су се Инокови монаси разишли на разне стране, у друге манастире, јер је тако најчешће бивало у време бежанија и сеоба. Одлазили су и остајали у новим одредиштима док не дуне нови ратни вихор и не остави опет пустош за собом: попаљене и порушене цркве и манастире, напуштене њиве, винограде и воћњаке и опустела села.

 

Наше робовање под Турцима заправо је историја предугог и превеликог страдања.

 

Две и по деценије после страдања Иноковог Богородичиног манастира подигла се нова ратна олуја. У турске руке пао је 1453. године бедем православља –Константинопољ, односно Цариград и Турци су, не чекајући, кренули да сатру Србију. Монаси из браничевских манастира, знајући шта могу да очекују од острашћених османлија, јер су манастири и цркве били први на удару, почели су да се разилазе на разне стране. Инок је отишао у Свету Гору, коју је као млад монах напустио.

 

У то време већина манастира у Браничеву је опустела и током следећих 10-15 година никога у њима није било, на шта указује турски попис из 1467. године. Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987. (О Иноковом животу по напуштању згаришта манастира Далше и даљој судбини читалац може да сазна нешто више у поглављу о манастиру Благовештењу у Горњачкој клисури.)

 

Манастир Далша, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, никад и нигде више није поменут. Историјски извори о њему ништа не говоре. Сам Инок не каже шта је било с црквом и да ли је она тада била саграђена или само започета. Од његовог доласка до напада угарске војске 1428. године прошле су око две године. Да ли су монаси били у стању да за тако кратко време саграде ћелије и сазидају манастирску цркву? Да су почели да је зидају говори и сада видљиво место где је била постављена. Да нису затекли готово ништа од онога што су већ урадили, казује њихово напуштање тог места.

 

НЕМА ТРАГОВА ОБНАВЉАЊА

 

По слабим остацима на терену изгледа да манастир никада није обновљен. У звишким брдима остали су само његови трагови: улегнуће у земљи где је грађен и остаци камена и цигле на том простору.

 

Остао је и свети и лековити извор у његовој близини, на који су све до 60-тих година долазили људи са разних страна да пију воду и да се њоме умивају, дубоко уверени да ће им она помоћи да оздраве. После је то престало у ери ''новог времена''.

 

Касније су мештани Каоне каптирали извор и његову воду спровели у око 100 кућа, тако да се он више не може видети. Нема ни реке што је од њега потицала, а у коју се сваке секунде уливало по 50 литара воде. Давно је напуштен и стари пут, који је од Турије водио преко некадање Високе горе, а данас Ђуле, и пролазио недалеко од манастира, па настављао брдом повише Кучева и силазио у Нересницу, те продужавао ка Мајданпеку и Видину. Мислећи на тај пут Инок је записао да је место ''за људе врло проходно''.

 

Сада се до манастиришта стиже кад се, идући од Пожаревца, скрене лево код првих каонских кућа разбацаних око асфалтног друма, и макадамским путем пође, а може и аутомобилом, уз благу узбрдицу. Али, кад пут почне да се спушта низбрдицом најбоље је наставити пешице до удолине. Ту је једна зидана чесма. Стотинак метара у продужетку је забран Зорана Летића. У врху тог забрана је манастириште Далше. По казивању Душана Петровића, из Каоне, с којим смо обишли овај предео, на том простору је некада било село Дајша, које се касније, после једног великог напада куге раселило, па је основано ново село с истим именом, због чега је овај крај називан Стара Дајша, што се и данас чини. Према томе, Стару Дајшу, па и реку с тим именом, треба овде тражити, па самим тим и манастир Далшу, а не у Манастирском пољу где је данас Фабрика креча и камена. И где је заиста постојао манастир, али посвећен Светом Николи.

Последње ажурирано уторак, 08 фебруар 2011 21:18