По њему село Манастирица добило име

уторак, 01 фебруар 2011 20:14

МАНАСТИР НА БЕЛОБРЕШКОЈ РЕЦИ

У СЕЛУ МАНАСТИРИЦA

У селу Манастирицa, североисточно од Петровца на Млави, на месту данашње цркве био је средњевековни манастир, по којем је село добило данашње име. Непознато је којем је свецу био посвећен, као и ко га је и када подигао. Извесно је једино да је то био српски средњевековни манастир, настао на простору богатих рудокопа. Лежао је недалеко од Белобрешке реке, коју је ново становништво преименовало у Бибрешку. Крај ње је до пред крај 18. века постојало и село Белобрешка, чије се српско становништво одселило преко Дунава и тамо у близини Турн Северина основало село са истим именом, које и данас постоји.

У османлијском попису из 1467. године на овом простору записан је пуст манастир у тимару поповог сина Дамјана, да би десет година доцније ту поменуто село Манастир са 13 рајинских и 8 влашких кућа. Љубомир Јовановић је на самом почетку 20. века видео његове рушевине и пут који је некада до манастира водио. Видео је, такође, у потоку Липовцу много згуре од топљења руде, као и два рударска окна из средњевековних времена (Љубомир Јовановић, Млава). Од околног становништва, међутим, није могао ништа да сазна. То није успео ни 25 година раније Милан Ђ. Милићевић па је само записао: ''Нисам чуо никакву причу''. (М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, стр. 1031). Све то говори да је манастир тешко оштећен и напуштен већ на почетку турске владавине.

Старо становништво је одсељено у време Велике сеобе тако да новонастањено није имало прилике да бар нешто сазна о овој светињи.

Манастирице нема у извештајима егзарха Максима и Јована 1733-1735. године. У њеном данашњем атару помињу се најманје три села: Белобрешка, Дивљачка и оно чије име није запамћено у потесу Књуч. Јовановић каже: ''Како је при досељавању било и влашког елемента, то су у току времена Срби подлегли утицају влашког елемента, највише женидбом са Влахињама, и тако су се повлашили и сада говоре влашки''. (Љубомир Јовановић, Млава, стр. 425).

Професор Никола Крстић записао је како су му стари Манастиричани испричали да су пред турски рат 1912. године у село дошла три човека из села Белобрешка у Румунији тражећи Хајдучки извор. Када су га нашли објаснили су да су ту биле куће њихових предака и да су их дедови послали да то место обиђу. (Драган Јацановић, Археолошке белешке Николе Крстића, VIMINATIUM бр. 11). Хајдучки извор и данас постоји под тим именом и налази се повише Манастирице, испод брда Антравеј.

Данашња манастиричка црква саграђена је 1938. године на темељима тог старог манастира, и посвећена Светом Великомученику Пантелејмону.

Приликом грађења нове цркве, како пише професор Крстић, срушени су зидови манастира, а у манастирским подрумима нађене су многе кости. Том приликом пронађена је и мермерна плоча с натписом и послата у Београд. Тадањи учитељ у Манастирици Рус Умрихин прочитао је текст и рекао како у њему пише да је црква саграђена у време краља Милутина. Не зна се сада где је та плоча да би се то могло проверити.