svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Славољуб Штерић: Смедеревски бој 1914. године

Живислав Антонијевић

КЊИГА О ЈЕДИНСТВЕНОЈ СРПСКОЈ ПОБЕДИ

У историји Првог светског рата, на српском ратишту, нема боја у коме је са релативно малим војним снагама постигнут тако велики успех и то само у једном дану. Да смо бој изгубили последице би биле далекосежне, јер би одбрана Београда и целе Србије била угрожена. Продор непријатељских снага код Смедерева (те 1914. године) несумњиво би утицао и на Колубарску битку.

Потпуковник Светомир Цвијовић, командант сектора

То каже у предговору своје књиге „Смедеревски бој 1914 године“ Славољуб Штерић.

Ово занимљиво и озбиљно урађено дело изишло је недавно у издању Историјског архива у Смедереву и привукло пажњу љубитеља српске историје, која се, нажалост, упорно и штеточиначки све више истискује из програма наших школа.

Штерићу припада част што је ову, широј јавности готово непознату, а толико значајну битку, у којој су учесгвовали и војници из Браничевског округа, приказао до детаља и тако омогућио и будућим истраживачима и читаоцима да размишљају о њој и њеним порукама.

Битка се догодила првог дана по Митровдану, 27. октобра по старом календару, односно 9. новембра по новом. Непријатељ је започео форсирање Дунава чамцима са веслима у 3 сата после поноћи, по густом мраку и у највећој тишини. Требало је да тај напад буде својеврсна подршка аустроугарској војсци у Западној Србији, која је напредовала, али уз огромне губитке.

Почетна надмоћност Аустријанаца

На десној обали Дунава у тим праскозорним часовима непријатеља је чекао комбиновани пешадијски пук од четири батаљона трећег позива, састављених углавном од војника из Пожаревачког и Тимочког округа. Били су то у великом броју сељаци, обучени у своја уобичајена сукнена одела, са опанцима на ногама и шубарама на глави.

Однос снага, оружје, опрема, све је то било на страни непријатеља. Српски трећепозивци су имали једнометне пушке, мањи број топова и неупоредиво слабије могућности извиђања. На другој страни, непријатељ је располагао брзометним пушкама, убојитијим топовима, авионима за извиђачке летове изнад наших јединица, рефлекторима за ноћно осматрање и низом других предности. У нападу су могли остварити вишеструко већу густину ватре, што им је давало велику убојиту снагу.

Само два дана пре тог сукоба, који је доносио знатну опасност, десио се необичан случај, који Штерић успут наводи. Док је генерал Живковић, командант Одбране Београда обилазио трупе у граду и свратио до свог празног стана, пред улазом га је сачекала средовечна жена и упитала да ли је он генерал Живковић, па кад је добила потврдан одговор рекла:“Ја сам дошла да вам јавим да ће вес код Смедерева за 2-3 дана напасти Аустрјанци. Бој ће бити жесток, али ћете ви победити“. Генерал је упитао откуд она то зна, а она му је одговорила:“Ја сам видовита жена и то ми се предсказало. Али спремите се.“

Генерал није поверовао у то, али је испричао за ручком групи официра чија је имена у својим записима навео. С њим

а је био и на дан битке, из које су стизали извештаји о непријатељском нападу. „Ама људи, видесте ли да се обистини оно што она жена прорече“, обратио се у чуду официрима.

Битка је почела силовитим нападом аустроугарских војника. Српска одбрана пружила је жилав отпор. Већ око 6 часова ујутру непријатељ је успео да местимично избије на главну линију наше одбране, између Карађорђевог шанца и села Удовице.

Штерић, показујући озбиљност савесног истраживача, уноси у своју књигу сва казивања главних учесника у овом боју, па и белешке команданта Браничевског одреда пуковника Светомира Матића, чије су јединице имале задатак да осматрају и одсудно бране Дунав од Гроцке до села Добра источно од Голупца. Тај простор дужине 115 километара штитила су трећепозивци: три пешадијска пука, један батаљон регрута Вардараца, нешто коњице и неколико позицијских де банжових топовских батерија.

На банатској страни неприатељ је, поред сталних снага, тих дана прикупио код Ковина још око 9 батаљона са две пољске брзометне и једном батеријом тежег калибра.

Седиште Браничевског одреда било је у Пожаревцу. Вест о бици стигла је телефоном команданту одреда. Обавестио га је 27. октобра ујутру око 3 сата командант Смедеревског одсека, потпуковник Славољуб Цвијовић, који одмах добија наређење да непријатеља што пре врати преко Дунава.

После извесног времена потпуковник Цвијовић обавештава да су Аустријанци отпочели пребацивање и са два пароброда, од којих сваки са по два шлепера, да искрцавање врши само код Расадника и да је ватром три своје батерије са леве обале скоро ућуткао нашу де банжову батерију код Провалије, која једина може да туче тачку прелаза.

О току битке и тешкоћама бива обавештен помоћник начелника Штаба Врховне команде ђенерал Живојин Мишић, чија наредба гласи: да се непријатељ пошто-пото пребаци преко Дунава.

За то време непријатељ наставља да пребацује своје трупе код Расадника Наши се бране пушчаном ватром, а непријатељски војници, потпомогнути својом митраљеском и топовском паљбом приморавају наше јединице да се уз огорчени отпор повлаче.

Већ око шест часова ујутру непријатељ избија на поједина места наше главне линије одбране између Карађорђевог шанца и села Удовице.

Из повлачења у муњевиту победу

Позивајући се на белешке пуковника Матића (касније армијског ђенерала) Штерић пише: „Овде долази до очајне борбе кундаком, ножем и бомбом (наши „трећаци“ највећим делом немају бајонет). Непријатељ упада у нашу батерију на Провалији. Њен командир и већи део послуге гине и поред јуначке одбране својих топова ручним бомбама... Наши трећаци успевају да ватром и кратким противнападом избаце непријатеља из наших ровова и задрже га на 50-100 метара испред ових. Посматрамо како непријатељски парброди са шлеповима неузнемиравано и као у мирно доба прелазе Дунав. Трећепозивци уморни, али они и старешине пуни самопоуздања зато што су непријатеља здржали, немају ашовчића да се утврђују па бирају повољнија места за дејство и заклон“.

Мајор Јован Наумовић, командант 2. батаљона Вардарског пука

Стање на бојишту бива све драматичније. У то из Годомина око 11 сати стиже батљаљон, а око 12 два батаљона Вардарског пешадијског пука из Петке. Вардарци су за 5 сати превалили 32 километра и стигли у правом тренутку.

„До 14 часова ми смо били прикупили на месту непријатељског прелаза: три и по батаљона Комбинованог пука 3. позива (2 чете код Смедерева), 1 батаљон 15. пука 3. позива, Вардарски батаљон (2. чете) и 2 топа. Од осталих авизираних појачања ни тада ни доцније није ништа стигло“ записао је пуковник Матић.

Непријатељ је на нашој страни имао седам батаљона са неколико митраљеза.

Сматрајући да су постали господари ситуације, уверени у своју надмоћност и непобедивост непријатељски официри су у једном тренутку изгубили ритам.

Да би искористио ову инертност непријатељских трупа, комндант Одреда решава се да са свом до сада прикупљеном снагом изврши противнапад и баци непријатеља преко Дунава, бележи Штерић.

Командант Матић око 15 часова наређује припрему за напад. Али, у том тренутку бива тешко рањен командир крајње левокрилне чете код села Удовице. Јавља се да га замени пуковски свештеник Лијескић и то му се одобрава.

Наређење за противнапад издаје командандант Матић у 15, 30 часова.

Прво крећу Вардарци са својим комндантом мајором Јованом Наумовићем. Они су претходно отпевали песму Где је наша Војводина. Громовити гласови неколико стотина младих регрута сливени у један одјекивали су до Дунава, и заглушивали штектање митраљеза.

Штерић уноси у своју књигу речи песме:

„Где је наша Војводина?

Да л у Бачкој ил Банату,

Ил у Срему старој слави?

Нит у Срему нит Банату,

Већ у срцу Шумадије,

Ево главе, не дам Војводине“.

Оно што се после тога догодило, непријатељска војска је чинила све да се заборави. Српска је тај догађај ставила у ниску својих витешких победа између 1912-1918.

На команду мајора Наумовића: Јуриш! Ура! - његови Вардарци су полетели као један.

Непријатељ, који се такође спремао за јуриш застао је без даха. Као да према њему јури незауставива бујица.

„Упадосмо у ровове, које нам непријатељ до тада заузе... Ускачемо у збијене редове почасних резерви. Измешасмо се са плавом униформом (аустријском)... Плави бацају пушке и подижу руке. Већ смо на месту искрцавања. Лађа запловила на дебели Дунав, са штабом непријатељског комнданта бригаде, праћена писком брзометке“, даје Штерић простор у својој књизи сећањима мајора Наумовића.

Вардарци су се после боја вратили у Петку, у свој сектор одбране, трећепозивци су остали на својим местима, а Аустро-угарима је остло да сачекају крај своје авантуре у Србији, која се завршила изгоном и великим поразом њихове војске.

Славољуб Штерић, својом књигом „Смедеревски бој 1914 године“ подигао је достојан споменик храбрим браниоцима Смедерева и Србије те крваве 1914. и указао колико је за сваку победу неопходна вера у њу и решеност да се она оствари.

 

Колумна

Не горди се

ne gordi se

 

До тебе је

do tebe je

 

Тешко је

tesko je 1

 

О доброти

o dobroti

 

Људи

ljudi

 

О несрећи

o nesreci

 

Прошлост никада не пролази

proslost nikad ne prolazi

 

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5543209

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.