svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

На маргини штрајка просветних радника

Предраг Мирковић

ОСВЕТА ПРЕЗРЕНОГ ВАСПИТАЊА

Сматрајући да су мало награђени за свој све тежи рад просветни радници су ступили у штрајк како би натерали државу да им повећа плате. Држава је то одбијала, а онда невољно прихватила. Да земља није доведена у овакву беду и сиромаштво могла би да им повећа зараде и за двеста одсто, али се тиме, нажалост, ништа не би променило. Остали би сви промашаји и странпутице у школству од завршетка Другог светског рата до данас, који као воденични камен висе о врату просвете. Конци свих досадашњих реформи школства били су у рукама актуелне политике, па како се она мењала тако су се подешавали наставни планови и програми, реметиле суштине образовања и васпитања, а промашаји понекад достизали гротескне размере.

Рекли бисмо да је, ипак, најтеже последице оставио технократски приступ школовању младих генерација, који је оставио за собом, а то и даље чини, праву пустош. Већ пола века у првом плану васпитно-образовног система је образовање, док се васпитање систематски потискује, што школе уистину претвара у фабрике знања, па испада да су ученици нека врста амбалаже за смештај свакојаких чињеница, формула, теорема, образаца. А какви ће они људи постати, да ли ће бити поштени, храбри, отворени, толерантни, хумани, слободољубиви, или дволични, лажљиви, горди, кукавичасти, равнодушни према свему, о томе нека води бригу неко други. Ко? - не зна се.

Као врућ кромпир васпитачи деце брзо предају тај изузетно важан посао другоме у руке. Школе и наставници га дотурају родитељима, чија су уистину та деца, родитељи им враћају уз опаску да су школа и телевизија одговорнији од њих јер имају већи и дуготрајнији утицај. Појава компјутера и његових огромних могућности за позитивно и негативно деловање на децу ујединила је школе, телевизију и родитеље у ставу да је компјутер снажан реметилачки фактор у васпитању и да се ту мора нешто учинити. Јер све више деце и родитеља, постаје зависно од бесмислених игрица, без којих заиста не могу да живе, па губе силно време предајући се тој страсти. Наравно, то је већ постало и васпитни и здравствени проблем.

Демонстрација некултуре и равнодушност позваних

Гледаоци представа београдских позоришта на пожаревачкој сцени с краја 60-тих година сећају се вероватно неугодних екцеса ученика на тим представама, који су из сале добацивали глумцима неукусне примедбе и гађали их „жабицама“, јер наставници нису имали времена да претходно поразговарају са ђацима о представи и њиховом обавезном понашању, па чак и да заједно пођу с том децом. Правдали су се да за то нису плаћени, да то није њихов посао... и тако даље. Тако је било у читавој Србији. У Српском народном позоришту крајем 70-тих година морали су у неколико наврата чак и да прекидају представе, јер од галаме ђака, добацивања и бацања на сцену свега и свачега представе нису могле да се одрже. Та звона за узбуну никога широм Србије нису пренула и покренула да бар нешто предузме. А било је јасно да све то извире из запостављања васпитања деце и омладине.

Нажалост, био је то тек почетак. Родитељи углавном нису одлазили на позоришне представе, књижевне вечери, концерте, па нису ни могли своју децу да припреме за таква догађања, у школама се тиме бавио тек понегде неки наставник, а остали „друштвени фактори“ нису били заинтересовани (размишљали су о лепој будућности о којој су с великим расположењем приповедали на конференцијама). Препуштени сами себи ђаци су се понашали зависно од тренутне мотивације.

И уместо да схвате куда то води и да захтевају заустављање потцењивања васпитања - школе и наставници су на то гледали готово равнодушно. Стајали су у аутобусима и посматрали како ђаци седе на седиштима, а ниједан и не помишља да устане и понуди им место. Ђаци су се понашали тако јер их нико није учио да то није лепо. Готово нигде није организовано шире удруживање наставника и родитеља да би се читава јавност упозорила на опасност која се опасно надвија.

Онда су почеле да пристижу нове генерације професора, наставника и учитеља, за које је образовање било алфа и омега школовања, а васпитање успутни посао, па је пут ка школи као фабрици знања био широко отворен. Какви ће бити као људи ти будући лекари, инжењери, професори, мајстори, магистри, доктори наука, то више није било ни за кога важно.

На том таласу половином 70-тих година прошлог века допливао је хрватски и југословенски политичар Стипе Шувар, са својом реформом школства, неком врстом копије америчко-западног модела. Укинута је гимназија као елитна школа да би се задовољио социјалистички принцип, све средње школе су у првој и другој години биле општеобразовне, а трећа и четврта имале су да буду позивно усмерене. За позив којим ће се бавити целог живота ђаци су имали да се припреме за само две године. Једино је будућим мајсторима свих заната дато да до мајсторства дођу за годину дана! Преведено на језик реалности, то је значило да ће занат изучавати само пет недеља! На практичну обуку ишли су једном недељно, па кад се одбију недеље из летњег и зимског распуста, екскурзије и државни празници остајао им је само који дан више од једног месеца. Најчешће су за то време турпијали којекакве делове производа у фабрикама или школским радионицама, на градилиштима гурали колица с малтером или додавали цигле мајсторима, а неретко су добијали право да са пристојног одстојања гледају како мајстори раде за струговима. Из таквих школа излазили су потпуно неуки, па су следећих неколико година после запошљавања радећи стицали неопходна знања, од чега су њихове фирме имале приличне штете. Читав низ генерација је прошао кроз тај новотарски безобразлук а да није организован ниједан једини штрајк против таквог и толиког сакаћења здраве памети. Школе су стојички подносиле ту будалаштину, заправо погибељну авантуру у коју је гурнуто целокупно школство ондашње југословенске државе. Сви су ћутали, или гунђали, али никаквих организованих протеста против тог лудила није било. Власт се, разуме се, није освртала на појединачна гунђања, што је уосталом и манир сваке власти.

Цех су плаћали и ученици и наставници, јер су први учили све друго, али најмање оно чиме ће се у животу бавити, а други зато што су морали да раде са тако фрустрираним ђацима у немогућој мисији: са будућим сточарима у пољопривредним школама; на пример, који су више учили о Марксу и Енгелсу, него о кравама и овцама; са будућим књиговођама у економским школама... и тако редом.

Зло семе погубних новотарија

Наравно да ту није био крај, јер списак реформи и новотарија у школству захвата много већи простор. Као по неком правилу једна новотарија подстиче другу, још гору, а увек довучену са западних страна и протурену некако на мала врата, а по систему да се власи не досете. У тај џомбасти, кривудави и широј јавности нејасни процес новаторства укључила се и Српска Православна Црква (која је, Богу хвала, после пола века поново ушла у школе), па ће васпитање, ако новотари у Цркви победе, неминовно бити стављено пред нове запреке. Јер ће вероучитељи (свештеници и остали) морати деци да објашњавају и разлоге новотарења и екуменисања, с којима се повећи број родитеља неће слагати па ће се деца затећи као у оној игри између две ватре

Сада већ, иако би хтео да се озбиљније забави васпитањем својих ђака, учитељ (наставник, професор) не би имао прилике за то. Основу његове комуникације са децом чине тестови и непрестано оцењивање ђака помоћу њих, што је новотарија такође увезена са Запада. То се ради од првог разреда и претвара се у праву манију у коју су увучени и учитељи и ђаци и родитељи. Тест постаје нека врста светиње и у њу се не сме дирати. Деца се гоне да раде за оцене, а не да схвате суштину проблема. С једне стране су учитељи који их оцењују према критеријумима теста, и којима тест замењује разговор са ученицима, с друге стране њихови родитељи, често разјарени због сваке мање оцене, па деца живе под непрестаним притиском и постају нервозна, уплашена, готово изгубљена. То зна свака породица која има дете у школи У тако неваспитној ситуацији сукобљавања између деце у школама све су чешћа и суровија.

Ту човек не може а да се запита - какве ми то генерације одгајамо.

Не треба за све то кривити наставнике. Они раде онако како су научени и како им је наложено наставним плановима и програмима које праве стручњаци и одговарајуће институције по налогу министарства просвете. Од наставника се, међутим, очекује да као људи струке бране ту своју струку. Да не дозволе некритичко увожење сваке глупости са Запада и уграђивање у наше наставне програме. Ако још себе сматрају и васпитачима, а требало би, онда не би могло да им буде свеједно шта њихови ђаци гледају на програмима безбројних телевизијских кућа. Поплава америчких филмова о криминалцима, злочинцима, садистима, препуних вулгарности и морбидности, морала би да буде у фокусу школа и да оне заједно са родитељима захтевају да се такви филмови не увозе и не приказују. Да траже да престане емитовање цртаних филмова у којима се јунаци непрестано кољу, сакате, газе, и тако уче децу да је насиље сасвим нормална и прихватљива ствар, да је оно свуда око нас и да се тиме морамо помирити. Коме то и такво васпитање треба да служи? Увозници тих филмова су трговци, а не педагози, методичари и дечји психолози. Глас просветних радника за подизање здравих и разумних нараштаја, био би прихваћен као глас квалификованих васпитача. Њихово ћутање, као позваних људи, не може се друкчије протумачити него као саглашавање са тим злом. А тако нешто ни за кога није похвално. За просветне раднике најмање.

Деци, наравно, уместо свих тих глупости треба понудити нешто корисније и занимљивије. Створити васпитније стање у школама: са спортским програмима, културним садржајима, истраживачким подухватима. Зашто, на пример, не би наставник историје у било којој сеоској школи изашао у поље са групом деце па обишао и пописао све потесе у сеоском атару, а затим испитао шта ти микроними значе и када су настала њихова имена. Све се то нагло заборавља, а ваљда ни сваком стотом историчару не падне на памет да тако нешто уради. Примера могућег ангажовања деце има безброј. Једино је воља да се тако ради - нестала у хаосу.

Криза која потреса школе није од јуче. Сигурно је само да ће се њено трајање наставити ако наставници не схвате ко су, шта су и шта им је чинити. Схвате ли, придобиће широку јавност и добити њену подршку. Тада ће много лакше поправљати свој статус и материјални положај. Насупрот томе - губиће и углед и статус.

 

Колумна

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5037556

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.