svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Предраг Мирковић: КЊИГА О САТИРАЊУ СРПСКЕ ЦРКВЕ И НАРОДА У ХРВАТСКОЈ

Н е намеравамо да оптужимо Хрвате за оно  што нису урадили Србима, али ћемо погледати документа која веома јасно говоре шта јесу. Документа је сакупио и објавио поч. Слободан Милеуснић, директор Музеја Српске православне цркве. Књига носи назив „Духовни геноцид“ и издао је Музеј СПЦ 1997. године. Садржи обиље материјала о рушењу сроских цркава у Хрватској у грађанском рату од 1991. до 1995. године. А пошто су све уништене цркве и манастири страдали и од хрватских усташа, Милеуснић је и те податке навео. Књига је изашла на српском језику али напоредо са преводом на енглески. Подаци и фотографије у њој представљају потресно сведочанство о ужасном страдању Срба у Хрватској.

 

Милеуснић у предговору књиге каже: „Уништавање српског црквено-уметничког и историјског блага скоро да од 1941. године и није ни  престајало. Током Другог светског рата, поред преко милион српских жртава уништено је и преко 400 српско-православних храмова. Само на подручју Горњокарловачке епархије од 203 цркве и капеле током прошлог рата уништено је 116, а тешко оштећено 39. У Славонској епархији  порушена су 54 храма, а тешко је оштећен 21...“.  Он даље наводи да су упропашћавања српских цркава и манастира у Хрватској настављена, наравно на перфиднији начин, и у време комунизма, и наводи случај манастира Ораховице, једног од највреднијих споменика српског, и не само српског народа на просторима старе Славоније, чија је манастирска црква подигнута  1592. године  а 1594 фреско-сликана. За време НДХ усташе су опљачкале манастирску ризницу и пренеле у Загреб,  а вратили оно што је од ње остало тек 1985. године. Манастирске конаке запалили су 19. августа 1942. године хрватски партизани по наређењу Јанеза Грге и Карла Мразовића Гашпара. После рата „није учињено ништа да се овај духовни и културни центар Срба у Славонији заштити и обнови“.

Др Слободан Милеуснић

Из комунизма се прешло у још горе стање. Како бележи Милеуснић, дошли смо у стање тоталног духовног геноцида.  Тај рат 1991-1995. године „наметнут српском народу, довео је Српску православну цркву и њен верујући народ на тим просторима скоро до уништења и нестанка“.

Музеј којим је руководио Слободан Милеуснић учинио је све што је могао  да спасе литургијске и друге црквено-уметничке предмете и да попише и унесе у у страдални диптих СПЦ  нове жртве хрватских и муслиманских црквенорушитеља. Он каже да од десет српских православних седишта на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, седам владичанских резиденција је уништено, гранатирано или демолирано и да су порушени саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. А једна од највреднијих српских библиотека, она у Пакрацу, коју је основао Арсеније III Чарнојевић, опљачкана је и књиге се распродају по Европи. У њеним фондовима било је  доста старих рукописа, али и књига, посебно 112 србуља, колико ниједна друга библиотека није имала. Нешто је враћено, али је много завек нестало. Нестале су читаве галерије икона на иконостасима, које су радили најпознатији зографи од 16. до 20. века. Рачуна се да је најмање 7000 икона уништено.


Како се то убијало, пљачкало и разносило дају следећи, насумице одабрани примери из само неколико епархија.

Карловац

Саборна црква светог Николе, грађена у времену 1758-1787. године. Иконостас сликао Арса Теодоровић, а зидне декорације извео Драгутин Инкиостри Медењак. Претворена у магацин српских и јеврејских ствари (1941-1945). ( ...) Црква је срушена до темеља између 22. и 25. децембра 1993. године...Зграда (...) епископије проваљена, опљачкана и срушена.

Глинска Пољана

Црква Вазнесења Господњег, подигнута 1806. године. Претворена у римокаатоличку (1941-1945). Том приликом црквене архиве и богослужбене књиге спаљене. После Дргог светског рата црква је враћена Српској православној цркви. Минирана са свим црквено-уметничким драгоценостима између 8.  и 9. октобра 1991. године. Уништена до темеља. Пареохијски дом  срушен до темеља.

Госпић

Црква Светог Георгија,  подигнута 1785. Спаљена од усташа (1941-1945). Иконостас уништен. Иконе, црквени мобилијар, богослужбени предмети и књиге такође уништени. Усташе у храму убиле велики број Срба. На истом месту подигнута 1964. нова црква. Порушена, у грађанском рату а сав црквени инвентар уништен.


Костајница

Црква светих архангела Михаила и Гаврила. Катедрална црква старе Костајничке епархије подигнута 1743. године. Иконостас сликао украјински иконописац Василије Романович 1759. Цркву потпуно срушиле усташе 1941. године. Нова црква, у којој се налази део икона са старог иконостаса подигнута 1972. (...) Украдене мошти Светог Теодора Комоговинског. Парохијски дом деморина и опљачкан.

Петриња

Црква Светог Спиридона, погинута 1785. године. (...) Почетком Другог светског рата црква до темеља срушена по налогу „Усташког стана“. Уништена дрворезбарија иконостаса и црквено-уметничке драгоцености. Подигнута нова црква 1976. године. Намерно минирана и до темеља срушена ван ратних операција 12. августа 1991. године. На темељима порушене цркве започета градња новог храма, чији су темељи освећени 1994. Зидове висине два метра  Хрвати срушили булдожером априла 1997.

Пула

Црква Светог Николе, подигнута у VI веку. Демолирана (1941-1945). Обновљена 1963. Проваљена и опљачкана крајем 1990. Украдено 14 итало-критских икона из XVI века; однесен путир од позлаћеног сребра и неке вредне богослужбене књиге. Током 1992. године црква каменована.

Ријека

Црква Светог Георгија (на Сушаку), подигнута 1939. године. Проваљена и демолирана 1992.

Садиловац

Црква Рођења Пресвете Богородице, подигнута 1826. године. Дана 31. јула 1942. усташе су спалиле цркву заједно са великим бројем српског месног становништва (од новорођенчади до стараца). Обновљена 1989., а под њеним патосом похрањени су посмртни остаци 463 особе пострадале у овој цркви тога дана. Црква знатно оштећена: прозори поразбијани, кров оштећен а улазна врата разбијена. Унутрашњост девастирана, све је разбијено и побацано по цркви. У цркви још стоји иконостас и мермерне плоче на којима пишу имена стадалих у цркви. (...) Плоча о изградњи храма оштећена мецима, а један споменик иза цркве писан ћирилицом разбијен.

Смиљан

Црква светих апостола Петра и Павла. Црква срушена од усташа 1941. године. После Другог светског рата обновљена. Поред цркве налази се парохијски дом – Теслина рода кућа претворена у спомен-музеј. У њој су биле иконе, етнографски предмети, намештај и библиотека, као и лични предмети Николе Тесле. Парохијски дом-музеј оскрнављен у јесен 1991. године од стране ХОС (специјалне хрватске полиције).

Старо село ( код Оточца)

Црква Рођења Светог Јована Претече, подигнута 1740. године. Иконостас сликали иконографи Гомирске иконописачке школе. Оштећена минама 1946. године. Црква генерално обновљена. Спаљена и потпуно уништена са иконостасом и осталим мобилијаром (1991-1993). Српско православно гробље поред цркве преорано булдожерима и тенковима. (У селима Брлог, Дренов Кланац, Рапајин Кланац и Тукљанци српска православна гробља су преорана, а августа 1995. године све цркве су проваљене и обесвећене).

Црногорци (код Имотског)

Црква Светог Василија Острошког, подигнута 1983. године. „Припадници оружних снага Хрватске неколико пута пуцајући из аутоматсог оружја уништили су цреп и кров цркве новембра месеца 1992. године. Подметнули су експлозивну направу под зидове исте, и нанета је велика материјална штета. Подметнули су пожар у цркви и она је потпуно изгорела...

Загреб

Црква Преображења Господњег,  подигнута 1794. године. Обновљена 1866 и 1884. године. (...) Страдала пре почетка било каквих ратних операција, проваљена у ноћи изнеђу 27. и 29. јануара 1991. године. Црква оштећена више пута. (...) Музеј Српске православне цркве Митрополије загребачко-љубљанске (у згради Митрополије)  основан 23. октобра 1981. године(...) Стална поставка је у партеру у шест просторија, на површини од 423 квдратна метра, а највећи број чиниле су црквено-уметничке драгоцености које су усташе у Другом светском рату опљачкале, и које су после многих захтева враћене Српској православној цркви 1983. године. Зграда Митрополије заједно са Музејом минирана 11. априла 1992. године у 22,45. Десетине килограма експолозива разнело је црквено - уметничке и друге историјске предмете који су сведочили о духовном, културном и стваралачком бићу Срба на подручју старе Марчанске епархије основане у XVI веку.

Доња Рашеница

Црква Успења Пресвете Богородице, грађена од дрвета 1709. године. Припада малом броју сачуваних црква-брвнара, по величини је највећа. Унутрашњост храма аутентична, са високим развијеним иконостасом који је насликао „зограф Трифун“ 1798. Припада групи споменика нулте категорије. Спаљена и потпуно уништена (1991-1993), иако је имала знак Хашке конвенције.


Само у периоду од 1991. до 1995. године на територији Хрватске и Босне, порушено је 212 српских храмова, а уништено је и око 7000 икона

Даљ

Црква светог великомученика Димитрија. На старијем црквишту подигнут 1799. године Саборни храм. Иконостас сликао Павле Ђурковић 1822-1824. године. Црква обновљена 1903, године, Црква демолирана 1942. и том приликом опљачкане све драгоцености, срушена кровна кострукција. Иконостас делимично спаљен, а звона однета. За страдање овог храма одговорноост сноси римокатолички свештеник Јосип Асталош. Црква оштећена  у току ратних операција 1991/92

Осијек

Црква успења Пресвете Богородице подигнута 1743. године. Током Другог светског рата срушена до темеља. Нови храм подигнут у периоду од 1966. до 1979. године. Током 1991/92 више пута гранатиран. Опљачкан 1992. и 1992. године. Парохијски стан демолиран и опљачкан.

Сарваш

Црква Рођења Светог  Јована Крститеља подигнута 1753. Иконостас сликао Димитрије Бачевић 1766. године. По расељавању Срба овај храм уступљен Римокатоличкој цркви. Нови храм посвећен истом Светитељу започет 1970, а освећен 1990. године. Цркву знатно оштетили Хрвати у више наврата у време од 16. јуна до 17. септембра 1991. године; оштећен кров, а унутрашњост цркве запаљена. Страдао нови иконостас, животни, богослужбени предмети, одежде и црквене књиге. Све спаљено. Према Извештају (ЕЦММ бр. 1/94, 88) црква минирана, остали само темељи.

Ово је само прегршт онога што су усташе од 1941. до 1945. и њихови следбеници од 1991. до 1995. учинили српском народу у Хрватској. Кажем следбеници, јер су следили исту сумануту идеологију, исту крвожедну нарав и исту монструозну жељу – да се заувек затру сви трагови Срба у Хрватској. Да се поруше све српске цркве и манастири, да се попале све ћириличне књиге, да се разоре сва српска гробља, да се заувек заборави да је тај народ икад постојао. Ни у једном речнику нема речи која обележава такву врсту затирања једног народа. Лепо је рекао велики песник српски Јован Дучић слушајући у далекој Америци о злоделима над Србима у Независној држави Хрватској: „Хрвати су храбар народ, али не зато што се никога не боје, већ што се ничега не стиде“. Бојим се да га Срби нису најбоље схватили.

 

 

ravanica-s.jpg
Број прегледа чланка : 3839868

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.