svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

По предањима и чињеницама задужбина Милоша Обилића

МАНАСТИР ТУМАН

КОД ГОЛУПЦА

Готово да нема манастира који се у народном предању тако снажно везује за име свог ктитора као манастир Туман. О његовом настанку историјски извори ништа не казују, али су се у традицији сачувале многе појединости, а пре свега име градитеља и име монаха због којег је манастир саграђен: Милоша Обилића и Зосима Синајита.

 

 

 

После многих страдања - манастир Туман данас

 

Предање каже да је манастир подигао до крова велики косовски јунак да би окајао грех јер је нехотице устрелио испосника Зосима, а да га је завршио народ после Обилићеве јуначке погибије на Косову, док га је по другој варијанти потпуно саградио и одмах отишао у косовски бој.

 

У писаним документима, међутим, Туман се први пут појављује тек у турском попису 1572/73. године као један од два манастира Светог Архангела у печкој нахији, са дажбином од 160 акчи. Крајем тог века, у попису обављеном за време Мурата III каже се да је овај манастир код села Тумана, да му дажбине износе 1.512 акчи и да има два монаха (Мурат III владао је од 1574-1595. године). Данас нема никаквих трагова постојања села Туман. Нити га је било на почетку турске окупације, нити на крају, па ни у обновљеној српској држави. Свакако да је створено у другој половини 16. века и да није дуже трајало. Његови становници су највероватније обрађивали манастирско имање, с обзиром на прилично високе дажбине ове богомоље.

 

Манастир је, по свој прилици, извесно време по доласку Турака остао пуст. Тек касније почео је да се подиже, па је у време његовог успона овде написано значајно дело наше средњевековне књижевности Тумански апокрифни зборник, са одабраним неканоночним текстовима. Књига је на неки начин доспела у Загреб и тамо се налазила у Архиву Југословенске академије знаности и умјетности.

 

Милош обилић као ктитор Тумана

 

Милоша Обилића као ктитора Тумана поменули су сви који су писали о овом манастиру: Јоаким Вујић, био овде 1826. године, па чланови окружне комисије формиране по наређењу кнеза Милоша 1836. године, онда Тодор Влаић 1850, Аћим Медовић 1852, Јосиф Веселић 1867, затим Милан Ђ. Милићевић, Ото Дубислав Пирх, Фелкис Каниц и низ других. Сви су они бележили предања по којима је Обилић у време кнеза Лазара био војвода на овим просторима, ту живео и недалеко од свог двора саградио манастир Туман.

 

 

Пут ка испосници Св. Зосима води кроз густу шуму

 

Јоаким Вујић је забележио како ''стари људи доказују да је овог манастира фундатор био Милош Обилић, зет и војвода кнеза Лазара, који када је зидао овај манастир, свагда је код њега бивао и гледао посленике како раде''. Вујић је записао варијанту по којој кнез позива Милоша речима: ''Ту мани, него брже дођи к мени, зашто Турци прекрилише Косово Поље, пак хоћеду на нас да ударе''. Нехотично смртно рањавање испосника Зосима Синаита не помиње, већ каже да је он ''овде као пустињак живио и умрео''. (Јоаким Вујић, Путешествије по Србији, Београд 1901).

 

Чланови окружне комисије записали су ''да је црква по старих казивању људи из околних села у време кнеза Лазара од Милоша Обилића созидана'', али ''тек што је био завршио цркву дође Милошу глас из Крушевца од цара Лазара који каже: Ту мани задужбину, ево Турака на Косову, него похитај земљу да одбранимо'' (Милан Ђ.Милићевић, Манастири у Србији, Гласник СУД књ. 4, св 21, Београд 1867). Ни они нису поменули нехотично убиство Зосима Синаита. Записао га је тек Влаић половином 19. века.

 

Влаић, који је, како сам вели, био две године учитељ у Туману, највероватније крајем тридесетих година 19. века, слушао казивања старих људи из околних села и бележио их. Тако је записао и да је Милош Обилић нехотице убио Зосима и за искупљење тог греха саградио Туман. Тада је, према том предању, ту била само пустиња с великим шумама, без икаквог и најмањег обитавалишта људског и пута. Мислећи да то нека звер промиче шумном потегао је стрелу, а онда потрчао да види шта је уловио. Затекао је старца Зосима смртно рањеног. Покушао је да му помогне, али помоћи није било. Да би окајао тако велики грех, јер је убио светог човека, Милош Обилић је одлучио да ту начини цркву. Дао је да се окрчи сва шума и камењар око тог места, а онда је почело грађење богомоље. У току рада стигло је писмо од кнеза Лазара да ту мане задужбину и одмах крене у Крушевац, јер надиру Турци. Милош , који је већ до крова био саградио манастир, остави све и са својом војском пође у Крушевац, а народ после његове погибије доврши започето дело (Тодор Влаић, Србскиј венац, Београд 1850).

 

Аћим Медовић, окружни лекар у Пожаревцу, записао је, нешто после Влаића, казивања старих људи да је Милош Обилић био војвода кнеза Лазара над Реком, Звиждом, Омољем и Поречом и да је живео у свом двору на Дунишу повише села Малешево. Ту причу потврдио му je Симеон Николић, монах и настојатељ манастира Витовнице, родом из Војилова, недалеко од Тумана. Медовић је забележио његово казивање како је још као дете чувао стоку на тим просторима и слушао од старца Винула из Малешева да је ту на Дунишу био Милошев двор. ''И кад сам пре четрдесет година отприлике овце овде чувао ове су зидине на Дунишу видиле се јошт мало над земљом'', казивао је отац Симеон, рођен око 1800. године. ( Аћим Медовић, Оокружие пожаревачко, Гласник СУД, Београд 1852).

 

Предање о постанку манастира прибележио је и Јосиф Веселић, за време свог истраживачког похода 1861. године. Чуо је исте приче о Милошевом двору, о његовој бањи, о Зосимовом страдању, о подизању манастира, као што су их слушали и други истраживачи и знатижељници.

 

Милош Обилић се у свим видовима предања помиње као војвода кнеза Лазара. Та титула је заиста постојала у кнежево време. Тада је њоме почела да се замењује ранија титула жупана, а и једна и друга означавале су властелина на дужности господара мање области, каквих је у Браничеву било две до три. Из тога произилази да би Милош Обилић могао бити значајнији феудалац, али не тако познат да би га историја запамтила

 

Војводе је, заправо, постављао и мењао сам владар, а њихова дужност била је да брину о безбедности становништва и путника на својој територији и да надокнаде сваку штету причињену у крађи или разбојничком нападу. На кнежев позив били су обавезни да пођу у рат са одређеним бројем војника, али и да обављају читав низ управних послова.

 

Пошто је турски цар Мурат изненада ударио на Србију са, за оно време, великом војском, кнез Лазар је морао муњевито да делује. Обавестио је све војводе да одмах пођу у Крушевац са што више војника. ''Краљ је косовски скупио војску не само од властеле него и од простог народа, црквених људи и других хришћана'' (Извештај о Косовском боју, Споменик СКА, Београд 1890, стр. 13-16). записао је месец дана после Косовске битке дворски историчар француског краља Карла шестог, на основу извештаја веома добро обавештених млетачких посланика. То се потпуно слаже са оним делом предања у којем се каже да је кнез Лазаар позвао Милоша да одмах крене, што је овај учинио, остављајући недовршену или тек завршену цркву. И сам кнез Лазар морао је да остави тешко болесну, готово на самрти, кнегињу Милицу и поведе војску на Косово, о чему такође обавештавају Млечићи француског краља, а говоре и наше народне песме и предања.

 

Милош Обилић је упамћен захваљујући свом великом подвигу: убиству турског цара Мурата у јеку Косовске битке. Отад па до данас он је остао оличење српске храбрости, јунаштва и жртвовања за слободу. Истина, за Милоша Обилића везана су предања у разним крајевима Србије, али толико детаља и тако живо колективно памћење појединости из Обилићевог живота нигде није сачувано као у овом крају, упркос честим сеобама и бежанијама. Ту је пре свега манастир Туман, па онда зидине Милошевог двора, па Зосим Синајит, чије се мошти и данас чувају у овом манастиру, па нагли Милошев одлазак у Крушевац, затим сећање на област којом је Милош управљао, као и село Кобиљево, ишчезло за време турске окупације, које неодољиво подсећа на његово првобитно презиме Кобиљевић, а налазило се у области Пека, недалеко од манастира. Предање о Милошу Обилићу пробијало се снагом истине и стигло до наших дана свеже и убедљиво као да је јуче настало.

 

Наравно, као у сваком предању тако и овде, народ је додавао и понеко своје тумачење. Пада, управо, у очи објашњење имена манастира. Не знајући шта значи реч туман народни приповедачи су је рашчлањивали и добијали израз ту мани, односно ту остави. Неки су те речи приписивали кнезу Лазару, који је поручивао Милошу да мане грађење манастира и пође на Косово, а други рањеном Зосиму, који је молио Милоша да га ту мане да умре. Сличних довијања има безброј у разним предањима. Али, оно што овде остаје кад се такве појединости занемаре јесте да је манастир започет пред Косовску битку, да је његов ктитор био војвода кнеза Лазара, да је манастир довршен пред сам Косовски бој или убрзо затим, и да је у близини тог манастира живео испосник Зосим Синајит, као што су у исто време живели други Синаити: Мартирије у Рукумији, Николај у Нимнику, Данил у Благовештењу у Ждрелу, Григорије млађи у Горњаку и безимени монах Синаит у Витовници.

 

Свети Зосим Синајит

 

Зосим Синаит је био један од десетак најистакнутијих Синајита, а стигло их је неколико стотина из монашке колоније Парорија у Бугарској и са Свете Горе у Србију кнеза Лазара, бежећи пред турском најездом после Маричке битке.

 

 

Фреска Св. Зосима и кивот с његовим моштима

 

О овом значајном монаху и светитељу Српске православне цркве нема, нажалост, готово никаквих података. Према предању, умро је уочи Косовске битке, а сахрањен је био у самом манастиру где је његов гроб видео Јоаким Вујић, а затим Јосиф Веселић 1861. године и забележио да ''народ на тај гроб с великим усрдијем долази сваке недеље и прзника на поклоњење и на молитву, а особито разни болесници који по милости Божијој и по вери гробу се наслањајући исцеленије добивају и здрави постају''. О Зосиму каже да је светитељ који се ''почитује и празнује не само у околнога народа него свуда гди се е за његово име чути и дознати могло'' Јосиф Веселић, Монастири у Србији, Београд 1867).

 

Свети Зосим се подвизавао у туманским пределима можда са својим ученицима, а богослужење је, како пише Медовић, ''отправљао у црквици Ћелије недалеко од Голупца, чије су се зидине још виделе''. (Тодор Влаић, већ наведено дело) Реч је свакако о манастиру с монашким ћелијама, можда манастиру Светог Ваведења, тада познатој светињи, за коју се још поуздано не зна где је била а где је једно време боравио и чувени краснописац Инок из Далше 1425/26. године. (Опширно о Иноку из Далше у текстовима о манастирима Далша код Каоне и Благовештење у Горњачкој клисури).

 

Предања, ипак, највише везују Светог Зосима за пећину Каменицу, двадесетак минута хода југоисточно од манастира, у брду, где је он живео и молио се. Народ је и данас зове Испосница светог Зосима.

 

Како је завршио живот овај значајни монах Српске православне цркве, нема поузданих доказа. Тешко је, међутимн, поверовати да га је устрелио Милош Обилић. Тај мотив случајног рањавања једног испосника стрелом налазимо и у предању о мнастиру Горњак у којем се каже да је кнез Лазар нехотице ранио Григорија Синајита. Мотив је свакако додат касније. Григорије је остао жив, што значи да је служио у Горњаку, док Зосим, према предању, умире после рањавања, што нас упућује на његову смрт пред само зидање Тумана. Ако тако прочитамо ова предања онда можемо рећи да је Милош желео да подигне манастир за Зосима и његове монахе и да га је тако и започео.

 

Влајић, као живи сведок збивања у манастиру крајем прве половине 19. века каже да су људи тада говорили: ''Ајдемо Светом Зосиму у Туман''. На крају сваког богослужења свештеник је помињао ''и преподобнаго Зосима Синаита'', а за време целе службе народ је клечао пред гробницом Зосимовом. Ту су, пише Влаић, долазили људи из целог пожаревачког краја, па делом и из Крајине, и додаје: ''чему сам ја очевидниј сведок као учитељ будући две године у Монастиру Туману'' (Тодор Влаић, наведено дело).

 

Манастир је посетио 10. октобра 1882. године Митрополит српски Михаило и поклонио му три минеја и на сваком од њих оставио запис: ''Поклон М-ру Туману од Његов. Високопреосв. Митрополита Српског Господина Михаила 10. октобер 1882''. (Наведене књиге налазе се и данас у манастиру Туману)

 

Мошти Св. Зосима нађене су 1936. године у време поправљања манастирске цркве. Биле су под плочом крај које су клечали верници вековима и молили се овом светитељу. Мошти су извађене 21. августа наведене године, управо на дан преподобног Григорија Синаита из Горњака. Одржан је потом свечани молебан, како пише протојереј Душан Митошевић, а онда су јеромонаси у води и вину опрали свете зосимове мошти. Биле су сачувале своју чврстину и тежину као да нису биле у земљи пет и по векова. Имале су чисту златно-жуту боју , без присустсва плесни и без иједне мрље. Тада су стављене у омањи ковчег, ћивот, и изложене у цркви испред олтара, са десне стране, где се и данас налазе (Душан Митошевић, Манастир Туман, Туман 2004).

 

Гроф Ђорђе Бранковић у Туману

 

У пролеће 1689. године стигао је у Туман гроф Ђорђе Бранковић, несвакидашња личност наше историје. Дошао је из Букурешта да би се на овим просторима повезао са виђенијим Србима и организовао устанак против Турака. Био је велики поборник коначног ослобођења српског народа из турског ропства, али када је схватио да ће бечки владари, уз чију је подршку то радио, постати нови господари Србије, почео је да се залаже за осамостаљивљње Срба, што се није свиђало Аустријанцима. Они ће га при повратку у цесарију ухапсити и држати у заточеништву до краја живота.

 

У вези с тим подухватом Бранковић је био у тесној вези са патријархом Српске православне цркве Арсенијем III Чарнојевићем. Док је он боравио у Туману патријарх се управо налазио у Пожаревцу. Јован Н. Томић сматра да су се њих двојица срели у овом манастиру. и договарали о устанку (Јован Н. Томић, Десет година из историје српског народа (1783-1793), Београд 1902). Уосталом, одмах по повратку у Оршаву Бранковић је 12. јуна упутио писмо свим виђенијим Србима да се лате оружја ради свог спаса и вере православне и притом се позвао на патријарха Арсенија и његову подршку.

 

Велика сеоба Срба, под Чарнојевићевим вођством, а она се догодила већ следеће 1690. године, као и догађаји што су јој претходили, испразнили су већи део Србије и готово цело Браничево. Нашавши се као сламка међу вихорима између две моћне и православљу ни мало наклоњене царевине, турске и хабзбуршке, муслиманске и католичке, Срби су стали на страну ћесара, а кад је његова војска поражена код Скопља почела да се повлачи препустила је Србе турској сабљи и терору. Повлачећи се ћесаровци су запалили стотине српских села. Патријарх је имао само једну могућност: да поведе народ и да га привремено склони у хабсбуршкој царевини како би га спасио сигурне погибије, јер су Турци палили и убијали све што је било српско.

 

Срби су по ко зна који пут у својој историји имали прилику да се увере да велике силе раде само у своју корист, и да их мали народи занимају тек толико колико им у одређеном тренутку могу послужити. Аустријска царевина увукла је Србе у рат против Турака, али кад је почела да губи битке и да се повлачи пред турском силом заборавила је на њих. Срби су морали да се повлаче, а за осветнички расположеним Турцима остајала је пустош као да је нека страшна олуја протутњала Србијом. У Пећком општем листу остало је записано: ''Цела је земља опустела, цркве Божије попаљене, манастири опљачкани и потпуно разорени, људи посечени беху, жене и деца поробљени, а било је горе пљачкање и разрарање него ли у време царева Мурата и Бајазиа и звероликог Селима''. Наведено је ту још да ''нико није остао жив сем понеко који се сакрио у дубини беспутих предела или они што су пребегли у немачку земљу''.

 

Кроз Браничево су пролазиле колоне избеглица, бежећи из јужних крајева ка Дунаву. Бегунци су говорили о страшним турским и татарским злочинима, и нико овде више није смео да дочека турску војску. Више манастира у Браничеву је порушено или оштећено, многе цркве су запаљене, а монаси и свештеници избегли су с народом преко Дунава. Запамћено је да су Татари запалили и порушили велики манастир посвећен Светим апостолима Петру и Павлу изнад места Ждрело. Туман је опустошен, а монаси су се повукли с народом у цесарију.

 

Кад је егзарх Максим Ратковић 1733. године дошао у Туман затекао је манастир такорећи без игде ичега. ''потира не имејет, дискоса не имејет, ни звездице, ни кашике, ни дарка, ни кадилнице... двери не имејет, завјеса не имејет, икона други не имејет, кандила не имејет, припрате не имејет, крстилнице не имејет, миропомазанија не имејет'' (Гаврило Витковић, Извештај Максима Ратковића, Гласник СУД, књ. 56, Београд 1884, стр. 179). записао је он. У манастиру је затекао једино монаха Исаију, родом из Херцеговине, недавно пристиглог у опустошену Србију. Цела парохија манастирска имала је само тридесетак кућа, углавном нових досељеника. Данашње становништво у највећем броју, и српско и влашко, почело је да пристиже у Браничево управо почетком 18. века.

 

 

На туманском гробљу гроб монаха Јакова Арсовића, блиског сарадника Св. Владике Николаја

 

Путујући овуда 1783. године аустријски обавештајац, који је са мањом групом својих сарадника преобучених у одела српских трговаца уходио ове крајеве за потребе аустријске војне команде у оквиру припрема Аустрије за напад на Турску, записао је да је манастир Туман ''солидно грађена мала црква са 6 или 8 хришћанских кућа у близини, које овом манастиру припадају'' (Душан Поповић, Ухођење Србије пред Кочину Крајину, Глас СКА, CLIII 77, Београд 1933) .

 

Турци пале манастир 1788. године

 

Пет година доцније, заправо у фебруару 1788, букнуо је устанак под капетаном Кочом Анђелковићем, назван Кочина крајина, за време којег ће манастир Туман пострадати.

 

Устаници су се окупили у манастиру Раваници и одатле кренули да гоне Турке из Србије. Заузели су Пожаревац 11. фебруара, затим су ударили на Коларе те и њега заузели, потом ослободили Паланку, Баточину, Багрдан, па онда напали Турке у Крагујевцу и растерали их. Ту им, међутим, нестане муниције па се повуку ка Дунаву у нади да ће им Аустријанци прискочити у помоћ. Они то нису учинили.

 

Турске јединице удариле су на Кочине устанике са више страна. Идући кроз пoжаревачку нахију пљачкале су и спаљивале читава села, а народ је хрлио ка Дунаву у намери да пребегне у Аустрију. Према тврђењу Јосифа II (немачко-римски цар 1765-1790) већ у јуну те 1788. године стигло је у Аустрију до 50.000 избеглица са више од 300.000 грла стоке.Турска војска опљачкала је Лаоле и Кулу и порушила куће у Божевцу, па наставила да роби и убија (Сима Милутиновић-Сарајилја, Историја Србије, Лајпциг 1837).

 

У том османлијском налету страдао је читав низ манастира, а међу њима и Туман. Њега су Турци запалили и тако руиниран остао је целу деценију, док околно становништво није успело да добије одобрење од турских власти да га поправи, што је учињено 1797. године. Тада је дозидана и припрата. Иза тог подухвата стајао је нахијски кнез Богдан Копљанић, из печког села Душманића.

 

За време Првог српског устанка, заправо 1807. године црква је ''живописана најпростијом воденом бојом и то врло просто и сасвим неуредно, са грчким написима код светитеља'' (Јосиф Веселић, Опис монастира по Србији, Београд 1867). Али, кад су после пропасти Првог устанка Турци потегли за својим уобичајеним кажњавањем Срба, (то су касније примењивали и Аустро-Угари, па Хитлерови Немци и многи други, а онда Американци на самом крају 20. века, засипајући Србију бомбама), настале су нове невоље за српске манастире. Турска војска је запалила Туман и Нимник, док је Рукумију потпуно разорила, тако да после тога није било ниједног читавог манастира у целом Браничеву.

 

Туман је поправљен 1825. године посебним заузимањем Павла Душманића, кнеза кнежине речке, како се тада називао голубачки крај, и вође устаника ове кнежине у Другом устанку. Према Јосисфу Веселићу црква је тада ''продужена за више од три хвата, па је тако садања црква манастирска дугачка 10 и по хвати, а широка нешто више од 2 хвата, а овој дужини и ширини висина је сразмерна''.

 

Црква је, значи, пре поправке била дуга мало више од 7 хвати, односно око 13,5 метара, а ширина јој је остала иста – мало већа од 2 хвата, односно 4 метра.Спадала је у цркве мањих димензија, што није било од већег значаја за њено деловање. После поправке она је достигла 19 метара у дужину, док јој је шририна остала 4 метра. Годину дана касније саграђене су и манастирске келије, такође уз Душманићеву помоћ. Игуман манастира био је тада Онуфрије Поповић, хиландарски монах и човек изузетних способности, па је урађено највише што се могло у датим условима. .

 

Стојећи пред манастиром у лето 1829. године Ото Дубислав Пирх је записао: ''Кад је реч о српским манастирима ту се не сме помишљати на величанствене грађевине, које је католичка црква, са својим богатим средстивма подизала; тако исто, док ми код католичких задужбина морамо увек да признамо да је њихов положај једна од најлешших њихових особина, дотле су већина српских манастира, напротив, скривени у најтешњим клисусрама, којима се свршавају долине. У таквом куту једне долине, притешњен са свију страна високим бреговима лежи манастир Туман. Једна мала од камена црква... Унутрашњост јој је мрачна и покривена грубо израђеним сликама Св. Архангела Михаила, других светаца и оснивача цркве, већином на зиду, а које се услед дугога времена готово не распознају'' ( Ото Дубислав Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Београд 1900).

 

Пошто је црква била без торња, односно звоника, вредни и предузимљиви игуман Гервасије Митровић предузео је све да се торањ сазида и покрије белим лимом. То је учињено 1848. године. С обе стране улазних врата постављена је по једна мермерна плоча, а изнад врата гвоздена табла са ликом Архистратига Михаила, којем је црква посвећена свакако од самог оснивања. С леве стране на мермерној плочи, како нас обавештава Веселић, писало је: Владајушћу благоверному књазу Александру Карађорђевићу, благоповеленијем високопреосвештенејшаго Господина Архиепископа Белградского и целија Србии Митрополита Петра Јовановића. На плочи с десне стране био је натпис: Трудом и прилежанием кметов и чиновников среза Речкожвиждского и Пекского, прилежанием же наместника Туманског Гервасија Митровића, воздвижесја торон сеј монастирскиј лета господња 1848 (Јосиф Веселић, наведени текст) Манастир је брзо почео да напредује по доласку оца Гервасија 1845. године. Tуманска парохија обухватала је у то време Снеготин, Кривачу, Ракову Бару и Турију, са више од 360 домова укупно.Нешто коришћењем манастирске имовине, а нешто прилозима имућнијих људи у парохији игуман Гервасије почео је да унапређује манастир. Показало се да без вредних, способних и солидно образованих монаха на челу манастира нема напредовања.

 

 

Западна врата с богатом орнаментиком оковратника

 

Туман је претходних седам година био у рукама мирских свештеника, а они, и поред настојања да нешто више ураде, нису успевали, јер се организовање живота у манастиру и рад у њему знатно разликују од рада у парохијској цркви.

 

Напредак манастира поспешила је и државна комисија 1847. године када је омеђила тумански атар. У његовој својини било је тада близу 4оо хектара шуме и 15 хектара обрадивих површина. Касније је манастир докупио још око 200 хектара шума. Манастирску гору сачињавали су: буква, горун, јасен и леска, а по ливадама орах, и то стотине стабала. Манастир је своју кафану издавао под закуп, а имао је и воденицу на Туманској реци. Крајем 50-тих година посађен је и повећи виноград, па су у манастиру Туману створени услови за плодотворан монашки живот ( Јосиф Веселић, наведено дело).

 

Рушење старе и грађење нове цркве

 

Почетком 60-тих година 19. века фреске урађене 1807. године још увек су се једва виделе. Слабог квалитета, и захваћене пожаром што су га Турци подметнули после пропасти Првог устанка, оне су биле готово сасвим избледеле, а делом потпуно уништене. Онда је 1879. године дошао велики замљотрес од којег су сва манастирска здања, укључујући и цркву, била растресена. На зидовима цркве појавиле су се пукотине. Слично се догодило и манастиру Рукумији, због чега је он привремено био затворен.

 

 

Туман на разгледници из 1908. године

 

Покушај да се црква туманска некако очува у првобитном облику, учињен 1883. године, није успео. Она је тако поправљена трајала до 1910. године када је, делом због опасности од урушавања зидова, а делом због нехришћанских побуда неколицине представника власти у Великом Градишту, минирана. То се догодило на велики празник Цвети, док је у цркви било пуно верника. Према фотографији манастира објављеној на једној разгледници пре рушења, манастир је био онижи и ужи него данас, са малим прозорима и покривен црепом. Изнад западних врата уздизао се торањ са звонима. Кубета није било, а кров је био ``на две воде``.

 

Мада је после рушења решено да се на истим темељима одмах подигне нова црква то није учињено због ратова 1912-1918. године. Тек кад се Србија, у којој је у том крвавом ратном вихору страдало милион и триста хиљада људи, мало опоравила од превеликих погибија, 1924. године саграђена је нова црква манастира Тумана. Њена дужина, мерена споља, износила је 19 метара, а и данас је тако, ширина је повећана са 4 на 7,70 метара, а висина на 15 метара. Тада је урађено и кубе које дотле није постојало. Грађена је на темељима старе цркве, с тим што је проширена за више од 3 метра, али нема података о томе да ли према северу или југу.

 

Црква је грађена у српско-византијском стилу. Њена спољашност данас оставља изузетно леп утисак, посебно богато украшеним фасадама и лепо урађеним осмостраним кубетом као и нешто нижим звоником. Најпривлачнији је западни зид са веома лепим мермерним порталом у орнаментима.

 

Темељ цркве је крстообразног облика, а све три полукружне апсиде су јаче истакнуте. Сам олтар је величине 5,70 х 4 метра. Од осталог дела цркве одвојен је иконостасом озиданим каменом 1991. године. На њему су престоне иконе Спаситеља и Богородице, величине 1,30 х 0,50 метара, рађене у фрескотехници. Царске двери украшене су ликовима Пресвете Богородице и архистратига Гаврила Благовесника. Северне двери краси икона Светог Јована Крститеља, а јужне Светог Архиђакона Стефана. Фреске у сликане од 1991. до 1994. године, а радили су их Гаврило, Предраг и Славољуб, зографи из Београда. Они су насликали више од 1.000 ликова и то заиста треба погледати.

 

Манастир и његова околина

 

Према историјским изворима село Малешево, где се по предању налазио Милошев двор, постојало је и у средњем веку, али под именом Малошевци. У турском попису из 1467. године у његовом атару се не помиње. Манастир (Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер Београд 1987). У селу је живео само попов син Димитар, док се о свештенику не каже ништа. Село је имало 14 кућа и бавило се пчеларством у великој мери, као и сва друга села у непосредној близини манастира. Његове дажбине за мед износиле су 160 аспри, што је било равно вредности 80 кола дрва или 50 кола сена. Бављење пчелрством у толикој мери није било случајно. Потребе манастира за воском биле су сигурно велике, због чега је он и подстицао становнике најближег села да гаје пчеле. Мед је, такође, био веома значајан производ оног времена. То што манастир тада није уписан у пореске књиге може да значи да је био празан, да су његови монаси, као и монаси већине других манастира у Браничеву, одбегли преко Дунава, тим пре што је манастир био близу тврђаве Голубац, око које су вођене велике битке.

 

Село Двориште, у чијој је близини био , како предање каже, Милошев двор, имало је 1467. године 14 кућа и носило име које и данас носи. Бавило се ратарством, а трипут мање пчеларством него Малешевци. Нешто даљи Снеготин, тада Неготинце, имао је тек 6 кућа и био сиромашнијег стања. Пчеле није гајио, као ни село Војиловце, данас Војилово, што значи да је манастир Туман, као и остали манастири пчеларство развијао углавном у селу у чијем је атару био. Отуда је у мало даљем селу Баричу, са 20 кућа, пчеларење сведено на најмању меру. Ту је порез на мед износио само 20 аспри.

 

Судећи по потрошњи воска, због којег су пчеле највише и гајене крај наших манастира, Туман је био веома привлачан за вернике и много посећиван, чему је један од разлога био гроб Зосима Синајита. Нема сумње да су овде долазили људи из долине Пека, из Звижда, из Млаве, Стига и других крајева, најчешће пешице, али и на коњима па запрежним колима, да би данас асфалтним путем стизали аутомобилима и аутобусима. Ту се одржавао и сабор о Великој Госпођи, што се и данас чини.

 

 

Испосница Светог Зисима

 

Крај Испоснице Светог Зосима је извор веома добре воде. До ње води узан пут кроз лепу шуму којим се углавном може ићи пешице. Готово свако ко дође у мнастир обавезно посећује Испосницу.

 

Ниже манастира, код лугареве куће на Туманској реци је кладенац, чија се вода сматра светом и лековитом откако је манастир ту, а можда и одраније. Болесници су је увек радо пили, па и здарави, и умивали се њоме, сматрајући да помаже у разним болестима.

 

Манастир се налази у дну веома лепе долине коју оивичавају брда покривена шумама. Некада је све то било у поседу манастира. Његове прелепе шуме простирале су се на 665,40 хектара. За њихово очување сачињен 1936. године посебан Привредни план по којем је требало да се поступа следећих 20 година. План је направио професор Београдског универзитета, шумарски инжењер Александар И. Шемшин и он би и данас могао да послужи као пример како треба бринути о шумама (План се чува у Туману).

 

Послератна власт је, међутим, убрзо по свом устоличењу одузела манастиру 655 хектара и та земља је касније доспела под управу београдског предузећа ''Србија шуме'', које и данас газдује овом манастирском имовином.

 

Предраг Мирковић

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 3497930

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

Зидни календари
са иконама у златотиску за 2019. годину
већи - Б3 и мањи - Б4

10914

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.