svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Поглед из САД: МИ ВЕЋ ГУБИМО СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ РУСА, МУСЛИМАНА (Анализа)

ВРЕМЕ ЈЕ СПЕЦИЈАЛНОГ РАТА

Последњих неколико недеља смо сведоци једног од најзначајнијих периода у деценијама анала дипломатске историје. Пошто је крајње погрешно руководила домаћом страном сиријске кризе, Обамина администрација је, да буде горе, наставила тако да, у ствари, проблем у руке преда Владимиру Путину. Као што сам написао на другом месту, ја сам песимиста око сваког WMD (оружје за масовно уништавање- прим. прев.) споразума који Москва испосредује, да ће то имати ефекте које Запад жели. Много тога остаје да се још види, јер ово питање је заиста тек у првом поглављу дипломатског решења.

Међутим, ово тврдећи, ја сам уверен, да одустајање САД од отворене војне интервенције у грађанском рату у Сирији има значајне последице, већ видљиве, по америчку војску. Дипломате су, а не генерали и адмирали, усмеравали Белу кућу у овом питању, што је свуда примећено, као и израсла цивилно-војна загонетка која ће врло вероватно постати још гора и тежа у наредним годинама.

Кад се боље размисли, ипак је реалност да је америчка војска себе једноставно избацила са тржишта. После испрашивања Садамових снага почетком 1991 од стране коалиције предвођене САД у операцији Пустињска олуја, било је скоро свима очигледно да је суочавање са америчком војском у отвореној борби губитнички предлог. Наша технолошка надмоћ, заједно са врхунском “командом и контролом” (К2), даје Сједињеним Државама изузетну компетитивну предност на тактичко-оперативном плану ратовања. Стратегија, међутим, показаће се много тврђим орахом за Пентагон. Чак и Садам, у годинама после његовог пораза 1991, никада није озбиљно планирао конвенционални отпор против било какве будуће америчке инвазије на Ирак, чак је и човек из Тикрита схватио да су то ћорава посла.

У време опојног блицкриг раног успеха у Другом светском рату, Хитлер је прогласио фамозно “ништа није немогуће за немачког војника” (dem deutschen Soldaten ist nichts unmöglich ), и та фатаморгана,у бодрим данима америчке хегемоније после 1991, изгледала је реализована, у најмању руку, од стране Американаца.Ипак,тактичка бриљантност није једнако стратешка компетентност и озбиљна анализа  америчког војног учинка од 11/9, у ери глобалног рата против тероризма, мора довести до закључка да америчко оружје није успело да испоручи обећане политичке исходе било у Ираку или Авганистану.

Иако добар део кривице лежи на превртљивим политикантима, амерички војни врх је једнако крив за стратешке неуспехе. Историја неће бити љубазна према генералима попут Томија Франка и Рикарда Санчеза, да наведемо само два егземплара, а сваки покушај да се ова истина избегне гноји у својеврсно “нож у леђа легенди”, судбина која се мора избећи по сваку цену.

Поврх свега, САД су шворц. Ове недеље, образлажући штетан утицај секвестрације Пентагона, три од наша четири шефа родова снага отворено су обавестили Конгрес, и то на отвореној седници, да не могу да воде ни један већи рат (Major Theater War – MTW) под садашњим финансијским условима. Од краја Хладног рата, MTW је златни стандард војске. Уназад до 11/9, позиција Пентагона је да може да води истовремено два већа рата; сада, са спремношћу у невољи због ратова и празне касе, реалност је наместила тако да се Пентагон суочава са кризом. Постмодерни амерички рат и ратовање, што ретко која, ако иједна, земља може да се нада да ће достићи у сложености и цени, сада је толико скупо да чак и Американци више не могу да га приуште. Стратешки утицај оваквог схватања обећава да ће бити огроман и далекосежан.

Сукоб, међутим, не показује знаке исчезавања. Можемо очекивати да ће доћи до постепеног удаљавања од ратовања високог интензитета који су САД усавршиле у тактичко-оперативном домену. Што може бити исто тако добро, с обзиром на тренутно стање америчке војске, нарочито наше копнене снаге, које су уморне после 12 година војевања против побуњеника у CENTCOM-у (мисли се на однос војног и политичког врха САД- прим. прев). Иако могућност сукоба један-на-један са Кином изгледа уверљиво, посебно с обзиром на растуће тензије у источноазијским водама, остатак света изгледа незаинтересован за борбу са Сједињеним Америчким Државама, онако како САД воли да се бори.

То, парадоксално, заправо не мора бити добра вест на дуге стазе, јер су САД озбиљно неспремне за друге облике сукоба. Што је још горе, Влада САД је себе убедила да је спремнија за сукобе мањег интензитета него што заиста јесте. Да будемо фер, у последњих неколико година Пентагон је, у сарадњи са обавештајном заједницом, са беспилотним летелицама озбиљно запретио терористима широм света, а DoD’s Special Operations Forces (од: Department of Defense – DOD)  - велике као читава војска у многим западним земљама – су предмет зависти читавог света у смислу њихове величине, буџета и могућности. Ипак, све су то заправо само донекле суптилнији облици традиционалне војне примене силе.

Шта је уместо тога потребно су озбиљни капацитети за оно што неке источно обавештајне службе именују као “специјални рат”, амалгам шпијунаже, субверзија, чак облика тероризма за постизање политичких циљева без одласка у рат у било ком конвенционалном смислу. Специјални рат је подразумеван облик ратовања за земље које нису у стању или не желе да воде велики рат, али постоје претпоставке, пре свега степен лукавства и спремност да се прихвати оперативни ризик за постизање стратешких циљева. Бојим се да је америчка влада прилично кратка у та два одсека.

Очигледна тотална неспособност владе САД да чува тајне ових дана указује на основну неспремност за специјални рат. Баш као што је озбиљна препрека и ментални склоп већине америчких ратника, који је и даље живо конвенционалан и немаштовит. Ништа мање, аверзија према ризику која карактерише превелик број америчких војних и обавештајних операција, узрокована тиме што адвокати надгледају све што раде Пентагон и обавештајна заједница, мораће да буде одбачена ако Америка жели да развије било какве стварне способности у специјалном рату.

Постоје шаблони које треба следити. Британија и Француска су вештије од нас у аспектима специјалног рата, делом због колонијалног наслеђа из доба операција које су вођене из Лондона и Париза. Израел је посебно вешт са “мудима и цревима” специјалног рата – агресивна шпијунажа, субверзија страних непријатељских фракција, па чак и убиства – али израелски модел има своје границе. На првом месту, упитно је колико се систем развијен за малу државу са дефинисаним сетом непријатеља може проширити да задовољи потребе огромне глобалне силе. Осим тога, израелска политичка култура је толерантна према специјалном рату, укључујући и грешке које га неминовно прате, показује степен зрелости јавности за такве “прљаве” ствари, спремност која изгледа озбиљно недостаје у Сједињеним Америчким Државама.

Нажалост, постоји једна земља која је вична специјалном рату, а то је Русија. Москвино знање ових тамних уметности датира из касног царистичког периода, када  је решење режима за растући проблем тероризма било да се продре у терористичке групе, још и стварајући неке од њих: политички незгодна стратегија која је радила скоро савршено, све док је неко био вољан да затвори очи у кључним тренуцима. Стручност у шпијунажи, субверзији и тероризму је усавршена под Совјетима, али је, ипак, вештина руске обавештајне службе у овој области, ако ништа друго, повећана под влашћу председника Путина, који, самим тим што је бивши КГБ контраобавјештајац, у потпуности схвата моћ специјалног рата.

Путинове године на власти су сведоче цветање специјалног рата у Чеченији, где су контаобавештајне вођене обавјештајним службама деловале против побуне тамо где отворене војне методе нису успеле да угуше побуну; у балтичким државама, где руска обавештајна служба успешно застрашује и утиче на ове мале земље НАТО-а, а посебно у Грузији, где је пун опсег руских тајних трикова био интензивно упослен. Августа 2008, руска војна интервенција привукла је пажњу света, а брзопотезне активности Москве против Тбилисија, које су обухватале грубу форму шпијунског рата, добиле су мало извештаја штампе изван региона. Руска понуда “договора Обамине администрације” за решење сиријског WMD питања је класичан случај Москвиних “активних мера” – кључног аспекта специјалног рата – постављање терена за велику дипломатску победу Русије.

Специјални рат функционише када се њиме компетентно рукује. Врло је јевтин у односу на све конвенционалне војне операције, а ако се правилно извршава нуди државама одређени степен уверљивог порицања и постизања државног интереса без борбе. САД у овом тренутку нису спремне – организационо, правно, политички или културно – да се такмиче у специјалном рату. Али бити вешт у специјалном рату ускоро неће бити питање избора, већ неопходност. Ми га већ губимо, схватали ми то или не, а тренутна трајекторија је забрињавајућа. Пре више од 2.500 година, Сун Цу, рани заговорник специјалног рата, тврдио је да је врхунац вештине, не да се добијају битке, већ заправо савладавање непријатеља без борбе. Време је да и Пентагон то укапира.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – “Микрорем”, mikrorem.com

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5916046

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.