svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Denis G. Rancourt: НАУКА У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ЕЛИТЕ

Већину политичара, према доступним показатељима, не занима истина него моћ и очување те моћи. Како би се њихова моћ одржала, неопходно је да људи остану у незнању, да живе несвесни истине, чак и истине о свом властитом животу. Према томе, оно што нас окружује велика је таписерија лажи, коју и сами помажемо ткати” – Харолд Пинтер, говор поводом добијања Нобелове награде за књижевност, 2005.

 

Одржавање хијерархијских структура које управљају нашим животима зависи од “велике таписерије лажи, коју и сами помажемо ткати”, а коју помиње Харолд Пинтер. Према томе, главне институције које нас убацују у своју хијерархију (систем), као што су школе, универзитети, масовни медији и корпорације везане уз естраду, првенствено желе да стварају и одржавају такву таписерију. Међу њима су етаблирани научници и интелектуалци свих фела задужени за “тумачење” стварности.

Уствари, научници и “стручњаци” дефинишу стварност како би је ускладили с вечно адаптирајућом доминантном менталном таписеријом датог тренутка. Они, такође, осмишљавају и стварају нове огранке таписерије које служе специфичним групама моћи пружајући им нове начине искоришћавања других. Ти узвишени “просветитељи” бивају награђени високим друштвеним положајем.

Новчана лаж

Један од најзначајнијих примера представљају економисти. Вероватно није случајно да су у Сједињеним Државама крајем 19. века економисти били први професионални аналитичари које је требало “сломити” у бици за одређивање граница академских слобода на универзитетима. Од тог тренутка надаље академски ће систем наметати строгу оперативну поделу између истраживања и теоретисања као прихватљивих ствари, и друштвене реформе као неприхватљиве.(1)

Сваки интелектуални теоретичар који је хтео да сачува свој положај разумео је шта то значи. Као нуспроизвод свега тога, научници-теоретичари постали су виртуози на пољу гајења властите важности, упркос том фаталном ограничавању њихове друштвене релевантности, уз шупље фразе као што су: “истина је наше најмоћније оружје”, “налив-перо је моћније од мача”, “добра идеја може променити свет”, “разум ће нас избавити из таме” итд.

Тако се економија посветила забашуривању лажи о новцу. Лоше праксе посуђивања, намештање цена и монополистичка контрола биле су главне претње природној правди слободног тржишта, а појављивале су се само као грешке у претежно само-регулационом систему који се могао обуздавати прилагођавањем каматних стопа и других “мера заштите”.

У међувремену, ниједна општеприхваћена економска теорија уопште не помиње чињеницу да се сам новац ствара на велико у банкарском систему фракционих резерви у власништву тајних приватних интереса чији су представници добили допуштење да створе и одређују дуг који се мора платити из реалне економије (уз камате). Тиме се непрекидно концентришу власништво и моћ над свим локалним и регионалним привредама.

Ми, остали, новац морамо зарадити и не можемо га тек тако створити, а у тренутку смрти никада га не поседујемо у већим количинама. Средњи сталеж плаћа закупе или, пак, хипотеке. У стабилним подручјима, систем ропски ниских плата одржава се и додатно погоршава, а на свим новозаузетим територијима уводи се у својим најопакијим варијацијама.

Готово је невероватно да се највећа експолатацијска превара (стварање приватног новца као дуга) која је икада извршена и примењена на целој планети, у економским теоријама уопште не помиње. Економисти су толико заокупљени моделирањем успона и падова добити, прихода, стопа запошљавања, вредности деоница и користи од спајања предузећа за експлоататоре средњег нивоа, да не примећују њихово заобилажење темељних елемената. Они моделирају план изградње а истодобно не желе да виде да је одређени терен трусно подручје подложно потресима, с лешинарима који круже у висини.

Финансијери, дотле, сами пишу и преправљају правила, а макроекономске теорије прећуткују и тај процес. Једини људски елемент који економисти узимају у обзир у својим “прогностичким” математичким моделима је нискоразинско понашање потрошача, а не високоразинска манипулација од стране система. Корупција је општеприхваћена норма, али се ни њој се не придаје пажња. Привреде, културе и инфраструктуре нација намерно се уништавају како би запале у дужничко ропство преко нових и већих националних дугова који ће оптеретити многе будуће генерације, док економисти предвиђају наводне катастрофалне последице неплаћања тих дугова…

Средства управљања газдама, а нама осталима “лакат”; економски стручњаци, баш вам хвала!

Лаж о медицини

Сви смо ми чули понеког лекара, интервјуисаног на радију, како, ничим изазван, износи смелу претпоставку о томе да се дужина живота људи повећала захваљујући савременој медицини. Истина је, ипак, сасвим другачија.

Очекивано трајање живота у земљама западног света повећало се захваљујући историјском изостанку грађанских и територијалних ратова, бољој и доступнијој храни, ређим несрећама на радном месту и изван њега, као и свеукупно бољим условима живота и рада. Најпоузданији показатељ здравља грађана унутар и између земаља је економски статус, без обзира на могућност приступа медицинској технологији и фармацеутским производима.

Стање је, заправо, горе него што би требало бити јер медицина, у суштини, има негативан утицај на здравље. Медицинске грешке (не рачунајући погрешно приписане смртне случајеве дугим факторима а, у ствари, узроковане уредно пружаним медицинским “третманима”) трећи су по реду узрок смрти у САД-у, након срчаних болести и рака, а између те (опрезне и ублажене) процене у погледу броја смртних случајева изазваних медицинским грешкама и четвртог по реду узрока смрти зјапи велики јаз.(2) Будући да медицина не може да учини много у случајевима срчаних обољења и рака, и будући да има врло мали статистички позитиван утицај у сфери трауматолошких интервенција, слободно можемо закључити да би се јавно здравље побољшало када би сви лекари једноставно нестали. Помислите само на све то изгубљено време и стрес којих би болесни људи били поштеђени.

Једно од најопаснијих места у друштву је болница. Медицинске грешке укључују погрешне дијагнозе, лоше рецепте, рецепте за лекове који се не би смели узимати с другим лековима, непотребне хируршке захвате и непотребне или лоше пружене третмане, укључујући хемотерапију, радиотерапију (зрачење) и корективну хирургију.

Та се лаж протеже све до мита да лекари барем малчице схватају како функционише људско тело. Ова добро штићена лаж охрабрује нас да се уздамо у лекаре, чиме отварамо врата добро оркестрираној профитној ефикасности “Велике фармације”.

Прва ствар коју Лекари без граница, као добровољци, треба да учине како би дали значајнији допринос у зонама погођеним некаквом катастрофом јесте то да “забораве своје лекарско образовање” и да се прихвате приоритетних задатака које пред њима стоје: обезбеђивање снабдевања водом и храном и проналажење склоништа и спречавање ширења болести – а не вакцинација, оперисање или преписивање лекова… Јавно здравље потиче од безбедности, стабилности, друштвене правде и куповне моћи, а не од уређаја МРИ-а (за снимање магнетском резонанцом) и лекова на рецепт.

Тупоглави лекари рутински пружају недоказане “препоручене третмане” и преписују опасне лекове за све живо: од високог крвног притиска, преко седелачког начина живота и лоше прехране, до равнодушја у школи, тескобе на јавном месту, пост-адолесцентске еректилне дисфункције, поремећеног ритма спавања и свих нуспојава поменутих лекова. У оквиру професионалних, али не мање чудноватих примера изокренуте логике, лекари преписују лекове како би уклонили симптоме који су показатељи ризика, уместо да се позабаве узроцима тих ризика, чиме само додатно оптерећују тело.

Управо је непојмљиво колико нас медицина обмањује, што је само један од начина да нас задржи у стању тупости (тј. незнања о нашем властитом телу) и вештачки зависним од хијерархије контроле. Особе лошијег економског стања не умиру од тога што им није приступачна медицинска “нега”: они умиру услед животних ограничења и оптерећености који су непосредна последица сиромаштва. Колико је лекара досад изнело ту очигледну истину на радију?

Лажи науке о заштити околине

Експлоатација путем исцрпљивања ресурса, одузимања приватне имовине за јавне потребе те стварања и одржавања система ропских услова рада има разоран утицај на локално становништво и на околину у континенталним размерима. Стога је експлоататорима суштински битно да своје злочине прекрију велом стручне анализе, изговарајући се потребом политичког развоја. Овде је на цени класа сервилних интелектуалаца састављена од научника и консултаната на пољу очувања околине.

Научници из области заштите околине наивно или свесно сарађују с финансијско-корпоративном олигархијом, главним медијима, политичарима, као и државним и међународним бирократама како би замаскирали праве проблеме и како би одабраној елити на власти стварали прилике за стицање профита. Следи неколико очигледних примера, конкретних случајева.

• Фреон и озон

Знате ли за икога ко је умро због рупе у озонском омотачу? Монтреалски протокол из 1987. којим се забрањује употреба хлорофлуороугљеника (ЦФЦ-а) сматра се школским примером где су наука и одговорно управљање допринели доношењу прекретничког споразума у корист Земље и свих њених становника. Но, колико се често тако нешто догађа?

Отприлике у време када је истицао ДуПонтов патент на Фреон™ – најраширеније расхладно средство с ЦФЦ-ом на свету – главни су се медији почели бавити закулисним научним опажањима и хипотезама о концентрацији озона у горњим слојевима атмосфере у близини Земљиних полова. Дигла се међународна халабука којом је ЦФЦ криминализован па је ДуПонт развио и патентирао другачије расхладно средство које је врло брзо добило зелено светло за употребу.

Године 1995. Нобелова награда за хемију додељена је за лабораторијску демонстрацију којом се показује како ЦФЦ може исцрпсти озон у симулираним атмосферским условима. Године 2007. указано је на могуће озбиљније мањкавости гореспоменутог рада, због његовог прецењивања стопе проређивања озона у одређеном реду величине, чиме се оспорава предложени механизам исцрпљивања озона под утицајем ЦФЦ-а.(3) Не морамо ни спомињати чињеницу да је сваки лабораторијски експеримент понешто другачији од стварног стања горњих слојева атмосфере… Поставља се логично питање: Јесу ли Нобелову награду укаљали медији и лобирање посебних интересних група?

Међутим, ствари постају још занимљивије. Показало се да ДуПонтово заменско расхладно средство, нимало изненађујуће, није тако инертно као што је то био фреон. Оно, због тога, нагриза компоненте расхладног циклуса хладњака много брже. И док су кућни хладњаци и замрзивачи раније трајали “вечно”, сада се истроше за отприлике осам година. Тиме је дошло до катастрофалног повећања количине крупнијих кућних апарата бачених на одлагалишта отпада широм Северне Америке, што је подстакнуто “зеленом” пропагандом за увођење наводно ефикаснијих нових апарата гледе у погледу потрошње електричне енергије, у условима „затворених врата” (нулте употребе).

Осим тога, махнито нас се уверавају да је излагање сунцу опасно (нарочито због оштећења озонског омотача), а УВ индекс подстиче наш страх од рака и нашу зависност од медицинског естаблишмента. Зато се појавила нова индустрија средстава против “”штетног” утицаја сунца која подсећа на савез за заштиту од вампира. Наравно, хемичари с најпознатијих универзитета трагају за тим савршеним молекулом блокирања штетног сунчевог зрачења којег би патентирала Велика фармација. Предвиђам да ће, чим се то догоди, доћи до бујице медијских интервјуа са стручњацима за рак коже…

• Киселе кише и северне шуме

Током 1970-их падале су киселе кише, а хиљаде научника широм света (са северне полулопте) проучавало је тај “најпречи еколошки проблем на планети”‘. Северне шуме чине највећи екосистем на Земљи, а хиљаде тамошњих језера наводно уништава киселина с неба.

Постројења покретана сагоревањем угљеника избацивала су сулфиде у атмосферу, што је довело до киселости киша. Изнета је претпоставка да киселе кише чине киселим (ацидозним) тло унутар северних шума, али ацидификацију је било практично немогуће открити. Беспрекорно чиста језера у срцу националних паркова проучавана су деценијама у покушају да се открије статистички значајна ацидификација.

У међувремену, језера и њихова развођа уништавали су: градска индустрија, пољопривреда, шумарство, рударење, претерани излов рибе и туризам. Међутим, није проучаван нити разоткривен ниједан од тих фактора локалног и регионалног уништавања крајолика. Уместо тога, научници су окренули поглед према далеким термоелектранама на угљеник и према атмосферској дистрибуцији честица те су постулирали хемијске реакције у капима кише. Једна је студија показала да је мрест одређене врсте риба из акваријума изузетно осетљив на ацидитет. Писани су дугачки осврти на равнотежу и пренос катјона, а пажња је, са уништавања на тлу, скренута према разводњеном проблему атмосферске хемије као последице индустријализације и напретка, а не деловања утврдивих експлоататора.

Као физичар и гео-научник који се преокренуо у научника на пољу заштите околине, лично сам прочитао готово сваки поједини научни есеј о киселим кишама и нисам могао пронаћи ниједан пример доказаног а негативног утицаја киселих киша на језера или шуме. По мом мишљењу, а супротно понављаним тврдњама научника, истраживање киселих киша показује да проблем ни у ком случају не лежи у киселим кишама. Овај модел заташкавања експлоатације координиран од стране елите поново ће бити употребљен у још већим размерима само неколико деценија касније у случају глобалног загревања чији је наводни узрочник човек.

• Глобално загревање као претња човечанству

У фебруару 2007. – готово три године пре него што је такозваним скандалом “Climategate” из новембра 2009. пробушен медијски балон којим је јавно мњење усмерено ка прихватању тзв. “cap and trade” програма за смањивање емисија угљен-диоксида, затим ка издавању дозвола за испуштање угљен-диоксида, а с чиме је повезана финансијска успешност (мерена у трилионима долара), и до чега још увек може доћи – у једном сам есеју разоткрио превару с кооптирањем глобалног затопљења. (4) Учинио сам то и у једном интерјвуу (5) и у претходним есејима (4), а горе поменути есеј Alexander Cockburn је, пишући у часопису The Nation, назвао “једним од најбољих есеја о митотворном ефекту стакленика из леве перспективе”.(6)

Davidа F. Nobleа мој је есеј подстакао да истражи то питање и напише чланак под називом “Корпорацијски климатски преврат” (“The Corporate Climate Coup”) у којем обелодањује како су медији пригрлили читаву ствар након што је финансијски сектор открио дотад незабележене могућности за стицање добити које би представљао помак ка “зеленој” опцији.(7)

Пар уводних одломака из мог есеја “Глобално загревање: игра истине?” (“Global Warming: Truth or Dare?”):

“Такође тврдим да постоји јака друштвена, институцијска и психолошка мотивација за стварање и одржавање мита о превладавајућој опасности од глобалног загревања (укратко – мита о глобалном загревању). Такву мотивацију описујем у смислу функционисања научне професије и глобалне корпорацијске и финансијске мреже и њеног одраза на владајуће структуре…

…Уверен сам да далеко најдеструктивнију силу на планети чине моћу опијени финансијери и профитом мотивисане корпорације и њихови картели подупрти војном силом; и да је мит о глобалном загревању варка која доприноси скривању те истине. По мом мишљењу, активисти који (користећи сваки изговор) потхрањују мит о глобалном загревању, практично су кооптирани или, у најбољем случају, неутрализовани.”

У осталим одломцима из тог есеја пише и ово:

“Научници из области екологије и државне агенције добијају средства за проучавање и посматрање проблема који не угрожавају корпорацијске и финансијске интересе. Стога не чуди да уништавање континенталних размера узроковано експлоатацијом ресурса нападају из прикрајка, односно из визуре угљен-диоксида. Главни недостатак ове стратегије је то да гладно чудовиште не можете обуздавати захтевајући од њега да толико не сере…

…Глобално загревање искључиво је измишљен проблем средњег сталежа развијених земаља. Нико се други не замара глобалним загревањем. Експлоатисане фабричке раднике у земљама Трећег света не занима глобално загревање. Децу у Ираку, генетски деформисану под утицајем осиромашеног уранијума не занима глобално загревање. Десеткованом домородачком становништву широм света глобално загревање такође не значи ништа, осим што можда представља ону солидарност какву смо ми кадри пружити…

…Овде се не ради о ограниченим ресурсима. [Новчани износ потрошен сваке године на храну за кућне љубимце у САД-у и Европи једнак је додатном износу потребном за пружање основне здравствене неге и хране за све људе у сиромашним земљама, уз поприличну количину новца који би притом преостао; из УН-овог Извештаја о људском развоју, 1999.] Ради се о експлоатацији, угњетавању, расизму, моћи и похлепи. Економска, људска и животињска правда доноси економску одрживост која се, пак, увек заснива на обновљивим ресурсима и освештеном поступању. Признавањем темељних права домородачког становништва аутоматски се мења искоришћавање ресурса и чувају се природна станишта. Онемогућавањем империјалистичких ратова и интервенција аутоматски се обуздава експлоатација у националним размерима.”

Тај есеј дубоко је критичан према науци у њеној улози гуслара туђих песама који ужива у само-обмани.(4) “Climategate” само потврђује оно што би требало бити очигледно сваком активном научнику: да је наука – када није тек таблета за спавање – истоветна мафији.

Закључак

Лажима никад краја. Шта, уопште, није лаж? Погледајте само ондашњу превару с вирусом Х1Н1 – још један школски пример. Управо је смешно докле та лакрдија сеже: сада су у трен ока и на сваком прагу доступни антисептички гелови; средњошколски ученици опијају се алкохолом садржаним у тим геловима; вирусни сој застарева пре масовне производње унапред плаћене вакцине; делотворност уопште није доказана; доказивање ефикасности није обавезно; држава даје гаранције корпоративним произвођачима против судских тужби од стране клијената; особе задужене за заштиту на универзитетима уче студенте како да кашљу; и тако даље.

Чисто лудило. Је ли неко укључио наш генетски усађен рефлекс ступидности својствен развијеним земљама? Је ли то део марша према фашизму?(8) Ево још једног примера. Просветни радници протежирају лаж да ми учимо зато што нас неко нечему учи. Ову лаж образовних кругова побијају радикални просветари.(9,10) Универзитетски професори осмишљавају наставне програме као да студенти уче сваки испредавани елемент, а истина је заправо да студенти не науче предочено им градиво већ да свако ионако научи само оно и онако како научи.

Чак и да сасвим изменимо редослед којим се настава одржава, то не би имало никакве приметне разлике у количини наученог градива. Одговарајући пред професором, студенти причају небулозе, а професоре није брига. Битни су једино послушност и индоктринација, а једина тражена вештина је блефирање. Неки студенти то знају, а они који то не знају – и не знају оно што знају, не познајући ни сами себе.(8,9,10)

Изаберите било које стручно мишљење или владајућу парадигму: они су део преваре. Истину не можемо сазнати јер истина је – сурова.

———————————————————————–

[1] “No Ivory Tower – book” by Ellen W. Schrecker.

[2] Radio interview with Dr. Barbara Starfield: CHUO 89.1 FM, Ottawa; January 21, 2010.

[3] Nature 449, 382-383 (2007).

[4] “Global Warming: Truth or Dare? – essay” by Denis G. Rancourt.

[5] “Questioning Climate Politics – Denis Rancourt says the ‘global warming myth’ is part of the problem”; April 11, 2007,interview in The Dominion.

[6] Climate Guy blog.

[7] “The Corporate Climate Coup – essay” by David F. Noble.

[8] “Canadian Education as an Impetus towards Fascism – essay” by Denis G. Rancourt.

[9] “Pedagogy of the Oppressed – book” by Paulo Freire.

[10] “The Ignorant Schoolmaster – book” by Jacques Rancière.

Activist Teacher

Извор: Визионарски

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 5937830

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.