svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Владимир Димитријевић: ПРОМЕНА СВЕСТИ У СРБА: ВЕСТИ СА ФРОНТА

СРБСКИ ПОГЛЕД НА НЕМАЊУ

Док је боравио у манастиру Студеници, у коју је пренео мошти свог оца, Свети Сава пише Житије Светог Симеона, коме је још на Светој Гори написао службу. Житије Светог Симеона нагласак ставља на монашки живот великог жупана – иако се хвале његове заслуге за српску државу, главни нагласак је на Немањином одрицању од престола и хитању ка Царству Небеском, подвигом. Пред саму смрт, Симеоново лице бива обасјано небеском светлошћу. С друге стране, Стефан Првовенчани написао је житије свог оца као благочестивог владара, који се бори за добро своје отаџбине. Доментијан, ученик Савин, Немањину идеју о божанском преклу србске владарске лозе преноси на читав народ, који тако постаје „Нови Израиљ“. До дана данашњег, за нас је Симеон Немања оснивач светородне лозе и отац свих нас (1).

ВИЗАНТИНЦИ О НЕМАЊИ

Византија је,од Немањине епохе, са Србима имала непријатно искуство. Иако су словенски суседи били православне вере, они су ипак имали своје државотворне циљеве, који су се често косили са циљевима Ромеја. Због тога су у византијским изворима на рачун Немање и његових потомака изречене многе горке речи.

Особине које истичу византијски писци код Немање су, пре свега, кукавичлук и превртљивост. Описујући Немањин устанак против византијског цара Манојла Комнина из 1172. године Јован Кинам наводи како се Немања одмах повукао са бојног поља, а када није успео да посланицом умилостиви цара појавио се пред њим откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предајући се цару да поступи са њим како жели.И Никита Хонијат описује један српско-византијски сукоб, додуше онај из 1168. године и ту Немањине претензије означава као незасите жеље, па је цар морао да одговори војним походом.  Хонијат је у једној беседи прославио победу цара Исака IIАнђела у бици на Морави из 1190. године. Ту је Немања приказан као кривоклетник који се кривоклетством […] свакодневно, као вином и јелом богато гостио.

Византијски ретор, Константин Манасија, је Немањи посветио пажњу у хвалоспеву упућеном цару Манојлу Комнину. Манасије Немањи придодаје велики број животињских епитета: звер, шкорпион, змијски превртљивац, оштрозуби вепар, мајмун, лисица. Евстатије Солунски у једном панегирику упућеном цару Манојлу такође спомиње Немању, умереније и блаже него Константин Манасије. Прво што Евстатије истиче није Немањина политичка превртљивост већ физичка снага (пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује, него узрастом веома висок и изгледом наочит), а затим пажљиво описује Манојлову тријумфалну поворку у којој је као бунтовни и поражени владар учествовао и Немања.

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Ово, свакако, није текст о томе како ни Србска Црква, ни држава, нису достојно прославиле девет столећа Симеоновог рођења (заузетост прославом 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, а не у Милану.) Није текст ни о томе како у Новом Пазару има места за спомен Аћиф – ефендији, али не и оцу Србије. Ово је, једноставно, чланак о томе како свако има право на своју историју. За нас је Немања светац кога је Бог прославио, темељ нашег народа и његове свести; за Византинце је био отимач њихових територија. За нас је Милош Обилић „змај огњевити“ – „ко га гледа, блијеште му очи“; за Другу Србију он је узрок васколиких наших проблема, јер је потуричко начело другосрбијанаца - „Покорну главу сабља не сече“. За нас је Гаврило Принцип херој ослободилачке борбе против бечког окупатора; за потомке поданика Хабзбурга он је терориста који је пуцао у империју на „лепом плавом Дунаву“. Немци у музеју у Нирнбергу могу да изједначавају Хитлера и Милошевића. Сваком Србину,и било коме ко зна истин, јасно је да је то убога лаж. Различита виђења историјских догађаја су, ипак, нешто што се подразумева. У свом огледу „Доктрина тачке гледишта“, Хозе Ортега и Гасет каже: “Стварност која би била виђена са једне исте тачке гледишта била би бесмислена“.

Једина опасност с којом се суочавамо јесте да се поистоветимо са ставовима својих непријатеља, и да себе почнемо да гледамо њиховим очима. Зато је борба за слободу умногоме борба за тумачење прошлости. И таква једна борба опет се води.

РАСПРАВА О ОБИЛИЋУ

Ових дана, док се тројац Николић – Дачић – Вучић, никог не питајући, коначно одриче Косова и решава да подржи геј параду у Београду, у Србији се опет води расправа о идентитету. После интервјуа који је Вук Драшковић дао „Политици“ 7. септембра 2013, у коме је тврдио да је Гаврило Принцип много коштао Србију, развила се полемика. Књижевник Владимир Кацмановић је, тим поводом, рекао: “Гаврило Принцип јесте скупо коштао Србију и српски народ, као што је римске робове скупо коштао Спартак, а Чехе атентатори на нацистичког протектора Хајдриха…Као што су Србију скупо коштале демонстрације и пуч 1941, Милоша Обилића да и не помињемо“ (2,13). Одмах потом се огласио књижевник Ненад Прокић, који је рекао да „иако Обилић није историјска личност, мит који је створен из тог акта непроцењиво је коштао Србију у вековима који су долазили“ (3,13). Да није било Обилића, не би било ни Гаврила Принципа, ни устанка против Хитлера, и Срби не би тако страшно гинули, став је Прокићев (који је, ако је неко заборавио, говорио да ће Србија  бити модерна држава, са Србима или без њих).

КОСОВСКИ ЗАВЕТ

О чему се овде, заправо, ради?

Ради нам се, као и много пута до сада, о глави. Циљ Империје и њених локалних слугу, од владајуће коалиције до последњег другосрбијанца, је јасан, и изрекла га је турбо-фолккерка Јелена Карлеуша, тражећи геј параду као доказ да смо се покорили моћнијем: “Морамо да научимо да смо МАЛИ И НЕБИТНИ ДИВЉАЦИ на тлу Балкана,које ће МИЛОМ ИЛИ СИЛОМ припитомити Америка и Европа. Е тек онда ћемо, уморни од свих ових животних лекција, схватити да морамо да будемо толерантни и према нашим суграђанима који су рођени као ЛГБТ“ (4,12). Дакле, тек кад Срби пристану на слику о себи као о малим и небитним дивљацима са Балкана, а не носиоцима Косовског завета, победа Империје биће коначна.

Косовски завет је зато једина сила која Србе и даље чини народом. Не само у духовно – моралном, него и у државотворном смислу. Јер, како је писао србски мислилац из антититоистичке емиграције, Стеван Тривунац: “Лазарево опредељење за „царство небеско“ зато није никакав самоубилачки, нити чисто религиозни акт, но реално процењивање, не само тренутне ситуације, него и далеке будућности. Ваљало је изабрати начин неизбежне државне смрти: или херојску погибију на бојном пољу, или поступно распадајуће трулежно одумирање кроз уговор о вазалству. Лазар је изабрао смрт кроз јуначки, иако очајнички, подвиг. Он је предосећао да ће та трагедија српске државе и српске националне слободе на Косову, за вечита времена погодити психу и машту српског народа. Да ће српски народ разумети да је државу, и с њом и слободу, изгубио на сабљи, то јест у борби, И ДА ИХ САМО САБЉОМ, ТО ЈЕСТ БОРБОМ, МОЖЕ ПОВРАТИТИ. Да вазалство може само да продужи агонију, али не и да избегне смрт, и да та агонија, све срамнија што дуже траје, може само да шкоди здрављу српске народне и националне мисли. /…/ Захваљујући Лазаревом опредељењу за овакво „царство небеско“,српско устаништво је, од првог дана, знало шта хоће и за шта се бори.Како би се то данас рекло, изградило је одмах и идеологију и програм своје борбе. И то свега у две речи: ОСВЕТИТИ КОСОВО! За разлику од неких својих суседа, Срби су имали снажну државну традицију. „ОСВЕТИТИ КОСОВО“ ЗНАЧИЛО ЈЕ ОСЛОБОДИТИ СЕ РОПСТВА, ПРОТЕРАТИ ТУРКЕ, ОБНОВИТИ СРПСКО ЦАРСТВО, ТО ЈЕСТ СУВЕРЕНУ СРПСКУ ДРЖАВУ./…/

Србин, у ропству под Турцима, није морао да измишља своје претке и присваја туђе владаре за своје. Он је са манастирских фресака могао да чита и визуелно доживљава своју историју. Он је знао да своју државу и своју слободу није изгубио у преварним „нагодбама“,то јест у трговачким махинацијама своје властеле, но на бојном пољу, и да их може повратити опет само на бојном пољу, а не кроз државно – правна парничења. И док су остали Балканци трпели ропство у некој врсти летаргичне затрављености и неотпорне помирености са судбином, Србин  се ПЕТВЕКОВНОЈ ТУРСКОЈ ОКУПАЦИЈИ СУПРОТСТАВЉАО СВОЈОМ ПЕТСТОЛЕЋНОМ УСТАНИЧКОМ БОРБОМ“ (5,238-239).

На несрећу своју и својих потомака, Срби су данас, вођени од утварних вођа у понор, на ивици новог ропства, горег од турског. Главни циљ оних који их воде у ропство Империји јесте да народ наведу да пристане на предају Косова, не само фактички, него и симболично, одричући га се као основе свог идентитета. Ипак, Срби ће и у новом ропству опстати ако  своју духовност буду чували  Косовским заветом, и ако буду знали да ће, обнављајући слободну државу, кад – тад, ОСВЕТИТИ КОСОВО.

НАПОМЕНЕ:

1. О култу Светог Симеона у средњовековној Србији видети у:Мирко Сајловић:Свети Симеон Мироточиви – свети родоначелник народа Божијег, Годишњак, Фоча, 7/2008.

2. Владимир Кецмановић: Ако је Принцип био скуп, колико је коштао Обилић, „Политика“, 9. септембар 2013.

3. Ненад Прокић: Мит о Обилићу је непроцењиво коштао Србију, „Политика“, 10. септембар 2013.

4. Цит. Према:Слободан Антонић:Империјална батина „геј права“, Геополитика, септембар 2013.

5. Стеван Тривунац: Пролог српска идеја, у књизи „Српска надмоћ“,Пешић и синови, Приватна издања Драгомира џамбића, Београд, 2008.

Извор: "Фонд стратешке културе"

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5937906

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.