svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Жељко Цвијановић: ТОМО!

У реду је ако не смеш да заурлаш. Разумем да ни реч не можеш да кажеш ни Хрватима ни о Хрватима који у Вуковару мацолама лупају ћириличне табле и твојим сународницима – некад смо их звали браћом – најављују кристалну ноћ уз музичку пратњу Томпсонових песама. (Узгред, питам се, кад видим челичним оградама оковане табле које чувају хрватски редарственици, да ли би можда тим мацолама ипак требало пустити да их поразбијају? Јер, чврсте ограде и савесна

стража могле би међу мацолама, плашим се, створити ону врсту фрустрације, кад ће свака сачувана табла коштати једног полупаног вуковарског Србина, а ни педантни Хрвати не могу заштити сваког од њих, па и да га ставе у гвоздену ограду и задуже му по два редарственика, јер Срба је у Вуковару више од трећине.)

 

Али да се вратимо Вуковарском ћутању: у реду је, не смеш и готово. Ти бар знаш да живиш у земљи у којој се гласније протестује кад на новосадским аутобусима уведу ћирилицу него кад је на вуковарским таблама разлупају мацолама. И зато нећу уопште да питам да ли не смеш јер ти је неко моћан рекао да ће ти, ако само зуцнеш, у првом предаху између два бомбардовања Сирије залити Србију бетоном, или ти је Иво Јосиповић запретио да ће те опет ставити на своју игноре листу, или ће ти пета колона у Београду одвагати да се ниси довољно променио, па ће престати да те зову председником, таман толико они држе до гласова које си добио.

АКО ВЕЋ НЕ ЋУТИШ...

Дакле, не смеш, и то је у реду. Ако и није у реду, бар је људски. Уосталом, дођавола с друштвима у којима се људи позивају да буду храбри, срећна су само она у којима је добро и онима који храбри нису. Зато је проблем у нечем другом. Ако не смеш да подигнеш глас, онда бар ћутиш, увучеш главу у рамена и молиш се у себи да ће твој мучени народ, и овај овде и онај у Вуковару, знати да тумачи шта то твоје ћутање значи. Знаће да има и ћутања која се чују до неба јер научио је тај народ да живи са мало свега – и пара, и државе, и поштовања и бриге, и речи – па да и толико међу собом подели.

Али, ако си већ пропустио прилику да ћутиш (државничке обавезе, рејтинг, ђаво да их носи), онда говориш неке речи, достојанствене и мирне, готово молитвене; увек ће се наћи неко ко ће умети да их чује, увек ће бити оних којима треба толико мало да ће и томе што кажеш шапатом и скрушено дати значење речи које не смеш да изговориш. Наравно, тада гледаш да пажљиво бираш речи, и да никако не поменеш једну једину. Не помињи реч „храброст“; никако је не изговарај; она је као помен конопца у кући обешењака. Не помињи „храброст“, не доликује ти за ту прилику, није лепо, баш онако као што се на бдењу не причају масни вицеви да се прекрати време до јутра.

Али, дођавола још једном, није у реду, али, ако и мораш да је поменеш, ако изговориш „храброст“, и то ће некако проћи. Само не изговарај је јуначећи се, већ с поштовњем, с пијететом, као о нечему што нам је дало све што још увек имамо и све што смо изгубили откако није с нама. Гледај, на пример, да говориш о храбрости предака, бољих и од тебе и од нас. Или, ако те плаши да ће ти рећи како си превише загледан у прошлост, а ти си већ обећао да ћеш је заборавити, говори тада о храбрости наших нерођених потомака, бар сви знамо да се Србима две овакве генерације узастопно не могу догодити. Ако не можеш ни то, а већ си морао да поменеш „храброст“, и то ће твој понижени народ некако разумети, само под једним условом – за име Бога, не помињи своју храброст, већ нечију туђу, било чију. Јер, не заборави, све је почело тако што твоја браћа у Вуковару не смеју да изађу на улице свог града, питајући се кад ће почети; што наши (и твоји) тамо страхују, а ти не смеш ни да их браниш, ни да их охрабриш, чак ни да их утешиш.

СМЕТИ И РАЗУМЕТИ

Уствари, претерујем. Можеш да кажеш било шта, можеш било како, разумеће људи и шта ниси смео, и шта си морао, и шта си мислио, само ни за живу главу не изговарај ово: „Ако сам ја скупио храбрости да дођем на утакмицу, то значи да имам много поверења у вас“. Само не изговарај оно што си изговорио, да те сви Срби чују, фудбалерима српске репрезентације у Старој Пазови пред утакмицу са Хрватима. Само то не.

Јер, да се не лажемо, за шта ће ти требати та храброст којом се хвалиш, а коју ниси имао да подигнеш глас против утеривања страха у кости вуковарским Србима? Храброст да их у петак одбраниш у Београду од Хрвата – ОК је биће тамо бар педесет Хрвата, рачунајући и оних 11 опасника на терену? Храброст да навијаш на ћирилици? Храброст да пре утакмице гласно певаш Боже Правде? Храброст да вуковарске Србе одбраниш на Маракани? Храброст да признаш да – што се са Маракане не да одбранити – одбранити се и не може? Храброст да „реинтегришеш“ Србе на Косову, исто онако као што су „реинтегрисали“ ове у Вуковару, па да им, 17 година касније, јебено ћирилично слово изгледа као да играју руски рулет?

Не можеш да кажеш реч охрабрења Србима у Вуковару, не смеш да се заузмеш за њих, чекаш да пре тебе нешто каже Брисел..., и све је то у реду. У реду је све док разумеш да и страх уме да буде достојанствен, само ако обавезује свог носиоца. Ако, уместо онога што из страха не можеш да кажеш, ћутиш и не говориш ништа друго. Ако не говориш глупости, ако не потежеш велике речи за никакве поводе, ако у данима док ћутиш јер не смеш, бар не говориш бесмислице о храбрости, и то својој. Ако они у чију заштиту ниси смео да изговориш реч знају да ћутиш јер имаш неку емпатију за њих, јер осећаш њихову зебњу, уместо што причаш о свом храбром срцу јер ништа не разумеш, јер и не покушаваш да разумеш, јер те за њих заболе.

Јер само то разликује оне који морају од оних који не осећају и не разумеју. Само та мала разлика, то ћутање и скромност човека кога боли, чини нас словесним док радимо ствари које баш нико наш и не оправдава и не разуме. У реду је, дакле, док се бојиш, у реду је јер Срби ће поверовати да ниси кукавица, него си на себе примио страх свих њих, у реду је све док не покажеш да ништа под милим Богом ниси схватио. Томо!

Шира верзија текста објављеног у Новинама Новосадским 06. 09. 2013. године

Извор: „Нови Стандард“

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5937747

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.