svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Задужбина Светог Кнеза Лазара кроз векове

МАНАСТИР ГОРЊАК

У ГОРЊАЧКОЈ КЛИСУРИ

У повељи кнеза Лазара из 1378. или 1379. године, сачуваној у препису, остало је записано: “Саздав црков в мјесте рекомем ждреље Браничевско и приложих двадесет околних села“.

Светиња о којој је овде реч позната је данас као манастир Горњак, а „ждреље Браничевско“ као Горњачка клисура.

 

 

Кнез је саградио манастир на овом месту када је овај део Браничево припојио својој држави, јер је претходно целу област држао Радич Бранковић, феудалац који није желео стварање моћне српске државе, каква је једино могла да се супротстави надирућим османлијама и експанзивним Угрима.

 

Кад је Свети кнез саградио Горњак у целом Браничеву је било само неколико манастира. Уз његово настојање, а потом и његовог сина Стефана, овде је подигнуто више од 40 манастирских цркава, што је подвиг достојан памћења и уважавања док буде српског народа.

 

Повеље о оснивању манастира

 

Оригиналне повеље, кнежева и патријархова, нестале су у време робовања под Турцима, а њихови преписи, према проценама неких истраживача, потичу из 18. века. Преписи су чувани у манастиру Горњак до Другог светског рата, када су их, на почетку тог рата, монаси склонили у једно празно буре у манастирском подруму, сматрајући да ће ту бити добро заштићени од било каквог уништења. Немци су, међутим, почетком јесени 1942. године ударили на манастир, опљачкали га и попалили, а међу многим стварима које су собом понели било је и оно буре с повељама (Ђ. Бошковић, Средњевековни споменици североисточне Србије, Старинар, нова серија, Београд 1950).

 

По традицији и записима кнез Лазар - једини градитељ

 

Срећом, преписи повеља су преписани још у првој половини 19. века, па су тако сачувани њихови садржаји. Прво их је 1826. године преписао Јоаким Вујић, а онда Вук Караџић. Вујићев препис унео је Фрањо Миклошић у своју књигу Мonumenta Serbica, док је Вуков препис штампао Пал Шафарик у књизи Pamatky drevniho pismenictvi Jihoslovanuv. На тај начин текстови тих преписаних повеља, a била су два, кнежев и патријархов, постали су доступни научној јавности.

 

Тада се, међутим, испоставило да у њима има мањкавости које изазивају знатне неодумице.

 

На кнежевој хрисовуљи као датум издавања забележен је 1. август 1380. године, а на Спиридоновој 17. мај 6887. године од стварања света. У оно време датирање је обављано по старом, односно од настанка света, што значи да је преписивач живео у доба када је почело ново бројање година па је на кнежевој хрисовуљи преиначио стари датум, али непрецизно. Преведе ли се то на наше бележење времена добићемо 1379. годину. Али из тога произилази да је патријархова повеља издата годину дана пре кнежеве, што уноси забуну, јер патаријарх није могао да потврди кнежеву повељу пре но што је она написана.

 

У самом препису кнежевог текста јасно стоји да је он створио манастир посвећен Ваведењу у Ждрелу браничевском. То пише и у првом делу патријархове повеље, коју је он издао кир Григорију и његовим благоверним иноцима, као и у кнежевом писму које су донели у Пећ игуман Григорије и његови монаси с молбом да патријарх благослови његово дело ''јер створи црков от основанија в месте рекомем Ждреље браничевском''. Григорије је понео собом ''и хрисовул господина кнеза, јегоже створи цркви тој (који је саградио ту цркву), јако да сгледамо и духовноју властију потврдимо, јелика (колико) он в нем приложи и записа цркви тој пресветије Богородице ждрелскије...'' Franjo Miklošič, Monumenta Serbica, Vien 1858, стр. 212-214.

 

Забуну изазива други део преписа патријархове повеље, где се каже како се Григорије потрудио са својим иноцима ''о вздвиженији и сзданији храма того и о инех вештех... с помоштију господина кнеза Лазара''. Из тога произилази да је манастир подигао старац Григорије, а да му је кнез Лазар само помогао, а затим поклонио један број села.

 

(У кнежевој повељи записана су следећа села: Адујево у Хомољу, Бискупље на Дунаву, Бистрица у Ждрелу, Бланкијев Лаз у Звижду, Волуја у Звижду, Вошановац код Петровца, Врбовник у Хомољу, Градиште на Дунаву, Дуб на Млави, Кисељево на Дунаву, Коварне код данашњег Великог Лаола, Костолац, Крушевица у Звижду (данашње Кучево), Маролевци горњи и доњи (данас село Маљуревац), Мачкова Падина, (непознато) , Накринчица (непознато), Новац у Ждрелу, Орљани (Орљево), Ореховица (Ореовица или Орешковица), Осаоница (данас Осаница) Прокоп, Слатина (Слатинац код Голупца?) и Ставница (Стамница). Franjo Miklošič, наведено дело).

 

Већина истраживача сматра да се препис Спиридонове повеље састоји из два различита текста, које је преписивач спојио у један. По Јосифу Панчићу и његовим лицејцима то се догодило око 1750. године (Коста Поповић, Пут лицејских питомаца по Србiи године 1863). Први део је, сматра се, прва патријархова повеља, а други је патријархова потврда повеље којом је кнез Лазар уступио манастир старцу Григорију. Но, те друге кнежеве повеље нема, па се само претпоставља њено постојање.

 

У покушају да те недоумице разреши Ђорђе Сп. Радојичић, полази од претпоставке да је кнез Лазар ставио под своју власт господара Браничева Радича Бранковића чиме је ову област припојио својој држави. Ту своју победу је ''потврдио подизањем Горњака''. Својој задужбини он је 1. августа 1378. године издао повељу и њу је убрзо затим потврдио патријарх Спиридон, сматра Радојичић. Те јесени или идућег пролећа Радич је покушао да збаци врховну власт кнеза Лазара, па га је кнез ''расуо'', односно одузео му имовину и лишио свих властелинских права у својој држави. У тим сукобима, претпоставља Радојичић, Бранковић је оштетио манастир, а кад се све смирило кнез је 17. маја 1379. године, или нешто касније, предао цркву старцу Григорију и његовим иноцима. Вероватно су се они ''потрудили'' око поправљања оштећене цркве, уз кнежеву помоћ, што је унето у другу патријархову повељу, сматра Радојичић.

 

Колико су мишљења о томе ко је основао манастир Горњак подељена показује и текст из Браничевског весника, званичног гласила Браничевске епархије уочи рата. Тај лист је 1939. године у броју за мај, јуни и јули, у чланку под називом Историја Браничевске епархије, објавио да су ''вероватно овај манастир подигли Григорије Синаит млађи и његови ученици, уз помоћ кнеза Лазара, који им је даровао села'', с образложењем да ''тако скроман прилог од 20 села не би Лазар дао својој задужбини'', па ''према томе он није ктитор него само приложник''.

 

Овако олако одбацивање кнежевог ктиторства у манастиру Горњак зато што црква ''не одаје владарску задужбину'' присутно је и сада. Заборавља се да је кнез Лазар живео у ишчекивању турског напада, што значи у времену пуном напетости и оскудица, али и да је био човек велике скромности, па његове цркве нису ни могле да буду грандиозне и раскошне грађевине.

 

На другој страни, пак, традиција се упорно држи: сва предања приписују кнезу Лазару ктиторство у манастиру Горњаку. По њима је он једини његов градитељ.

 

По Болоњском препису, којем наука поклања све већу пажњу, Раваница је саграђена 1376. године, односно читавих пет година раније но што је наведено у Врдничком препису, па тиме и пре Горњака. Подизање овог манастира могло је, значи, да почне убрзо после те године.

 

Старац Григорије игуман и светитељ

 

Старац Григорије је у ствари први игуман манастира Горњака, познат као Григорије Синајит млађи, Григорије Ћутљиви, Григорије Краснописац и Григорије Горњачки. После Ромила Раваничког најистакнутији синајит у ондашњој Србији. Он је из Горњака дошао патријарху Спиридону у Пећ да га замоли да потврди кнежеву повељу којом се њему уступа манастир док је жив, а да после буде његових калуђера. Патријарх је тако и учинио. Манастир је одвојен од административне власти митрополита браничевског, којем је остала само духовна власт, као и право помињања за време службе, а калуђерима је остављено да бирају игумана. Горњак је, заправо, постао ставропигија.

 

Сам Григорије дошао је из Свете Горе у Србију са својом братијом 1379. године, вероватно спролећа.

 

На Свету Гору је стигао половином 14. века из тада веома познате монашке колоније Парорија. Колонију је основао Григорије Синајит старији, свакако један од најистакнутијих монаха у православљу на словенском југу у 14. веку и она је постала средиште аскетског исихастичког покрета. (Према руском истраживачу Полихрому Сирку, писцу књиге Монаха Григорија житије преподобнаго Ромила, издатој у Санкт Петерсбуру 1900. године, Парорија се налазила у доњој Бугаарској, на просторима Тракије, у Сакар-планини, тамо где се јављају Велики манастирски врхови. Јужно од њих према западу је село Голем Манастир, а према истоку село Малек Манастир). О том сјајном монаху писаће касније наш Григорије као о великом човеку, великом светилу, великом у богословији и великом оцу кир Григорију Синајиту. Тада је, заправо, само тај Григорије био познат као Синајит, будући да је једно време живео на Синају и што је обновио старе исихастичке идеје, поникле на тим просторима. Тек касније биће прозвани синајитима његови ученици и настављачи, од којих велика већина никада није била на Синају.

 

Григорије млађи је дошао из Цариграда и у Парорији постао пријатељ Романа и његовог друга Илариона, такође значајних духовника, иначе ученика коју годину раније упокојеног старца Григорија Синајита . Обојица су већ били познати по својим подвизима. Но, Роман је одлучио да иде још даље у подвизавању. Одвојио се од свих, саградио себи колибу у пустом планинском пределу, примио велику схиму и добио име Ромил. Остао је потпуно одвојен од света пуних пет година. После тога је отишао у Свету Гору.

 

Кад умре Иларион, старац нашег Григорија, овај дође у Свету Гору и узме Ромила за свог духовног оца. Увек жељан самоће Ромил се премештао из једног у други светогорски предео, док се није настанио у Мелани, на северним падинама Атоса, недалеко од Велике Лавре. Тамо је дошао и Григорије и још боље упознао свог учитеља, што му је касније омогућило да напише његово житије и прикаже га као монаха велике вере и оданости Богу, мудрог и добродушног, ''отвореног срца за све људе, за птице, бубе и звери''.

 

Но, кад су настали велики немири, изазвани турским све силовитијим насртајима на овај део балканског југа, потпуно окренут православљу, и кад су Турци потукли војску браће Мрњавчевића на Марици 1371. године, Ромил је напустио Свету Гору и отишао у Авлону, данашњу Валону у Албанији.

 

Григорије је остао у Мелани.

 

Из Авлоне Ромил је дошао у Србију кнеза Лазара и са својим иноцима настанио се у близни манастира Раванице, који је кнез управо завршавао. Синаити су око Раванице саградили своје скитове, створивши тако јаку монашку колонију. Вест о Ромиловом доласку и начину живота његових Синајита рашчула се по целој Србији.

 

Ромил, међутим, није још дуго живео. Глас о његовом упокојењу затекао је Григорија млађег у Мелани и он је одлучио да напише његово житије. Писао је на грчком језику, разговетним стилом и с пуно љубави и бескрајног поштовања према свом учитељу и пријатељу.

 

Кад су Турци све више почели да угрожавају манастире на Светој Гори, наш Григорије је напустио Мелану и са својим ученицима и следбеницима кренуо у још слободну и православну српску земљу. По неким истраживачима кнез је тада већ био завршио своју задужбину Ждрело Браничевско, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, а по некима ће манастир тек почети да гради сам Григорије. Ту се поставља питање: ако је Григорије дошао 1379. године и почео да гради манастир Ждрело, кад га је завршио? Сигурно не пре 1381. године, а по многим истраживачима он је умро већ 1380. Рекло би се да је теза о Григоријевом ктиторству у Горњаку ипак тешко прихватљива.

 

Григоријеви монаси запосели су пећине у Горњачкој клисури, а он се сместио у пећини изнад самог манастира и данас познатој као Григоријева испосница. Почели су да придолазе и нови монаси, жељни синаитског начина подвизавања. Попут синаитеске колоније код Раванице, и око Ждрела браничевског се створила велика колонија исихаста, у којој је касније, у време деспоста Стефана било 300-400 монаха.

 

Нема сумње да је Григорије, већ тада познат као Краснописац и Ћутљиви, био неприкосновен по свом знању, подвизима и угледу. Краснописцем је прозван по преписивању светих књига, којим се јамачно бавио, а ћутљивим по начину живота у којем је млвеније, односно ћутање и размишљање, било веома присутно.

 

Будући да је Ромилово житије било намењено, пре свега, манастиру Раваници, у којој је почивало његово тело, Григорије је понео житије при поласку у Србију. Оно је најкасније до јесени 1390. преведено на српски језик, највероватније у Раваници од неког монаха Србина. Ђорђе Сп. Радојичић, Григорије из Горњака, Историјски часопис САН, књ. III, Београд 1952. И сам Григорије је свакако провео краће време у Раваници са својим иноцима, одакле га је кнез Лазар послао у свој ждрелски манастир

 

Капела посвећена Светом Николи

 

Григоријева испосница и данас постоји, а састоји се из ћелије и капеле. Зидана је каменом, а њене димензије су 4,5 х 2,8 метра. Старац Григорије посветио је капелу Светом Николи, и та посвета остала је до данас. Боравио је у ћелији, а молио се Богу у капели. Ту је сам саградио себи гробницу. Претпоставља се да се упокојио 1380. године.

 

 

Григоријева испосница

 

Сама испосница саграђена је у облику црквице, са полукружном олтарском апсидом. Висина јој је само 2 метра. Цела њена унутрашња површина била је фрескописана. Тачније речено, постојала су два слоја фресака: нови, по свој прилици из времена обнављања манастира крајем прве половине 19. века, и стари, из доба његовог настанка или с краја 15. и почетка 16 века. Новији живопис највећим делом рађен је у облику медаљона, али се није много одржао. Уништила га је влага и тај слој је отпао. Остала је само фреска с Христовим распећем.

 

Испод новог слоја појавиле су се делимично очуване старе фреске, посебно на јужном зиду испоснице. Ту су, у горњој зони, идући од истока, четири мање композиције: Рођење, Сретење, Крштење и Лазарево Васкрсење. Мада су прилично оштећене, још се добро могу распознати. До западног зида у приземној зони види се фреска са стојећим фигурама Светог Саве и Светог Симеона, знатније оштећена. Фреске на осталом простору тог зида су потпуно нестале. Лево од улазних врата, у приземној зони, сачувана је фреска с двојицом монаха.

Мошти светог Григорија остале су у испосници око сто година, а онда су, ради сигурније заштите, пренете у оближњи манастир Орешковицу, такође задужбину кнеза Лазара, и тамо остале током 16. и 17. века. Враћене су вероватно после прогона Турака и Пожаревачког мира. Овде је његов гроб видео егзарх Максим 1733. године (Гаврило Витковић, Извештај Максима ексарха, Гласник Српског ученог друштва, књ. 56, Београд 1884, стр. 119-225). Мошти су на почетку Другог светског рата пренесене у пожаревачку Саборну цркву, да би биле боље заштићене, а после рата враћене у Горњак, где се и сада чувају. У Горњак их је вратио 14. септембра 1953. године владика браничевски Хризостом, и то тек пошто је Титова војска напустила манастир у којем је била од 1945. године. Наравно, манастир је за све то време био затворен за вернике.

Мошти преподобног Григорија пренео је игуман манастира Горњака Сава 1900. године у дрвени ковчег, величине 80 х 35 сантиметара, и оне се и данас налазе у њему. Ковчег је смештен у ниши дозидане припрате. Прекривен је бордо прекривачем, а повише њега су свечева икона и кандило. На поклопцу ковчега игуман Сава је дао да се напише: ''Овде почивају блажене кости Св. Глигорија Синаитцког испосника Свете Обитељи Горњачке, који је 1380. године овде сахрањен и сада смештен у овај ћивот трудом игумана Саве 1900. год.''.

 

Не знамо одакле је игуман узео податак о години упокојења Григоријевог, мада он може да буде и тачан ако се прихвати Радојичићева тврдња да је преподобни умро недуго после постављења за игумана манастира Ждрела, односно Горњака.

 

Према неким вестима, пак, Григорије је из Горњака отишао у Свету Гору, и тамо се упокојио 1406. године, а његове мошти су после пожара у манастиру Грегоријату, где је наводно био сахрањен, пренете у Горњак 1765. године. То оспосрава егзарх Максим својим текстом из 1733. године у којем каже да у манастиру постоји ''и гробница светаго Григориа Синајита'', коју је он видео при обиласку манастира.

 

Име Горњак настало у 16. веку

 

У смедеревски тефтер из 1476/78. године манастир је уписан заједно са селом Бистрицом у Ждрелу и био је настањен монасима. Негде у трећој или четвртој деценији 16. века имао је 6 калуђера и годишњи приход од 437 акчи, а половином тог века у њему је било 8 калуђера, а приход манастира износио је 2.681 акчу, и тада је био најимућнији манстир у Браничеву. Већ у доба Мурата III (1574-1595) број монаха смањен је на само два, али и приход на 1000 акчи. Тада је овај манастир први пут уписан као Горњак (Олга Зиројевић, Цркве и манастири пећке патаријаршије до 1683. године Београд 1984). Његов игуман крајем 20-тих и почетком 30-тих година 17. века звао се Јоаким Горњачки, (Радмила Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас СССХХ САНУ, Одељење историјских наука, књ. 2, Београд 1980) што значи да се име Горњак тада већ било потпуно одомаћило. Сам манастир је тада уживао велики углед, што закључујемо и по Јоакимовом нешто каснијем избору за митрополита.

 

 

У кршевитим планинским пределима

 

Мада је било више покушаја, порекло имена Горњак до сада није разјашњено. Неки сматрају да је оно настало по ветру горњаку, који повремено дува на овим просторима. Има и мишљења да оно долази од горњег града, што се ту налазио у средњем веку. Ми, међутим, сматрамо да је то име најпре могло да настане од речи гора, којом су означавани брдовити и планински терени у средњевековно доба, и да је сав простор, иначе најбрдовитији у целом Браничеву, кроз који се мучно пробија река Млава, носио име Горњак. Он је за становнике млавске равнице, што се наставља на клисуру, био заиста горовит, и они су му дали име које ће највише одговарати његовом изгледу, што су га чинили планински висови с којих су се готово вертикално спуштале стране у само корито Млаве. По називу предела добила је име и Горњачка клисура, као један његов део.У време када се клисура звала Ждрело браничевско и манастир је носио то име. Али, када је овај простор назван Горњак, назван је тако и манастир. Наравно, последњу реч у овој ствари треба да имају ономастичари, односно стручањаци за порекло имена.

 

Судећи по преноштењу мошти Светог Григорија Синајита у манастир Орешковицу већ у 16. веку, где су остале око 200 година, Горњак је чешће био мета турских напада. Јер, да није тако, свечеве мошти не би толико дуго скриване од Турака. Поред самог манастира пролазио је тада најкраћи пут од Београда до Видина, којим су турске јединице често ишле и успут насртале на манастир, па је било ризично чувати свечеве мошти на тако изложеном месту.

 

С колико мржње су, а посебно верске, Турци оног времена прогонили Србе и рушили њихове богомоље говори и једна тапија манастира Горњака из 1796. године. Манастир је тражио одобрење од турских власти за поправљање порушене цркве ''како би житељи нахије млавске могли своју веру исповедати''. Турци су дали дозолу, али су уз реч веру додали ''погану''. Тај недолични израз турска власт ће често бележити при помињању српске вере и тако показивати размере своје верске нетолеранције, које су достизале кулминацију у рушењима, пљачкањима и паљењима српских цркава и манастира.

 

Горњак је највише страдао у 18. веку, а посебно 1787. године када су га турски војници запалили, а игумана Исаију и његове монахе уморили најтежим мукама.

 

Карађорђева помоћ Горњаку и записи путописаца

 

Да би сачувао манастир Горњак, као задужбину кнеза Лазара и значајну српску светињу, и обезбедио му опстајање Карађорђе је 1. октобра 1812. године потврдио манастирску имовину да не би неко ''досаду манастиру чинио'', односно да не би присвајао манастирску земљу и секао манастирску шуму, што се већ почело догађати.

 

Касније, почетком друге половине 19. века, кнез Александар Карађорђевић потврдио је манастиру власништво над свим добрима у шетоњском атару: над две воденице с плацем од 8 дана орања, воћњаком од 4 дана орања са 300 шљива, плацем око подрума и конака манастирског и навише подрума пољаном с два дана орања, једним виноградом од 100 мотика ( 8 хектара), те воденицом на Млави са 3 витла под којом је ливада од 8 коса ( 176 ари ) и њивом у брезничком атару од 4 дана ораће земље. (Јосиф Веселић, Опис монастира у Србији, Београд 1867.)

 

Манастир је крајем октобра 1829. године посетио Ото Дубислав Пирх, био на служби у његовој цркви и оставио запис о томе: ''Начин служења је друкчији у манастирима од служења по варошким црквама. Докле један од калуђера, као и у варошима. служи главну службу, остали стоје у налоњама, поред зидова црквених. Један појац ступа пред најстаријег калуђера и чита из Св. Писма, гласно, крештећим гласом, стих по стих; калуђер пева затим то исто, реч по реч. Тако исто ради појац и пред осталим калуђерима редом... При крају сваки од калуђера прилазио је иконама светаца и читао по једно дугачко место из светих књига. Све се то завршавало небројеним и брзим понављањем: Господи помилуј!'' (Ото Дубислав плем. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Бреоград 1899, стр. 110).

 

Према извештају комисије кнеза Милоша из 1836. године, на чијем је челу био окружни начелник Мијаило Ђорђевић, ( био син чувеног јунака из Првог српског устанка Ђорђа Крушевичанина, односно Ђорђа Влаха, из данашњег Кучева, који је погинуо у боју на Прахову 1810. године. Мијаило је био капетан звишки као један од вођа џџџ буне против тираније кнеза Милоша ухваћен и стрељан. Био је сахрањен на гробљу код данашње Саборне цркве у Пожаревцу) црква манастира Горњака мерила је 53 стопе у дужину и 22 стопе у ширину. Била је ''украшена темплом и измолована кубетом и дуверима од источне стране до пола цркве'' (Јосиф Веселић, наведени текст). Те године имање Горњака било је толико повећано да је игуман морао да тражи помоћ за његово одржавање. Имао је 7 зграда и једну механу, као и две воденице, а усто и много обрадиве земље и велики простор под шумом.

 

Јосиф Веселић је 1862. године обилазећи Горњак записао да се ''у Шетоњи налази една монастирска кућа и качара, затим две монастиреске воденице на едном извору или врелу о којим је спомен и у привилегији кнеза Лазара. Свака од ови воденица има по два витла. Прва воденица је готово до самог врела а друга око 50 хвати сниже ње''. Исто. Обе воденице је тадањи игуман заштитио од бујица јаким каменим зидовима.

 

То је, дакле, било то чувено шетоњско имање манастира Горњак, којем се искрено дивио 1829. године Ото Дубислав Пирх. Он је са својом пратњом путујући од манастира ивицом долине стигао до једног лепог летњиковца, ''који је књаз подигао калуђерима горњачким у подножју брегова, близу Шетоње. Ту калуђери имају винограде, њиве, воденицу (Извор-воденицу), једном речи, цео њихов домазлук...'' (О. Д. Пирх, Већ наведено дело, стр. 111).

 

Годину дана после Веселића манастир је посетио Јосиф Панчић са својим студентима и сазнао да је црква имала свој живопис до пре 30 година, али да је он ''замазан другим живописом''. Тај претходни живопис свакако је онај који је обновио пожаревачки сликар Живко Павловић 40-тих година 19. века.

 

Међу многим знаменитим посетиоцима Горњака био је и Феликс Каниц. И он је присуствовао служби у манастиру и записао:''На знак манастирског звона црквица се испунила. Калуђери и ђаци били су у раскошним одеждама, црвена завеса на олтарским дверима дизала се и спуштала за време литургије, показујући и заклањајући достојанствене прилике калуђера који су појали; свеће и тамјан су убрзо створили ону опојну атмосферу која врши свој тајанствени утицај на масе православних верника'' (Феликс Каниц, Србија, књ. I, Београд 1985. стр. 269).

 

Тада се до гробнице Григорија Синаита у високој пећинској црквици могло доћи једнио лествицама. Каниц каже: ''Верници који се не боје вртоглавице и који стигну до западног отвора пећине биће награђени прекрасним погледом на романтични планински кланац на другој страни''. Исто, стр. 270. Он је ту затекао и једноспратну манастирску зграду која је ''недавно претворена у установу за свештенике осуђене на издржавање епитимије или затвора''. Исто, стр. 271. Пут кроз Горњачку клисуру тада је још увек водио кроз теснац , у главном десном обалом реке, све до села Рибара.

 

Обнова знатних размера обављена је на горњачкој цркви 1933. године, али се она оцењује као неуспела због много грешака у рестаурацији. Како пише Ђурђе Бошковић, који је обавио научно рекогностиковање средњевековних споменика на територији североисточне Србије крајем августа и почетком септембра 1947. године, црква је била омалтерисана и обојена јако руменом бојом и фугована широким жутим спојницама, што ни мало не одговара првобитном начину израде фасаде - омалтерисаном руменкасто обојеним малтером, са дубоко урезаним имитацијама фуга. Западна кула, каже он, односно торањ, дозидана је касније, а њезин горњи део је такође недавно потпуно президан. Бошковић је на источном зиду доњег дела запазио остатке фресака и оценио да би могле бити из 17. века. Јужни трем, који и данас постоји, са малом бочном капелицом још је новијег датума, записао је (Ђурђе Бошковић, Средњевековни споменици североисточне Србије, Старинар, Нова серија I, Београд 1950).

 

Манастирска црква пре последње обнове - снимак из 1974.

 

Последњи већи радови обављени су 80-тих година 20. века. Тада, тачније у јесен 1984. године, кров је покривен оловом. Подстицај да се тако уради дало је ископавање комада првобитног оловног покривача у непосредној близини цркве. Турци су већ у првом веку своје владавине скинули тај покривач, па је црква после тога била покривена црепом. Но, док се код крова водило рачуна о изворном изгледу цркве, код фасаде се доста одступило. Она је урађена једном пластификованом масом, у виду ''шпанског зида'', што је у редовима добрих познавалаца наше црквене архитектуре дочекано с приличним негодовањем.

 

Архитектура, фреске, иконостас

 

Црква манастира Горњака припада моравском стилу и типична је за последњу четвртину 14. века, односно за долазак Синаита у државу кнеза Лазара. Заправо, највећи део цркава подигнутих после 1375. године у Србији саграђен је са основном сведеног крста, као и Горњак. Црква има три полукружне апсиде, с тим што је источна већа и одвојена од наоса стубовима на којима лежи купола.

 

 

Горњачка црква била је првобитно мањих димензија, грађена свакако ужурбано и без архитектонских украшавања, али масивних зидова дебљине 90 сантиметара. Зидана је ломљеним каменом и кречним малтером. Због честих паљења и рушења, као и каснијих дограђивања, њен првобитни изглед је сасвим измењен. Данашњи изглед свакако није ни налик на онај из времена кнеза Лазара.

 

Димензије те првобитне цркве износиле су 14 х 4,5 метра, а дубина певничких апсида 120 сантиметара. Тако је било до 40-тих година 18. века када је игуман Максим дозидао припрату Јосиф Веселић, наведено дело чије унутрашње мере износе 4,4 х 4,2 метра. Мада је рушена и паљена као и цео манастир, та прирпата је опстала до данас. Сто година после њеног зидања, односно 1847. године, игуман Стефан (Михаиловић) је уклонио део старог западног зида, који је одвајао припрату од наоса, а где су некада била улазна врата, и тако повећао јединствен простор цркве. Улазна врата су већ при зидању припрате била постављена на југозападном делу јужног зида, где су и сада. Тада је, вероватно, начињен и трем уз тај део зида и он, такође, постоји и сада.Сви ти каснији додаци данас изгледају као да су одвајкада ту, јер се доста складно уклапају у новостворену целину.

 

Горњак - велика народна светиња

 

Торањ је највероватније саграђен у време зидања припрате, с обзиром на његово место у њеном оквиру, јер се кроз њега улази у цркву. (У Првом светском рату Бугари су опљачкали манастир и однели два звона с торња, од којих је једно било веома велико). Има четири зида истих димензија, висок је 10 метара и састоји се из три нивоа: приземља и два спрата. У приземном делу нема прозора, на првом спрату је само један узани на јужној страни, док су на другом спрату на свакој страни по два бифорна прозора. Светлост, међутим, улази у цркву само кроз један узани прозор на јужној апсиди, један на јужном делу олтара и неколико врло узаних отвора на куполи. То је недовољно за осветљавање њене унутрашњости, што су приметили многи путописци и посетиоци.

 

Првобитни живопис цркве није сачуван. Уништен је рушењима и паљењима. Веселић је 1862. године сазнао да је црква измолована у време игумана Доситеја, који је био старешина манастира од 1824. до 1832. године. Ко је био сликар фресака Веселић није записао.Тада су живописани само зидови у олтару, певничке апсиде и по један стуб уз њих, и још два друга. О томе извештава и окружна комисија 1836. године, која дословце наводи да је црква ''украшена темплом и измолована кубетом од источне стране до пола цркве'' (Милан Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник Српског ученог друштва, књ. 4, св 21, Београд 1867). Павле Васић је, пак, написао да је ''Живко (Павловић) обновио фреске у манастиру Горњаку. Тако их је дотерао да ће трајати још много година у славу манастиру и његову који је имао снаге и моћи да све то изведе'' (Др. Павле Васић, Живко Павловић молер пожаревачки и његово доба, Пожаревац 1968). Судећи по томе, фреске су обновљене између 1839. и 1849. године, када је Живко Павловић увелико сликао фреске и иконе на овим просторима, а Леонтије Павловић наводи да је црква живописана 1847. године (Леонтије Павловић, Светитељи Браничевске епархије),

 

У олтарској апсиди, у горњој зони је приказана Богородица Ширшаја небес (Шира од небеса), у средњој зони су Свети Атанасије Велики, Св. Јован Златоуст, Св. апостол Јаков брат Господњи, Св. Василије Велики, Св, Григорије Богослов и Св. Николај Чудотворац. На стубу су фреске Соломона, Мојсија, Арона и Језекиља, старозаветних пророка. То је све што се може разаазнати, јер је остали део пропао. На јужном стубу приказан је Христос Добри Пастир којем се бацио о врат неки човек, свакако покајник, док је у доњој зони Св. Пантелејмон. На унутрашњој страни стуба ликови су Св. Данила Столпника и Св. Василија. Северни стуб украшен је ликовина Св. Козме и Св. Кнеза Лазара, који има царску круну на глави. На унутрашњој страни стуба су Св. Бесребреници Козма и Дамњан.

 

У куполи осмоуганог кубета је Сведржитељ, а у кругу око њега поређано је шест анђела. Испод њих је дванаест пророка, а у нижем реду су светитељи и анђели. Јеванђелисти су смештени у четири угла тамбура. Северна певничка апсида садржи фреске: Полагање Христа у гроб и Васкрсење и јављање Васкрслог Христа, док је у калоти Распеће Христово. У доњој зони су: Св. Никита, Св. Јаков Персијанац, Св. Јевтимије Пакида, Св. Христифор, Св. Прокопије и Св. Георгије.

 

Јужна певничка апсида украшена је фрескама: Ваведење, Рођење Христово и Обрезање Господње, док је у калоти Преображење Господње. У доњој зони су свети ратници: Св. Артемије, Св. Теодор Стратилат, Св. Теодор Тирон, Св. Меркурије, Св. Димитрије и Св. Орест.

 

Иконостас је урађен 1935. године руком изврсног мајстора Тимотија Полебзејева и његовог помоћника Павла Матића, тада свршеног ученика Иконописачке школе. Иконе на иконостасу урађене су две године касније, а сликали су их свршени ученици те школе Слободан Павловић, каснији протођакон у Параћину и Милосав Јовић, из села Лединца код Бијељине. Стручњаци су изрекли ласкаве оцене и о изузетно добро урађеном дуборезу иконостаса и о насликаним иконама.

 

Посебну пажњу привлаче дуборезом богато украшене царске двери, али и двери са северне и јужне стране. Десно од двери је Исус Христос, а лево Богородица. На јужним дверима је насликан архиђакон Стефан а на северним Арханђел Михаило. Изнад двери, с једног краја иконостаса на други, протеже се изузетно богат резбарски рад на који належу три иконе: Ваведење, Тајна Вечера и икона која приказује кнеза Лазара како са Григоријем Синаитом млађим држи макету цркве манастира Горњака. Изнад њих је лепо урађен крст у дуборезу уз који су иконе Богородице и Св. Јована Богослова.

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 3270295

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.