svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Владимир Димитријевић: ТУРЦИ У СРБИЈИ: ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ, 200 ГОДИНЕ ОД СЛОМА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

ПРЕЋУТАНА ДВЕСТАГОДИШЊИЦА

Још од Бориса Тадића, на овом простору се систематски ради на врaћању Турске на Балкан и у Србију – следбеници неоосманизма се представљају као вођи исламског света, а међу потомцима Карађорђевим турске серије дочаравају виртуелну стварност турске окупације као доба мира и просперитета. Турско ропство било је мрак насиља и ужаса, а не цветна башта утопије.

 

Срби, овакви какви су постали, и са влашћу какву су изабрали, нису имали снаге да достојно државно прославе своје велике победе: стогодишњицу Првог балканског рата прошле и стогодишњицу Другог балканског рата ове, 2013. године. То је јасно: поражени смо, и ћутимо, осрамоћени пред славним прецима.

Али, прећуткује се и девестагодишњица слома Првог српског устанка, и херојске последње борбе витезова српских, попут Хајдук Вељка и Зеке Буљубаше, против надмоћне турске ордије. Ситуација је била кобна. Прво су Руси, због напада Наполеона, били принуђени да 1812. потпишу Букурешки мир са Турцима, који је окупатору дозвољавао да заузме градове и опет уђе у Београд, али је Србима давао унутрашњу аутономију и штитио их од репресије. Затим су Руси морали да се потпуно посвете борбама против Наполеона који је продирао ка Москви, и Срби су препуштени на милост и немилост окрутном освајачу. Карађорђе се тешко разболео, и није могао да води устанике. Из правца Цариграда и из Босне на Србију је кренуло око 180 000 до зуба наоружаних султанових џихадлија, а Србију је бранило свега 53 000 устаника.

Вођене су огорчене борбе, али упориште по упориште је падало, а помоћи ниоткуда. У јесен 1813. Карађорђе и многе устаничке вође прелазе на теритирију Хабзбуршке монархије, а 5. октобра 1813. турска војска улази у Београд. И тада настаје покољ.

Мучење заробљених хришћанских робова – Турци на Балкану 1575.

 

НАЈАВЉЕНИ МАСАКР

Још 1812, приликом преговора Срба са турским везиром Хуршид-пашом, овај им је рекао да ће, ако се потпуно не покоре, бити сурово кажњени. Следеће године, турски изасланик у Нишу, Челеби-Мустафа ефендија одбио је захтеве Срба, на челу с Карађорђем, за аутономијом, и поручио им да, ако то хоће, онда сви, са својим вождом, треба да се потурче, па ће бити аутономни као и Босна под беговима. Устаници, наравно, захтев нису прихватили. И кренули су у борбу. Те, 1813, платили су цену непокорности.

Чим би заузели неки део Србије, освајачи су клали и убијали немилосрдно. Рецимо, кад су освајали Кладово, људе су набијали на коље, а децу, ругајући се чину крштења, бацали у врелу воду. Много становника севера Србије кренуло је да бежи преко Саве и Дунава у Аустрију. Турци су их, на коњима, стизали и убијали. Очевици су гледали како и по педесет девојака, држећи се за руке, скачу у реку и даве се, да их Турци не би ухватили и оскрнавили.

За то време, у Цариграду је било славље. Три дана узастопно, три пута дневно, пуцало се из топова. Србија је била на коленима. Сви злочини благословени су као саставни део џихада од стране самог султана. Убиства мушкараца од петнаест година навише била су масовна; клани су рањеници и заробљеници, а жене и деца одвођени у ропство. Хуршид-паша је организовао специјалне одреде који су одлазили и у најудаљенија села, пљачкали и убијали.

Београд је,мтих дана, постао највеће тржиште робља: само 5. октобра 1813. у њему је продато 1800 Срба и Српкиња. Новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак свом пријатељу Ибрахим Манзур-ефендији поклонио је, каже документ, „две лепе и младе робиње Српкиње и шест робова Срба, шездесет грла стоке, крава и волова, дванаест бикова и сто двадесет овнова“. После продаје робља по Србији и Босни, Срби су продавани у Анадолији и Египту. Турци су са собом донели и кугу, па је 1813. коштала Србију живота преко сто хиљада људи.

Злочини Турака били су неподношљиви, тако да је 1814. у селу Трнава код Чачка избила Хаџи Проданова буна. И она је угушена у крви. Преко три стотине Срба одведено је, оковано у љуте синџире, у Београд и набијено на коље на Стамбол капији, на челу са Светим Пајсијем и Авакумом, игуманом и ђаконом манастира Благовештење у Трнави. Крв је текла потоцима.

ЗАШТО ОВАЈ ТЕКСТ?

Још од Бориса Тадића, на овом простору се систематски ради на врaћању Турске на Балкан и у Србију – на Косову и у Рашкој области, следбеници неоосманизма се представљају као вођи исламског света, а међу потомцима Карађорђевим турске серије дочаравају виртуелну стварност турске окупације као доба мира и просперитета. Волели бисмо да је тако како нас уверавају, али знамо да није. Турско ропство било је мрак насиља и ужаса, а не цветна башта утопије. Оно што је било 1813. године само је континуитет онога што је почело још крајем 14. и почетком 15. века. Ако коза лаже, рог не лаже, каже наш народ. Зато смо решили да читаоце Геополитике подсетимо на стварне чињенице из раних дана турског присуства у српским земљама. И то на основу турских сведочења.

ЗАПИСИ ПОБЕДНИКА

Турци су, после Маричке битке и Косовског боја, навалили на Србију као скакавци. Разлога је било много, али је најважнији био богатство српске земље. Дурсун-бег, који је учествовао у походу на ове крајеве, каже да је Србија „мајдан злата и сребра“. Византинац Критовул, у својој „Историји“, тврди да је богатство неосвојене земље привукло султана, и додаје: „Земља има веома плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје... Али најважније је оно у чему она надмашује све остале земље – злато и сребро избија такорећи као из извора и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље но у Индији“.

Пред Елдорадом, Алахови ратници нису могли да одоле. Ашик-паша Заде, учесник ратних похода, пише о првом освајању Смедерева: „Влк-оглија (деспот Ђурађ Бранковић) оде у један од својих градова; отиде у Угарску. Султан тад нареди: ’Нападните Лазвилајет (Лазареву земљу, Србију), градове му порушите, народ његов поробите!’ Такво је плењење било да се у Скопљу продавао дечак од четири године за 20 аспри... С времена на време и сâм сам се у овим бојевима налазио. Једном сам чак ишао у пљачку са Исхак-беговим сином... Такав је покољ био да коњи газија нису могли ићи од мртвих телеса. Исхак-бег тада повика: ’О, газије, доста сте убијали, робите!’ Бога ми, ја убоги, осим оних што сам посекао, петорицу сам живих ухватио и свезао. У Скопље сам их дотерао и свих пет сам продао за 900 аспри (око 20 дуката )“.

Дурсун-бег, који је и сам учествовао у првом заузећу Смедерева, описује освајање тврђаве „чију јачину и неосвојивост памет није кадра да схвати и да опише“. Када је турска ордија дошла до циља, била је јуначки сусретнута: „А из града их дочека једна исто тако велика множина војске дивовског изгледа и страшна, која је толико пута делила мегдан с Турчином. Војска толико исто на гласу као што су чувени проклети мартолози“. Борбе су трајале данима.Дурсун-бег описује турску стратегију пустошења око Смедерева: „Нареди, те им винограде и воћњаке поломише и уништише, а усеве им попасоше и погазише“. После употребе топова и многих јуриша, Турци заузимају Смедерево, и почиње покољ: „Невернике растераше и као крдо марве сатереше у варош. По улицама толико их потукоше да је долазило да се од телеса побијених коњ није могао да креће“. Затим су, после три дана, освојили и унутрашњу тврђаву, а онда кренули на Мачву, коју су такође, после разарања, заузели.

Турски летописац са уживањем сведочи како се поступало са заробљенима: „Српске мóме (девојке) су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивао. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри би били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето (силовано) да се избројати није могло... Камо год погледаш, чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима. Неверницима на видику изљубише младиће и девојке; потезали су их и у крај. Неверник је завијао као пас“. Један турски песник је о томе и стихове оставио: „Док се ја пред тобом, снажан као лав, забављам с кошутом, ти, о непријатељу, упри лице у небо и скамучи... Од неверника двоје узми: једно је ћерка, друго његово имање“. Давали су, ти турски песници, савете силоватељима мушке деце – да је дечак добар само док му не загараве науснице...

На Србију је, 1455, ишло преко 200 000 људи, спремних на убијање и пљачку. Константин Михаиловић, Србин родом из Островице, кога су заробили и претворили у јаничара (касније је побегао од Турака, и за хришћане у Пољској написао „Јаничареве успомене“, да знају ко су њихови непријатељи, како се за рат спремају и како поступају с покоренима), описује како је султан Мехмед Други, покоритељ Цариграда, 1. јуна 1455. освојио славни град Ново Брдо: „Кад се место покори, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата... Наредили су домаћинима да свако са својом служинчади, с мушком и женском чељади, изађе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу, а (одрасле) мушкарце исто тако на другу страну рова, па који су међу њима били најистакнутији наредио је да се сви ти посеку... Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет, а женске чељади лепше седам стотина и четири. Женске главе је све раздао међу поганике, а младиће је узео себи за јаничаре и послао их у Анатолију, преко мора, тамо где их чувају. И ја сам исто тако био тамо у томе месту, Новом Брду, ја који сам ово писао; био сам узет са двојицом браће моје“.

Турски летописац каже да је година 1459, кад је Смедерево пало, имала дивно пролеће и да су „ружичњаци били украшени и од пролећног поветарца озеленели као гривне рајских житеља“. Мехмедов поход почео је у лето. Песник, опет Турчин, каже о исходима: „Потпуно завлада исламска управа у српској земљи. Упорни неверник потпуно је утеран у ред. Преко ове земље засијала је исламска светлост, њене лепотице све су почеле да се крше. У Смедереву заседоше јаничари, азапи; постаде то нахија што паре броји“.

А онда је султан Мехмед кренуо на Босну, о којој Дурсун-бег прича: „А Босна вилајет једна је пространа земља. Већина планина њених обрасла је шумом. Планине су јој високе. Градови су јој тврди и тешко се могу освојити. То је земља са сребрним и златним рудницима. Због красоте њених водâ и ваздуха, та је земља постала врело најдражесније људске врсте, тако да се управо она узимала за пример приликом сваког упоређивања кад је реч о лепоти. ’Као босански младић’ обично се каже. Њихови лепи младићи и девојке са својим високим стасом, дивном спољашњошћу, белим лицем и читавим низом допадљивих својстава на свету су тако познати као што је оно сунце светло!“

Константин Михаиловић био је међу освајачима Босне. Краљ Томаш покушао је да умоли султана за петнаест година примирја, и султанови људи то обећаше његовим преговарачима. Михаиловић је краљеве делегате упозорио да Турцима не верују, али није вредело – они су мислили да је примирје сигурно. Чим су изасланици Томашеви отишли, Турци крећу на Босну и освајају је, почев од града Бобовца. Краља Томаша, неспремног за бој, затичу у тврђави Кључ. Турци се лажно заклињу да му неће бити ништа ако се преда, али га одмах погубе. Ашик-паша Заде описује како се то збило: „Кад дође краљ, њега и она два кнежевска сина сместише у шатор капуџија. Сву тројицу султан изведе и показа их улеми и запита: ’Крв ових и њихово имање јесу ли прости или нису?’ У том ратном походу уз цара је био један свети човек и велики мудрац. Био је од лозе шеих Алије Ел Бестамије. Надимак је имао Мусан-ифек. Овај дакле учевњак одговори: ’Оваква неверника погубити, свети је рат за веру’. У том смислу је такву фетву и издао, и краља он својом сабљом удари. Краља ту убише. А оној другој двојици неверника у капуџиском одељењу конце смрсише и уредише како ваља. Ризнице свију ових неверника однесоше султану. И акинџије се беху врло богато наплатиле. У градовима тих земаља нађоше толико блага и богатства да се избројати није могло“.

Дурсун-бег описује да отпор турској окупацији међу Србима Босне није престајао: „Други опет неверници, житељи пакла, уздајући се у своју снагу и чврстину својих места, продужише да се опиру и буне. Повукоше се у неприступачна места, у збегове /.../ Бунтовници поједних нахија беху се искупили на по једно од овако неприступачних места у горама. Па би као демони изабрали себи једног вођу. Одатле су се одупирали и у инату били упорни, решени да се боре са победносном војском“. Борбе су трајале дуго, али су Турци ипак освојили Босну. Дурсун-бег описује последњи чин хришћанског достојанства: „Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би узео (силовао), испуштали душу скачући својевољно у провалију“. А онда: „Ова величанствена и славна војска, увек победосносна, разли се по овој пространој и богатој земљи као морски вал и пружи руку да роби и пљачка. И, као што смо напред казали, сваки газија није мање уловио од пет и десет и петнаест робова и робиња – газела, стаса витка и висока као селвије, а очију сјајних као месец. По гласу оног ајета ’Много је, узмите!’ награбише се силног блага живог и мртвог и плена свакојаког“.

И тако поче мрак вишевековног ропства.

***

Глоса:

Ашик-паша Заде, учесник ратних похода, пише о првом освајању Смедерева: „Такав је покољ био да коњи газија нису могли ићи од мртвих телеса. Исхак-бег тада повика: ’О, газије, доста сте убијали, робите!’ Бога ми, ја убоги, осим оних што сам посекао, петорицу сам живих ухватио и свезао. У Скопље сам их дотерао и свих пет сам продао за 900 аспри (око 20 дуката)“. 

Глоса

Турски летописац са уживањем сведочи како се поступало са заробљенима: „А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри би били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето (силовано) да се избројати није могло... Камо год погледаш, чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима“. Давали су, ти турски песници, савете силоватељима мушке деце – да је дечак добар само док му не загараве науснице...

Глоса:

Дурсун-бег описује последњи чин хришћанског достојанства: „Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би узео (силовао), испуштали душу скачући својевољно у провалију“.

Извор: «Геополитика»

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

koporin-s.jpg
Број прегледа чланка : 5242164

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.