svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

РЕАГОВАЊЕ ПОВОДОМ ТЕСКТА МОНАХИЊЕ АТАНАСИЈЕ О ЕКСПЛОЗИЈИ У СМЕДЕРЕВУ

КОМУНИСТИ «ПАКЛЕНУ МАШИНУ» ПОДМЕТУЛИ СРПСКОМ РОДОЉУБУ

Поводом текста о експлозији у Смедереву редакцији «Геополитике» јавио се Миломир Тодоровић: «Смедеревску трагедију у којој је погинуло више хиљада људи, нажалост, изазвао је мој стриц, Владета Тодоровић»

„Пред полазак на конспиративни задатак Владета је дошао да се поздрави са мојим оцем, а својим братом од стрица Живорадом Жижом Тодоровићем, и рекао му у какву акцију креће: да треба да стави паклену машину у једну немачку војну композицију у Смедереву. Али да је знао размере трагедије чија је жртва и сам постао, сигурно никада не би дигао у ваздух огромно складиште муниције и бензина“, каже Тодоровић.

Дилеме нема! Паклену машину која је 5. јуна 1941. године изазвала експлозију муниције у Смедеревској тврђави, у којој је страдало више хиљада људи, подметнуо је Владета Тодоровић, звани Швајцарац. Владета је био апсолвент права, перфектно је говорио немачки, француски и руски језик, био је члан глумачке дружине крагујевачког позоришта „Јоаким Вујић“ са чувеним Мијом Алексићем званим Раф, која му је и послужила као „маска“ за диверзију, и потомак косовских бојовника, учесника Првог и Другог српског устанка и свих српских ослободилачких ратова.

Ову потврду Геополитици је дао Миломир Тодоровић, Владетин синовац, после текста који је за наш магазин број 64 написла монахиња Манастира Рукумија, мати Атанасија, под називом „Српска Хирошима“, а који је изазвао велико интересовање јавности, од које је до данашњих дана чуван као непожељна истина.

„Владета Тодоровић био је син јединац оца Богосава, занатлије опанчара, и мајке Цаје из села Гривца, Гружански округ, Епархија жичка. У време пред Други светски рат, када је српски народ великом већином био необразован, они су Владету послали на школовање у Швајцарску. Перфектно је говорио немачки, француски и руски језик. Једног дана, непосредно пред „српску Хирошиму“, када је немачки окупатор у Смедереву нагомилао невероватну количину оружја пред поход на Русију, Владета је дошао код мога оца, свога брата од стрица, потоњег примаријуса др Живорада Жиже Тодоровића, да се поздрави с њим и повери му у какву акцију креће. Жижа га је упитао ’Где тебе нађоше да идеш?’ алудирајући да организатори у такве опасне акције никада не шаљу најобразованије људе“, прича Миломир.

Владета Тодоровић – Швајцарац (лево) са братом Живорадом Жижом Тодоровићем (десно)

Он је у нашу редакцију донео и Жижину и Владетину заједничку фотографију, на којој су двојица браће од стричева овековечени у време студентских дана.

„Овде, на полеђини фотографије, мој отац је непосредно после смедеревске трагедије, у којој је погинуо и сам Владета као њен виновник, својом руком написао ’Успомена на буразера Владету Тодоровића, остаће у мом сећању заувек. Жижа’“, сведочи наш саговорник.

Да би нам објаснио какве је породице, у ствари, Владета био потомак, Миломир нам је дао и њен кратак родослов.

„По легенди, један од учесника Косовског боја који су са великим бојовником Радичем Поступовићем, ктитором Манастира Враћевшница подинутог у знак захвалности што се жив вратио, био је и Владетин предак, па и мој и предак Антонија Тодоровића. По жени Совијани, са којом је добио три сина пре него што је отишао у бој, они су првобитно били Совијанићи. Тај предак нам је својим животом осветлао образ у Косовском боју, баш као и сви каснији преци из три гране Тодоровића, учесници борби од Првог и Другог српског устанка, преко свих ослободилачких ратова, па до Сремског фронта у Другом светском рату, на коме је мој рођени стриц, по коме сам добио име, положио живот са шеснаест и по година. Овим само желим да посведочим изворну генезу и етничку чистоћу породице Тодоровић, чији смо потомци“, каже Миломир.

Као такође битну чињеницу он напомиње да су шумадијски комунисти и скојевци с почетка Другог светског рата баштинили пре свега идеје Симе Марковића, што значи да су били српски родољуби и поборници социјалне правде, и да нису имали ништа заједничко са каснијим „комуњарама“.

Миломир се веома добро сећа очевих прича о Владети као храбром момку, који није био никакав стручњак за експлозив, нити је претпостављао какву ће трагедију да изазове, али је био одлучан да обави дати му задатак и активира „паклену машину“.

„Он напросто није знао шта чини, осим што је веровао да ће смањити количину немачког оружја усмереног ка руској браћи, па чак и по цену властитог живота. Да је знао, никада то не би урадио“, уверен је Миломир Тодоровић.

Н. Стојчевић

Антрфиле

Мозак акције Мустафа Голубић?

„Мој отац је често причао о смедеревској трагедији, и помињао Мустафу Голубића, који је највероватније био организатор многих акција на заустављању Немаца да остваре план Барбароса, па и ове, коју је у дело спровео Владета. Његова мајка Цаја, која је живела до 1994. сваке године је 5. јуна ишла у Смедерево и палила му свећу. Али нигде нема никаквог обележја које би подсећало на Владету, упркос свим послератним напорима мог оца, па чак и преко нашег презимењака, али не и рођака, комунисте Мијалка Тодоровића, који никада није оспоравао да је Владета и актер и жртва свог несрећног дела“, каже Миломир.

Антрфиле:

Сећања оних који су преживели смедеревску експлозију

„Становала сам у Србиној улици и била сам прилегла да се мало одморим кад је одједанпут нешто букнуло и мене избацило напоље из куће“, присећа се пензионерка Анђушка Ђорђевић. „Помислила сам одмах шта је са мојом децом, јер су оба моја сина отишла у варош да се играју. Пођем да их тражим и тек онда видим да се нешто страшно заиста десило. Свуда по улици било је стакла, а на кућама нигде крова није било.“

Овдашњи пензионер Стеван Стојановић доживео је петојунску трагедију на улици: „Био сам на ивици тротоара и пружио корак да сиђем на коловоз, кад сам приметио да се небо зацрвенело. Хтео сам да то боље погледам, али нисам стигао, јер је утом дошла детонација и бацила ме насред коловоза испред моје зграде. Истовремено се замрачило, а густа прашина је отежавала дисање. Полетело је камење. Ломили су се црепови, прозори, излози... Пузао сам на другу страну улице да нађем заклон, на том кратком путу по мени је падало камење тако да сам једног часа пожелео да ме одмах убије. Допузао сам до заклона и тада сам осетио најјачу експлозију. Земља је дрхтала. Све се проламало. Онда је почела да нестаје копрена од мрака и ја сам почео да разазнајем добро познате предмете који су сада били сасвим изобличени. У мојој близини“, наставља своје сведочење очевидац експлозије, „гореле су пале електричне жице, а ја сам се, придигавши се, упутио у болницу. Крв ми је текла из главе по леђима, али се не сећам када ме је стакло повредило. Болница је била препуна рањеника и повређених, а била је доста оштећена. За тако велики број рањеника није било довољно медицинског особља да се свима укаже прва помоћ, зато сам се и ја прихватио тог посла. На своје повреде привремено сам готово заборавио, оне ми нису причињавале највећу бол, него оно што сам тада у болници видео и доживео. Најтеже ми је било када ми је пришла једна девојчица, чија је рука висила само о парчету коже, и рекла ми болно: ’Чико, помози ми!’“

„Као што сам и очекивао, на станици и у возу владала је велика гужва, а ја сам уграбио место на отвореној платформи последњег вагона“, почиње своје казивање Љубомир Петровић, тадашњи 17-годишњи ученик Железничке занатске школе. „Прво се чула пуцњава због које је настала паника и људи су почели да беже из воза и са перона. Та пуцњава потрајала је минут или можда највише 90 секунди, а онда је престала па су путници почели полако да се враћају у воз.“ Као и неки други људи, који су се у том фаталном часу нашли близу тврђаве, тако и Љубомир Петровић тврди да није чуо експлозију, само је видео пламен. А одмах затим, од неподношљивог ваздушног притиска изазваног детонацијом, воз крцат путницима бачен је, преко два колосека, на перон. Петровић је при томе летео 15 метара и нашао се испод запаљеног вагона.

„Кад је оно пукло у тврђави, ја сам са платформе последњег вагона одлетео лево, а мој познаник Мирослав Становић десно. Он је притом и рањен, јер је исечен стаклом, па је пренет у болницу. Ја сам био сав крвав, али нисам био рањен. Лежао сам преко једног погинулог путника, и при том сам ђачку торбу чврсто стискао рукама. Када сам се подигао испод вагона, гледам, и свуда око себе видим страшан кошмар, стравичан призор, свуда жртве. Био сам страшно преплашен. Ту су била раскомадана људска тела, а зграда Железничке станице била је срављена са земљом.“

(Објављено у фељтону листа „Политика“ фебруара 1982. године)

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5916096

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.