svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

СВОЂЕЊЕ СРБИЈЕ НА ПРЕТКУМАНОВСКЕ ГРАНИЦЕ

 

Др Миша Ђурковић (1971) је виши научни сарадник на Институту за европске студије у Београду, али је на српској научној и јавној сцени већ дуго присутан. Аутор је десетак књига из неколико области, а његова истраживања се крећу у распону од класичне политичке теорије, преко међународних односа, до популарне културе. Управо се у издању Института за политичке

студије појавила његова књига Идеологија, партије и међународни односи, а ускоро се очекује и зборник радова о Милану Стојадиновићу, који је уредио наш саговорник уредио. Пошто се Ђурковић често оглашава у јавности и као коментатор српских политичких и друштвених токова, и с обзиром на то да је у неким процесима играо и активну улогу, овом приликом са њиме разговарамо о актуелном стању домаће политике, али и о неким дугорочним трендовима који погађају српски народ и српске земље.

 

 

Власти Србије са великом еуфоријом ишчекују добијање датума о приступању ЕУ 28. Јуна. Шта ће нам, заправо, донети овогодишњи Видовдан?

- Видовдан, 28. јуни, као што знамо, није случајно изабран, јер наши западни „пријатељи" воде рачуна о српској сакралној географији и историографији, што су потврдили и хапшењем Слободана Милошевића на тај велики празник. Исто тако није случајно што се разарање Србије дешава у процесу приближавања стогодишњици Кумановске битке и ослобођења Старе Србије. За овај велики јубилеј Србији у периоду између 2012. и 2014. године треба да се деси све што јој се десило и од 1912. до 1914. године. Само у обрнутом правцу, и све то под контролом истих сила које Србији, очигледно, никада нису желеле добро и које до данас контролишу и воде све процесе супротно нашим интересима. Шта год да се деси 28. јуна, биће то само нека врста потврде новог српског пораза, јер Бриселски споразум који је био услов за добијање датума већ сам по себи представља пораз.

Због чега Бриселски споразум сматрате поразом?

- Дугорочно гледано, то добијање датума о приступању ЕУ је бесмислица, јер сви знамо да ће се притисак на Србију временом само појачавати до испуњавања и последњег услова Запада. Претпостављам да Србија на Видовдан и неће добити датум, јер ће Немци, највероватније, рећи одлучно „не". У најбољем случају, као награду за кооперативност, ЕУ ће јој обећати датум у неком будућем времену, што је за нас потпуно небитно из перспективе пораза који смо већ доживели. Такозвани Бриселски споразум је дефакто гори од Ердутском споразуму, јер је Хрватска у време његовог потписивања била међународно призната држава, као што је СР Југославија била призната у време доношења Дејтонског споразума. А данас Србија Бриселским споразумом тера четири општине са севера КиМ које је досад контролисала, и које су, мање-више, функционисале као део њеног уставно-правног система, да прихвате ингеренције Приштине, косовске законе и функционисање у оквиру непризнате државе Косово. То је велика лаж, јер Србија је већ спровођењем Споразума о интегрисаном управљању границом сама пристала на отцепљење дела своје територије.

Колико су актуелне власти спремне на кооперативност са Немачком као Hajзначајнијом силом ЕУ, коja не скрива намере да одређује српску историју ?

- Откад су Американци већину својих снага и ресурса пребацили на арапски и простор Далеке Азије, где воде нове обојене револуције, ратове и освајања, улога Немачке у ЕУ је све уочљивија, посебно од избијања глобалне и европске кризе. Немцима је остављено да управљају Европом, па и нашим просторима. С друге стране, од 5. октобра 2000. године наовамо, свака власт у Србији је дошла уз директну подршку великих западних сила и прављена је директно под контролом и ингеренцијама САД, Велике Британије, као софтверски веома битне, и Немачке, као све утицајније у последњих неколико година. У тај опсег као веома битан фактор све више улази и Турска, а делимично и Русија због енергетског сектора. Све то јако личи на догађаје од пре сто година, с том разликом што је свака наредна власт од српске октобарске револуције била све зависнија од истих тих сила. Владе које су покушавале да одбране бар неке од националних интереса углавном у томе нису успевале, већ су испуњавале највећи део онога што се од њих тражило, и то у рекордном року. Актуелна власт је, притом, заиста најгора од свих претходних, јер њена „тројка" на врху је најкооперативнија и испуњава све што странци затраже, почев од предаје четири општине на северу КиМ.

Којим још примерима кооперативности власти Србије најдиректније негативно утичу на државне и националне интересе?

- То је, свакако, велика савезничка политика са Милом Ђукановићем која у Црној Гори ради директно против српског интереса, и Српске православне цркве. Потпуно је сулудо да српска власт проглашава Србе у Црној Гори за мањину, иако их тамо има тридесет одсто. Како српски министар иностраних послова може да оде у Црну Гору и каже да је тамо српска мањина, а нико га ништа није питао о томе, осим ако му тако није речено из кабинета председника и првог потпредседника Владе, којима је Мило Ђукановић директно помогао финансирањем кампање? Такође, постоји читав низ скандалозних изјава нашег председника у Републици Српској, из којих је јасно да се спрема удар на Додика и подривање Републике Српске у предстојећем периоду. У Хрватској српске власти имају за партнера финог господина Џакулу, који иде на прославу „Олује". Дакле, ова власт на сваком пољу ради на подривању политике према Србима у региону, односно против српског државног интереса. На подручју економије то ради Млађан Динкић, који већ тринаест годи на влада економским, финансијским или монетарним сектором, али ниједна власт пре ове му није дала и финансије и економију, да настави разарање и уништавање српске привреде.

Ако су темељи наше државе подривени, можемо ли ми да пружимо било какав отпор том свеопштем разарању Cpбиje?

- Ми смо све немоћнији у том погледу, јер су нам од државе остали само њени симболи. Привреда нам је скоро сасвим разорена, а паралелно с тим све више се задужујемо и истовремено слабимо свој безбедносни потенцијал. Институције се систематски уништавају, од цркве, преко система одбране, до политике идентитета. Међутим, народ је још сачувао здраве главе, па не верује овим нарученим, лажним пројекцијама агенције „Стратеџик маркетинг", срамне појаве на овим просторима, по чијем „истраживању" само шест одсто грађана Србије сматра да је Косово проблем. То је апсолутна лаж. Ситуација у којој данас живимо је много гора него у време Бориса Тадића, када се већ осећао огроман јаз између самозване елите и њеног виртуелног система медија и новца, и већине обичног народа који једва преживљава и још се додатно уништава и заглупљује „Фармом" и „Великим братом", који треба да га одвоје од реалности видљиве чим изађе на улицу или оде у провинцију. Сада имамо потпуно виртуелну Србију на нивоу онога што се представља као држава, и осамдесет одсто система који покушава да пружи било какав отпор тој виртуелности, у који спадам и ја и многи други научни истраживачи и аналитичари. Међутим, странци систематски држе под контролом најутицајније просторе као што су медији и политичке партије у којима контролишу елиту.

Јесу ли српски владари у прошлости више водили рачуна о националним интересима од савремених, и на који начин?

Често размишљам о времену владавине деспота Стефана Лазаревића, када је Србија била у вазалном односу према три различита господара, и није имала војску којом је могла да развија слободну државу. Али упркос томе, деспот Стефан је знао шта је приоритет, и развијао је економију и национални идентитет у мери у којој је то било могуће. Сетите се, на пример, чувене Ресавске школе, књижевности и уметности која је у Стефаново време доживела снажан процват. Други занимљив пример је Србија Милана Недића, такође растурена и уништена земља, у којој је свака уредба почињала речима „по наредби окупатора", како би народ знао да Недић ради под присилом. Културна и образовна политика, и посебно идентитетска политика, биле су изразито српске. Заправо, са аспекта идентитета, образовања и културе, то је била најсрпскија држава и политика у 20. веку. Мислим да је то модел о коме би данас требало да се размишља. Од дефиниције стратешких интереса у економији и енергетици, до снажне политике идентитета, очувања здравља и демографије српског народа. И о свему томе треба да постоји консензус.

Али, како смо дошли до тога да уместо консензуса о националним интересима у Народној скупштини Србије имамо консензус о свему што je њима супротно?

Већ сам говорио о тој нашој виртуелној стварности. На једној страни имамо парламент где 90 одсто посланика упркос датој заклетви гласа за Бриселски споразум, а на другој 80 одсто народа који их је бирао и сада јесте против Бриселског споразума. Дакле, виртуелна политичка стварност је присутна у парламенту који не одражава интересе грађана, и у коме одлучују политичке елите (не само владајуће странке) које су без икаквог легитимитета. Последица тога је да неколицина дубоко корумпираних људи води државу, укључујући и премијера који гледа да сачува своју главу. А она зависи од тога колико је он потребан странцима, који су очигледна препрека да он и комплетан врх СПС-а буду ухапшени јер су умешани у све афере, и са „Агробанком" и са „Галеником". Са таквим човеком на челу власти није могу- ће било какво стратешко позиционирање, јер ће он само испуњавати оно што му се даје, и кад му странци буду тражили да им преда и идентитетску политику, он ће и то да уради. Бојим се да Србија више нема потенцијала да то промени, јер отпор постоји још само појединачно. То раде неки интелектуалци („Геополитика" и још неки медији), али они су усамљени, без финансијске подршке и безбедносне заштите. Дакле, реални капацитет за то постоји, постоји и народ који би иза такве политике стао, али не постоји заинтересованост одређених безбедносних структура које би то могле да обезбеде, и новац који би неко у то инвестирао, јер политика у Србији је веома скупа. За политичку странку у старту треба милион евра годишње и зато се сад иде на урушавање тајкуна и српских богатих људи, јер су они последњи који би то могли да финансирају, какви год да су. Јер, њихов интерес у овом тренутку ко инцидира са интересом Србије, и управо то странци покушавају да предупреде и хапшењем Мишковића данас, и хапшењем Бека сутра, и развлашћивањем највећег броја економски јаких српских тајкуна и најбогатијих људи овде.

Да ли наша политичка елита консултује људе од струке и науке у вези са ЕУ, коja je и сама у великој кризи, или одлуке доноси „у име народа" који га je изабрао?

- Кад би власти било шта питале стручњаке и научнике, или слушале глас свог народа, ни у ком случају не би читаву своју политику и геостратешко позиционирање заснивале на обећањима да ће, можда, за десет година ући у ЕУ. Уместо тога, окренуле би се Србији и преживљавању народа, али услов за то је да имамо некорумпирану елиту, што евидентно немамо. И лаику је јасно шта се догађа са политиком проширења ЕУ, када види да Турска са 50 до 60 милиона становника ни тринаест година од добијања статуса кандидата није добила чланство, нити ће га икада добити јер су Немачка и Француска експлицитно против тога, и да јој у томе неће помоћи ни САД ни Енглеска, које то истински желе. Турска је то и схватила и одлучила да своју економију јача независно од ЕУ. Друго, сама Европа је у великим проблемима, што је потврдила и недавно одржана конференција у Институту за европске студије, која је показала даје ЕУ у суштинској, дубокој кризи, јер су у бар десет земаља финансије и банкарски системи у катастрофалној ситуацији. Неоколонијална Грчка ће у процесу дуговања морати да се одрекне и свог „Телекома", и своје електропривреде и својих банака. А на другој страни издиже се Немачка, која покушава да организује цео овај простор као нову финансијску (економску) целину увођењем јединствене пореске политике на нивоу ЕУ Зато се не треба заносити примером Хрватске, чији је спољни дуг премашио 60 милијарди евра, и коју ЕУ прима искључиво због немачких и вати- канских геостратешких интереса. Да ни не причам да је велика већина Немаца, као и многе друге чланице ЕУ, против сваког проширења у наредних десет година.

Зар није нелогично да то види и српска научна и стручна елита и народ, а власти не виде? О чему се ради?

Ради се о конкретним људима - премијеру који води земљу а уцењен је човек. Он сутра због „Коферчета" или било које друге афере може да заврши у затвору, а у таквој ситуацији не може да размишља о националним интересима, већ искључиво о личним. Колико се само наших министара помиње по различитим аферама, од Дулића, Милосављевића, Драгина, Лончара, Бубала... Да ни не говорим о Аци Влаховићу, Ђелићу, Дабусу и другима. Највећем броју њих ни длака са главе није зафалила, то су енормно богати људи, и то што Србија пропада, њих не погађа. Наш је проблем што немамо механизам којим бисмо контролисали да ли људи који долазе на власт брину о националном интересу, или само о томе како да напуне своје џепове. Покојни Ласло Секељ је 2001. године једном тексту дао наслов „Држава као плен" - дакле, освајање институција овде политичарима дође као плен који после расподељују. Као када закољете вола и узмете онолико меса колико је вама потребно, с тим што сутра тај во не може да продужава врсту, вуче плуг и тако даље.

Да ли нас такав однос према сопственој држави води ка грађанском рату у Србији, који je још деведесетих година најавио „далековиди" Стипе Месић?

Незадовољство људи је огромно, али у Србији не постоји политичка странка која може да изведе десет или двадесет хиљада људи наулицу. Заправо, не постоји озбиљна политичка странка којој људи могу да верују, и зато је систем такав какав јесте. Али то што не видимо на улици педесет хиљада људи, не значи да нема протеста на сваком нивоу. Ево, погледајте сукоб са пољопривредницима у Ченти, или сукоб града Београда са „ПКБ" око земље. Видећете шта ће тек бити када дође Арапин из Ал Дахре и почне да узима земљу, из такође крајње сумњивог аранжмана. Видећете како ће се тада понашати српски сељаци из околине, који то доживљавају као отимање сопствене земље. Ти протести и сукоби на микронивоу се свуда дешавају, само што не постоји политичка снага која би то могла да каналише и обједини. То није случајно, већ је наменски рађено да Србија нема озбиљну странку која би успела да изведе педесет хиљада људи на улице, а да на изборима освоји петнаест, двадесет одсто гласова и представља озбиљно тело на које може да се рачуна.

Ко представља реалну моћ у данашњој Србији?

- Погледајте Викиликс и видећете да сви наши политичари иду на реферисање у америчку и британску амбасаду, а све више и у немачку. То говори да смо ми протекторат и да је наша садашња политичка елита под потпуном контролом западних, што политичких што неких других структура. Таква ситуација је неиздржива и неодржива, али о њој не можете да чујете ни на једном медију са националном покривеношћу. Али, постоји нешто као претис-лонац у коме се нешто кува и личи на озбиљно врење народног незадовољства, што у неком тренутку може и да експлодира. Странци то знају и увелико покушавају да пронађу нове кадрове којима ће у року од две до пет година заменити садашње. А искуство нам каже да се нико од њих тада неће добро провести. И појам реалне моћи је релативан. Раз- мислите о тренутно најдраматичнијем Мишковићевом искуству. Тај човек је од 2000. до 2010. године, па и 2012, урадио странцима све што им је требало, од изручења Милошевића, помоћи у одвајању Црне Горе, до финансирања цепања радикала 2008. Сад му то ништа не помаже у затвору, тамо је већ пола године са потпуно фингираном оптужбом. Његов случај треба да буде парадигма за све оне који размишљају да ли се издаја у Србији исплати или се не исплати.

Медији у Србији као најмоћнијег човека апострофирају Александра Вучића. уопште није био наклоњен?

- Вучић јесте најмоћнији човек у Србији, и феномен је како је то постао. Пре само годину дана он је доживео скандалозан пораз на локалним изборима у Београду, и то трећи узастопни пораз - 2004, 2008. и 2012, а онда је одједном постао најмоћнији. Дакле, јасно је да ми имамо озбиљан проблем са демократијом и демократским процедурама, јер би на власт требало да долазе људи за које неко гласа. Међутим, Тома Николић је пристао да послужи као грудобран за простор који је требао да се отвори за Александра Вучића. Заправо, Вучић је искористио његову победу на изборима и одједном преузео све могуће ингеренције. И постао чак и министар војни који управља државом, што је можда могуће још једино у латиноамеричким диктатурама, али не у нормалним демократским државама. Ово највише личи на период Милошевића из 1996. и 1997, када је потписивањем Дејтона он постао goodguy и гарант мира и стабилности. Одједном тај човек постаје шампион демократије, мира, слободе, што је све резултат медијске манипулације. А само годину дана пре тога, исти њихови медији и политичари дефинисали су га као балканског касапина, највећег националисту на свету, убицу, и тако даље.

Има ли издаја цену, и шта се догађа са људима који свесно служе страним интересима када одраде задате послове?

- То сам Бог зна; извесно је једино да не бих волео да будем у њиховој кожи. САД и ЕУ управо преко њих притискају Србију да се, за почетак, одрекне фактичке поделе КиМ, што је она прихватила децембра прошле године, али да са друге стране интегрише целу ту причу. И фразу „нећемо никад признати Косово" саветовали су им странци, јер управо они темпирају тајминг, и за годину или две наредиће им да кажу „сад је време да признамо Косово"! Уосталом, Марти Ахтисари је баш ових дана изјавио да нема чланства у ЕУ док Србија не призна независно Косово. То је читава игра. И зато наши политичари директно крше први копенхашки критеријум о владавини права, и спрдају се са својим Уставом. Тако нешто не може да се деси премијеру било које друге државе, али они ту културу не дозвољавају Србима. Роберт Купер, који је прошле године водио преговоре Београда са Приштином, дао је класично расистичку изјаву да је демократија само за цивилизоване народе, а нама нецивилизованима остају лажи и двоструки стандарди. Суштина је да они цео парламент у Србији терају да крши Устав. И онда председник Србије даје скандалозну изјаву како је „Уставни суд замољен да сачека мало са оценом уставности Бриселског споразума", иако се ради о нарушавању комплетног правног и уставног поретка у Србији, што и они и странци јако добро знају.

Шта мислите о све чешћим претпоставкама да је и Република Српска остати без подршке српских власти?

Институт за међународну политику и привреду и Факултет политичких наука из Бањалуке у Београду су недавно одржали скуп на тему „Република Србија и Република Српска - двадесет година искушења и изазова". Бањалучки факултет је на челу са деканом, проф. др Ненадом Кецмановићем, израстао у респектабилну институцију, из које је изашла нова генерација млађих научника - Александар Савановић, Александар Вранеш, Жељко Будимир, Матеј Савић и други. То је озбиљна екипа српских интелектуалаца, која формира аутохтону мрежу српских научника тамо. Лично је био присутан председник Републике Српске Милорад Додик, али нико од озбиљних званичника из Србије није дошао, што већ указује на правац у коме ће се ствари одвијати. Преко Дрине постоји озбиљан страх да ће српска администрација бити притискана и искоришћена од стране западњака за притиске на Републику Српску, пошто се тамо очекује нови пакет уставних реформи, или притисака да се иде ка централизацији. За налогодавце је много важније да притисак на Српску долази из Србије него из Сарајева. Зато тамо постоје озбиљни и оправдани страхови да би Вучић, као најмоћнији човек у Влади, могао да поведе озбиљну акцију подривања Републике Српске. Милорад Додик покушава да ојача односе са Томиславом Николићем, али стварна моћ је у рукама Александра Вучића, с којим он има уочљиво лоше односе откако је дошао на власт и који често гостује на ТВ БН, најзначајнијим местом за медијске нападе на Милорада Додика. Србија по Дејтонском споразуму има озбиљне ингеренције над његовом имплементацијом и спровођењем и има специјалне односе са РС, али те капацитете минимално користи за од- брану њених позиција пред странцима.

Пошто они који воде земљу ништа нису научили из историје, чему српски народ може да се нада у најближој будућности?

Наша перспектива, колико могу да видим, јесте свођење Србије на преткумановске границе, и на исту такву политичку снагу и политички положај какав је имала пре Куманова у смислу једног малог протектората у коме се ломе и сусрећу фактори утицаја германског и турског света. Прошле године смо у Институту одржали озбиљну конференцију о савременој Турској, где се чуло да је ова земља у десет година утростручила свој бруто национални производ и невероватно се развија. Не мислим да ће нас странци потпуно раскомадати, иако се и то дешавало у историји, али ће нас свести на неку меру која ником не може да смета, што не раде ни са ким у окружењу. Земље које нас окружују све имају компактну територију. Нама ће Војводина у следећих десет година вероватно отићи по истом сценарију, јер целу инфраструктуру војвођанских партија финансирају USAID и Немци. Тамо се вештачки креира некакав војвођански идентитет, који треба да помогне одвајање Војводине и њено заокруживање по моделу из уставног периода од 1974. до 1989. године.

Шта у таквој ситуацији може да буде допринос обичног човека неопходном отпору?

- Уместо да кукамо што Србија пропада, свако од нас треба да сведочи о томе шта се ради, и покуша личним примером да утиче на промену стања. За почетак, макар тако што ће свака породица изродити најмање двоје деце. Јер, проблем Србије је што многе младе породице не могу да имају ниједно дете, а камоли да размишљају о бројној породици. Друго, не треба да кукамо над неморалом и корупцијом, него да свако од нас не краде и не отима; ако кукамо због непоштовања права, хајде ми да поштујемо законе. Дакле, кренимо прво од себе и од свог окружења, пробајмо да све радимо што поштеније можемо, а за велике ствари треба се борити онолико колико човек може.

За то je потребна култура. А да ли ми имамо културну политику на кojoj би се она градила?

- Питање културе је јако компликовано, јер данас и елитна и популарна култура у сваком озбиљном народу неспорно трпе велике глобалне утицаје. Прихватам да не постоје изворне заувек непроменљиве културе, пошто је култура сваког народа неки амалгам. Постоје неке вертикале, нешто аутохтоно, попут ћириличног писма, које дефинише Србе, мада је оно које ми данас користимо трпело утицај Вукове реформе. То су неке базичне основе идентитета које се адаптирају и шире. Свака држава треба да води рачуна о свом наслеђу и својој елитној култури као највећем достигнућу преко кога се један народ уписује у карту глобалних светских достигнућа. Код нас се не зна шта је елитна, а шта популарна култура. Током бављења развојем популарне културе код нас, уочио сам колико је „подивљала" та неспутана, потпуно тржишно базирана популарна култура, од савремене народне музике, која се назива турбо-фолком, до ријалити шоуа. Зато увек наводим пример Горана Бреговића, који је направио солидан модеран амалгам и са њим освојио велики простор. Данас културна политика у Србији ни не постоји, већ министарство у владајућем хаосу углавном одржава постојећу мрежу културних институција која се полако урушава. Са друге стране су тржишта и тржишна дешавања која функционишу без икаквог уплива од стране државе и некога ко би се бавио културном политиком.

Из штампаног издања листа „Геополитика“ јун-јул 2013. приредила Редакција сајта „Светиње Браничева“

 

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5937569

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.