svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ПОД ИЗГОВОРОМ БОРБЕ ПРОТИВ „ВЕЛИКОСРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА“, ВОЂЕНА ЈЕ, И ДАНАС СЕ ВОДИ ПОЛИТИКА ТЛАЧЕЊА СРБА

Када год Србе треба окривити за хегемонију и агресивне намјере према народима у њиховом окружењу, “угрожени“ се позивају на фамозни Меморандум Српске Академије Науке и Умјетности. Од стручних радова до фејсбук страница, папагајски се понавља мантра о великосрпској завјери великосрпских академаца. Разне домаће НВО организације, удружења грађања, политичке странке, младеж (српска и несрпска) „либерално“ одгојена која се бори за људска права, макар до те борбе ишла преко гажења права српског народа на опстанак и достојанство, као главни доказ “великосрпства“ позивају се на Меморандум.

Упитали би те експерте и “детекторе“ за четништво, фашизам, великосрбизам, да ли су уопште прочитали сам текст Меморандума?

Меморандум САНУ

Настојећи да укажу на подређењу позицију Срба у СФРЈ, група академаца из САНУ-а који су предводили “Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања“, направили су анализу економских односа и дијагностицирали узроке неравноправности Срба у СФРЈ. Полицијском узурпацијом недовршени текст Меморандума је изнесен и објављен у часопису “Дуга“. Премда никад није био усвојен као званични акт Академије, у партијској штампи је, по директиви комунистичке власти, био хорски нападнут као манифест српског национализма.

Када је ријеч о економској потчињености Србије и осталих савезних република према Словенији и Хрватској у Меморандуму стоји:

“Словенија и Хрватска стартовале су са највишег нивоа развијености, а оствариле су и најбржи развој. С побољшањем њиховог релативног положаја јаз између њих и осталог дијела Југославије јако се продубио. Такав ток догађаја, који одступа од прокламоване политике равномјерног развоја, не би био могућ да привредни систем није био пристрасан, да те двије републике нису биле у положају да наметну рјешења која одговарају њиховим економским интересима“.

Изгледа да није било ни братства ни јединства, када су паре биле у питању, тако да су двије западне савезне републике грабиле и шаком и капом на рачун источних република. Граница између “синова тисућљетне културе“ и баштиника шизматичног “бизантизма“, била је јасно издефинисана и у тадашњем “социјалистичком рају“.

Залагајући се за национална права Срба, која имају и друге нације у СФРЈ, Меморандум напомиње:

„Југословенско рјешење националног питања је у почетку могло бити схваћено као примјеран модел многонационалне федерације у којој је принцип јединствене државе и државне политике био успјешно спојен с принципом политичке и културне аутономије нација и националних мањина. У току посљедње двије деценије све више је слабио принцип јединства и пренаглашаван је принцип националне аутономије који се у пракси претворио у сувереност дијелова (република, које по правилу нису биле национално хомогене)… Све нације нису равноправне: српска нација, на пример, није добила право на властиту државу. Дијелови српског народа, који у знатном броју живе у другим републикама, немају права, за разлику од националних мањина, да се служе својим језиком и писмом, да се политички и културно организују, да заједнички развијају јединствену култура свог народа. Незаустављив прогон Срба с Косова на драстичан начин показује да она начела која штите аутономију једне мањине (Албанаца) нису примјењена кад су у питању мањине у оквиру мањине (Срби, Црногорци, Турци и Роми на Косову)“.

На основу свега овога, ако је Краљевина Југославија од стране комунистичких идеолога, сматрана тамницом народа без јаких чињеница које би то потврдиле, онда би свакако комунистичка Југославија могла бити окарактерисана као тамница српског народа.

Да нема говора о тобожњем српском национализму, него о покушају да се укаже на економске и друштвене проблеме у СФРЈ, свједоче и ријечи партијског функционера из Словеније Станета Кавчича:

“Осјећам да Словенци положај Срба не схватају. Словеначком политичком вођству је успјело заслијепети Словенце. Зато Словенци виде у Србима само национализам и унитаризам и ништа друго, то је кратковидо и опасно. Многе српске оцјене су засноване… Срби знају да више не могу цијелој Југославији дириговати. Њихова садашња позиција, у основи подређена позиција, за њих је неодржива… најрадикалнији противник у једном или другом правцу је словеначко политичко руководство. Оно упорно брани статус qуо. Брани, дакле, Тито-Кардељеву политику, која је доживјела историјски пораз“.

Видимо да је главни кривац за кризу југословенског друштва и подчињеност Срба у СФРЈ, политика “највећег сина наших народа и народности“ и његовог оданог помоћника и главног идеолога у комунистичкој Југославији.

СФРЈ тамница српског народа

Прича о “великосрпској“ хегемонији на Балкану осмишљена је у главама аустро-угарских политичара, како би преко тога прикрили своје империјалистичке намјере према Балкану. Главна брана германском продору на Исток били су Срби, и њихове двије слободне државице Србија и Црна Гора. Када се ово има у виду није чудно што је Први свјетски рат почео на Балкану, јер је пут према блискоисточним ресурсима ишао долинама Мораве и Варадара избијајући на Егејско море код Солуна.

Вођство југословенских комуниста, прије свега Јосип Броз “посљедњи Хабсбург“ и Едвард Кардељ, били су задојени аустро-угарским млијеком и том “просвећеном“ културом. Када се има у виду и да је Коминтерна, главну брану своме пролетеријату видјела у Србима, не чуди и став КПЈ да су Срби хегемонистички народ. Због тога су у новој социјалистичкој држави Срби морали бити кажњени, што је довело да СФРЈ постане тамница српског народа. Навешћемо неколико примјера неправде према Србима од стране комуниста.

Пошто је на теририторији Србије и Црне Горе комунистички партизански покрет био слаб, јер је већина становништва била уз ројалистичке снаге Драгољуба Михаиловића, њих је требало казнити. У договору с Титом, који је одредио циљеве, савезничка авијација је током прољећа 1944. извела серију бомбардовања српских градова.

Резултат тога било је страдање недужних српских цивила, који навикнути на савезничка прелијетања, нису очекивали савезничке бомбе. Тако је Београд разаран и од Луфтвафена и од савезника, док је нпр. Загреб који је нацисте дочекао с цвијећем остао нетакнут до краја рата.

Послије успостављања комунистичке власти у Југославији, формирано је шест савезних република. Српски народ подијељен је у пет република и двије покрајине. Србија је, уз мање исправке у Рашкој области, сведена на границе из 1878. године, односно на исте оне границе које јој је одредила Аустро-Угарска.

Овим одлукама су поништени резултати ослободилачких акција српске војске. Такође, занемарено је и безусловно уједињење Црне Горе и Војводине 1918, као и чињеница да је у истом раздобљу 42 од 54 општине у БиХ такође прогласило уједињење са Србијом.

Из Србије издвојени су Војводина и Космет, иако су Албанци и Мађари (који су били савезници нациста) заједно чинили око 15% становништва Србије. Мађари су чак чинили мањину у самој Војводини од 25,78%, наспрам Срба који су били већина 50,58%, тако да је два пута више Срба издвојено из Србије зарад права једне мањине чији су представници чинили злочине над Србима и Јеврејима током рата. Њихови злочини, као и злочини Албанаца, над Србима награђени су аутономијама.

Шта више, комунисти су помогли Албанску ствар на Космету, тако што су забранили повратак 60 000 српских колониста насељених на Космету послије Првог свјетског рата. Са друге стране, комунисти су допустили да 75 000 Албанаца насељених на Космету током италијанске окупације, остане на имањима протјераних српских колониста.

Са друге стране, Албанци су у Македонији чинили 17,12% а Турци 8,32% укупног становништва, али за њих није била предвиђена аутономија. Сама ова чињеница говори о некоректности и недосљедности коминистичких власти.

Такође, Срби у Хрватској чинили су 15% становништва, колико је отприлике било заједничко учешће Албанаца и Мађара у становништву Србије, али њима нико није помислио да омогући аутономно организовање. Поред њихове бројности, и као народ над којим је почињен геноцид у НДХ, било би коректно да је Србима у Хрватској дата аутономија.

У БиХ Срби су 1945. чинили релативну већину (44,3% Срба, 30,7% Муслимана, 23,9% Хрвата), али је БиХ добила статус републике. Приједлог Моше Пијаде, да БиХ добије статус покрајине у Србији, Тито је уз подршку полтронских српских комуниста у свом штабу одбио.

Такође, уочено је, да су комунистичке власти у Крајини, Босни и Херцеговини, слабо или никако улагали у нове привредне пројекте у крајевима погођеним усташким злочинима. Неко би рекао да је то случајност, али у држави у којој је владао тоталитаризам и у којој су Срби били “реакционарни“ фактор, ништа случајно није могло бити. Доказ за то су и одликовања која су добијали усташки злочинци, као што је примјер бискупа Акшамовића, који је подражавао режим Анте Павелића и насилно превођење православних Срба у римокатоличанство.

Послије рата, у крајевима са српском већином, на споменицима усташким жртвама писало је да су од усташке руке страдали Срби. Неколико година касније, натписи су мјењани и на њима је писало да су фашисти убили родољубе и антифашисте. Тако су и жртва и џелат постали тамо неки безимени људи, који нису смјели стати на пут “братству и јединству“.

Да су комунисти заиста видјели у Србима непријатеље које треба казнити, говори и Милован Ђилас у интервју датом париском “Монду“ 1971. године. Он је признао да је подјела Срба у пет од шест република имала за циљ да ослаби „централизам и хегемонизам Срба“, као најозбиљнију препреку успостављању комунизма.

Неправда комуниста према Србима не завршава се на овим примјерима, али су ово можда најочигленији и најбитнији акти који утичу и на данашње стање у српском националном корпусу.

Словеначки национализам

Словенци су успјели да у својој републици обједине скоро све Словенце. Као најразвијенија република, са најутицајнијим комунистичким идеолозима (Едвард Кардељ, послије њега Стане Доланц), Словенија је била прва међу “једнаким“ републикама СФРЈ. Тој првредној развијености Словеније, поред малих ратних разарања и пријератне развијености, допринијеле су у нове машине из Србије, које су послије рата пребачене у Словенију под изговором да су у њој били развијенији и индустрија и радничка класа. Србији су заузврат додијељење старије машине из Словеније. Рекли би братски да братскије не може бити.

По Кардељевој замисли, уставним амандманима 1968/1971. и Уставом из 1974., успостављен је модел национал-комунизма, осмишљен по потребама “малих национализама“ у Југославији. Једино је српски национализам сматран “великим“, па је стога сваки апел за равноправност Срба у СФРЈ сматран зовом национализма.

Ово је за резултат имало националну хомогенизацију у републикама и покрајинама, и етничко-вјерску дискриминацију Срба у Хрватској, БиХ и Космету. У Словенији је то кулминирало у “цестној афери“. Наиме, Словенија је јачањем путних веза са сусједним земљама умјесто са остатком федерације, полако крчила пут својој самосталности.

Постепено, преко својих идеолога у комунистичкој партији, словеначки политичари су урадили све што су могли да разбију СФРЈ, и то су како смо видјели урадили без премца. Пред распад СФРЈ, Словенија је 1987. јавно истакла план о даљем осамостаљењу у часопису “Нова Ревија“. Како видимо, ово је за разлику од Меморандума прошло незапажено и нико Словенце не криви за распад СФРЈ.

Хрватски национализам

Хрватски злочинци из Другог свјетског рата, како смо видјели, сакривени су иза маске фашизма. Дух национализма тињао је међу хрватским комунистима, све до 1967. када су га разбуктали хрватски књижевници и лингвист. Они су, на челу са Крлежом , објавили “Декларацију о положају и имену хрватског књижевног језика“.

Захтијевали су да се хрватски и српски језик раздвоје, и да се у Хрватској користи само хрватски језик у образовању, штампи, на телевизији, и да државни службеници без обзира на поријекло службено користе само хрватски језик. Дакле, они су хтјели поништити Новосадски договор о језику из 1954. занемарујући чињеницу да су реформатори хрватског језика на челу са Људевитом Гајом, још у 19. вијеку признали да свој језик реформишу на основу српског језика.

Убрзо је дошло до дискриминације Срба у Хрватској, од школских клупа до радних мјеста. Националистичка хистерија проширила се на хрватске масе и настао је масовни покрет или “Маспок“. Србе у Хрватској све то подсјећало је на вријеме НДХ.

Пјеване су пјесме и исписивани графити у духу усташства: “Вјетар пири, Хрватска се шири, киша пада, Србија пропада“, “Друже Тито љубим те у чело, дај обуци усташко одијело“ , “Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко носу У нек остане ту“.

Средиште ових националистичких активности била је “Матица Хрватска“, која је 1971. захтјевала да се у Устав унесе одредба да је Хрватска “суверена национална држава хрватског народа“. Хрватски студенти у националистичком заносу, захтјевали су да се Хрватска као суверена држава прими у Уједињене нације.

Тито је, када је процијенио да су хрватски националисти отишли предалеко, смијенио је националистичко руководство Хрватске, Мику Трипала, Савку Дабчевић-Кучар, и Перу Пиркера. Занимљиво је, да је главни подстрекач национализма у Хрватској Владимир Бакарић, подржао Титову одлуку о смјени националистичког руководства.

Један од учесника Маспока био је и Фрањо Туђман, који се још шесдесетих година трудио да што више умањи број јасеновачких жртава. Због овога је био прогањан, али је на интервенцију Мирослава Крлеже избјегао дугу робију. Своју намјеру Туђман ће реализовати почетком деведесетих година.

Муслимански и албански национализам

Сљедећи идеју национал-комунизма, БиХ је требала бити матична земља Муслимана. Почело је тихо исељавање Срба и Хрвата из БиХ седамдесетих година, а усељавање Муслимана из других југословенских области. Тако се од 1971. до 1981. из БиХ иселило 266. 625 Срба; Хрвата 146. 045. Од почетка седамдесетих, предност при запошљавању у БиХ имали су Муслимани.

Главни комунистички идеолог муслиманске нације Мухамед Филиповић, оптуживао је највеће српске писце из БиХ, да су њихова дјела више “Босну дијелила него ли војске које су преко ње марширале“. О каквој се личности ради, довољно говори његов став, да су Срби због свог кукавичлука и пораза на Косову пољу, посљедњих песто година светили се муслиманима, у првом реду Бошњацима и Албанцима.

Албанци на Космету су неуморно радили на добијању што веће самосталности, и на исељавању Срба. Национал-комунизам код Албанаца је схваћен као дуго очекивана прилика за обрачун са Србима. На демонстрацијама које су организовали 1968. Албанци су узвикивали “Смрт српским угњетачима“. Тако су жртве преименоване у угњетаче, а Албански угњетачи у жртве.

Војска је разбила демонстрације, али је ускоро након нормализације односа са Албанијом, већина албанских захтјева уграђена у Устав из 1974. Неколико српских комуниста, који су указивали на дискриминацију Срба од стране Албанаца (Добрица Ћосић, Јован Марјановић), било је смијењено 1968. године. Почетком седамдесетих, локални косметски комунисти Срби и Турци, који су се супроставили национал-комунизму били су смијењени. Власт на Космету је дефинитивно припала Албанцима.

Закључак

Под паролом “братства и јединства“ и изговором борбе против “великосрпског хегемонизма“, вођена је политика тлачења Срба у СФРЈ. Срби су подијељени у пет република, а Србију су као букагије око руку и ногу притезале аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија. Национализми мањих братских народа толерисани су, да се не би којим случајем развио национализам највећег југословенског народа.

Српски комунисти слијепо послушни, подржавали су тлачење сопственог народа. Србима се од школских клупа до медија напомињало да су они били тобожњи хегемонисти, тлачитељи и реакционари, и да треба да заволе своју тамницу СФРЈ. Под таквим околностима стасале су многе генерације Срба, што и данас долази до изражаја.

Данас неки нови клинци, пионири и пионирке, с презиром у гласу говоре о српском национализму. Иду около, свима се извињавају за све и свашта, подржавају пропаганду о Србима као геноцидном народу. Добро плаћени за свој посао, полуобразовани и без трунке коректности, заслијепљени као и некад српски комунисти, подржавају враћање букагија око врата српског народа. Али, једном ослобођен, српски народ то неће дозволити и једног ће дана, када спере прашину лажне демократичности са својих очију, ватром правде да сажеже своје душмане.

Извор: "Фронтал"

 

Колумна

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

Ковид сан

kovid san

 

Сутра ће бринути за себе

sutra ces se brinuti za sebe

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5937477

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.