svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Био посвећен Светој Тројици

МАНАСТИР ДУХОВНИК

КОД СЕЛА ШЕТОЊE

У писаним изворима манастир Духовник се помиње само у турским дефтерима из 1467. и 1476. године. Оба пута је забележен у атару села Шетоње, које се највероватније налазило у потесу Селиште, а за владе Кнеза Милоша спојено је са селом Извор и премештено ту где је данас. Манастир није имао приходе па тиме ни пореске обавезе, што би значило да је био напуштен, као и многи други манастири чији су монаси избегли пред коначни пад Србије.

Црква у Шетоњу - сазидана на месту манастира Духовник

Шетоње је спадало у важнија места оновремене српске државе. Било је трг све док улогу тржног места није преузело суседно Ждрело и постало седиште ове значајне рударске области. Живели су овде трговци и предузимачи из разних крајева. Зна се да је у Шетоњу 1330. године уручен једном дубровачком трговцу позив за суд. Ту је крајем 14. века био закупац царине Марин Лебровић, такође Дубровчанин, а затим Живулин Станишић из истог града.

Чак и кад је управна власт пресељена у Ждрело, у другој половини 15. века, у Шетоњу су живели дубровачки трговци. У документима је остало забележено и да се Живко Вукшић из овог места, такође Дубровчанин, задужио 6. јуна 1509. године код дубровачког властелина Михаила Бунића за 100 дуката. Новац је вратио 1512. године. (Михајло Динић. Браничево у средњем веку, Пожаревац 1958)

Да је овде постојао значајан манастир у време српске средњевековне државе показује велика производња меда и воска. Шетоње је у томе вишеструко надмашивало неупоредиво већа села у чијој близини није било манастира. Са само 17 кућа оно је 1467. године платило порез на мед 200 аспри, што је било равно његовом укупном порезу на пшеницу. Пчеларство је, рекли бисмо, била његова основна делатност, за коју је подстицај долазио пре свега из манастира. Део воска свакако су откупљивали и дубровачки трговци, а на шетоњске пчеларе су се сигурно ослањали и суседни манастири у Горњачкој клисури: Митрополија, Благовештење и Ждрело, односно Горњак.

Судећи по имену Духовник, манастир је највероватније био посвећен светој Тројици, односно Силаску Светог Духа на апостоле. Слично је и са Манасијом, у суседној жупи Ресава. Она је имала исту посвету, а уписана је тада као манастиир Светодухна.

Боравећи на овом простору крајем 19. века Феликс Каниц је записао да је црква у Шетоњу саграђена 1828. године на темељима једне задужбине цара Лазара (Феликс Каниц, Србија, књ. I, Београд 1985, стр. 228). Ако је тај податак тачан, а Каниц је био више у могућности да то сазна него ми данас, јер су још били живи људи који су чували то предање, онда је манастир Духовник био на месту данашње цркве. Недалеко одатле, на брду Јежевац јужно од села, је свети и лековити извор, а без таквих извора манастира готово и да није било.

Да је ту био манастир посредно сазнајемо од Јосифа Панчића и његових студената. Они су 1863. године обишли рушевине манастира Светог Петра и Павла ( данас обновљени манастир Свете Тројице повише села Ждрело) и записали да је камен с његових зидова однесен за зидање цркве у Шетоњу крајем 20-тих година 19. века. Питамо се како су се ондашњи становници Шетоња одлучили да колективно растуре једну светињу и усто да каменом са ње зидају себи цркву.

Највероватније су сматрали да није грех ако се камен с једног манастира узима за зидање цркве на месту где је био други манастир. Слично су поступили и људи из Четережа када су половином 19. века градили своју цркву: камен су вукли са рушевина недалеког манастира Мирљево. Они су морали знати оно што ми сада само претпостављамо: да цркву граде на простору где је некада био манастир. И, нису узимали то за грех.

Развлачење камена са црквишта и манастиришта, које су чинили појединци да би њиме зидали своје зграде последица је њиховог непознавања и непоштовања своје историје.

Потес Прњавор у сеоском атару, што значи манастирско имање, могао је да буде и у власништву манастира Духовник, али и манастира Горњак, који је овде касније имао своја имања: воденице, винограде, воћњаке, баште.

 

Колумна

Време преиспитивња

vreme preispitivanja

 

На ивици

na ivici

 

Тешко је

 tesko je

 

Време твоје и време моје

tvoje i moje vreme

 

Не горди се

ne gordi se

 

До тебе је

do tebe je

 

Тешко је

tesko je 1

 

О доброти

o dobroti

 

Људи

ljudi

 

О несрећи

o nesreci

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 5690998

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.