svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Мајка је годинама чекала сина који се НИКАДА НЕЋЕ ВРАТИТИ

soka jolicМајка је годинама чекала сина који се НИКАДА НЕЋЕ ВРАТИТИ

Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину. Промицала је група за гупом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се. И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.

— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.

— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?

И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало. Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

— Помаже Бог, најо.

— Добро нам дошао, сине…

И настао је мучан тајац.

— А мој Живадин?

— Остао је тамо, на Кајмакчалану…

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат. Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али је она свакога јутра провиривала  кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин…

— Нема га, ни данас га нема…

А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

„Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године“. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Текст и фотографија преузети из књиге Милана Шантића „Витези слободе“,  Београд 1938.

Преузето са: http://hronograf.net/

Последње ажурирано недеља, 15 новембар 2020 12:13  

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 6573978

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.