svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Овог човека ништа не може да заустави!

182575 dragan kadic news1 dragan kadic lsВласта Велисављевић (92) је преживео логор, рат, прогон, Голи оток

Ништа га није спречило да оствари свој највећи сан - да постане глумац, и каже да ће живети све док буде потребан позоришту

Властимир Власта Велисављевић је југословенски и српски позоришни, филмски и телевизијски глумац. Рођен је 28. јула 1926. године у Београду. Ожењен је архитектом Надом Велисављевић већ 40 година, а из брака са бившом супругом Божицом има ћерку Дубравку.

На сцени је више од 70 година, а за то време остварио је више од 350 улога, зато га многи сматрају српском глумачком легендом. За своји рад добио је бројна признања, а последње, и њему најдраже, јесте то што је проглашен доживотним почасним чланом Југословенског драмског позоришта (ЈДП), пише Биографија.орг.

Припадник је прве генерације студената глуме у Београду. Сарађивао је са бројним позоришним, телевизијским и филмским редитељима, а његове реплике препричавају се међу свим генерацијама. Млађи су га запамтили по улози бабе Нате у филму Мала ноћна музика, а љубитељи позоришта по томе што је више од 1.600 пута са колегама на сцени ЈДП-а играо представу Буба у уху.

 

Детињство, Рода, логор и Голи оток…

Властин отац Милан је био пореклом из Новог Бечеја, а доласком у Србију презимену Велисављев је додао наставак ић. Он је цео животни век провео радећи као ложач, док је његова супруга била домаћица. Власта је још као основац са другарима организовао представе у дворишту. На металним конструкцијама за трешење тепиха постављали би завесе, што је за њих представљало сцену. Са мајком је ишао да гледа оперу Дон Кихот славног руског баса Фјодора Ивановича Шаљапина. У једном интервјуу испричао је како му је комшиница са другог спрата сашила одело посебно за ту прилику, те да им је лично Шаљапин поклонио две карте. Била су то места одмах до краљевске ложе. Сви су били изненађени њиховим присуством, а нарочито одећом која није била прикладна за такав један догађај.

182577 dragana-udovicic-news1-dragana-udovicic ff
фото: Курир / Драгана Удовичић

Већ са 12 година почео је да глуми у позоришту Рода , помоћној сцени позоришта Мањеж. Комплетан репертоар осмислила је Маргита Гита Предић, ћерка Бранислава Нушића. Играо је кестенџију, Ристу Спортисту и многе друге улоге у једночинкама за децу. Припремали су представу Пут око света коју је Нушић написао 1910. године. На дан премијере српски глумац и комедиограф је преминуо, па је представа одложена.  

Власта се сећа како је цело позориште било прекривено црним платнима и како су сви били веома тужни због Нушићевог одласка. Позориште је радило све до немачке окупације Београда. Почетак Другог светског рата је са породицом дочекао у Београду. Са другарима Милетом Вражићем и Немањом Марковићем је у време највеће глади крао јабуке из вагона које су Немци слали својим војницима на Источном фронту. Они би кроз решетке великим иглама пробадали јабуке и купили их у вреће, па их касније продавали Београђанима. Све док их Немци нису ухватили.  

Другови су се извукли, а Власта је почетком 1943. године са само 17 година интерниран у концентрациони логор Дортмунд Херде у Немачкој. С обзиром да је био млад и здрав, нису га сместили у гасну комору, него је сваког дана био у радном логору. Упознао је мајстора Бергмана чији је син погинуо на фронту, с којим се брзо спријатељио. Он му је доносио ручак који би Власта поделио с осталима, доводио га је својој кући, те му напослетку и помогао да 1944. године побегне из логора. Дао му је немачку пропусницу уз помоћ које се преко НДХ вратио у Београд.  

У српској престоници је доживео бомбардовање, глад и сиромаштво те, напослетку сведочио ослобођење града у октобру 1944. године. По завршетку рата он, Вражић и Марковић покушали су да побегну у Америку, јер им се није свидело све што је тада уследило. Није успео да побегне, него је ухапшен и одведен у затвор који се тада налазио на београдској Ади. Његов отац је молио власти да га пусте, што се на крају и догодило. Године 1948. је без проблема уписао Академију позоришних уметности у Београду у класи професора Мате Милошевића. Асистенти су му били Мирослав Беловић и Софија Соја Јовановић. У тој првој класи новоосноване Позоришне академије студирали су Оливера Марковић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Олгица Станисављевић, Маја Беловић, Предраг Пепи Лаковић, Босиљка Боци, Даница Аћимац и други.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by Bufonerija (@bufonerija) on

Једном приликом је испричао како их је професор због непознавања књижевности и сликарства послао на изложбу , како би се упознали са делима српских сликара. Признаје да је и тада било веома тешко и напорно студирати глуму, али да су брзо почели да играју у позоришту. Његов отац није био најсрећнији када му је рекао чиме жели да се бави, али је променио мишљење када га је видео на сцени. То је било веома емотиван тренутак, а Власта каже да је након завршетка представе његов отац заплакао. У то време дружио се са Словенцем Душаном Мајценом, пуковником Југословенске народне армије (ЈНА) и начелником катедре на Вишој војној академији. Мајцен је био стаљиниста, а с обзиром да су се такви у то време прогонили, Власта је, не желећи да га изда, поново завршио у затвору. Године 1950. ухапшен је и одведен у затвор на Бањицу, одакле је пребачен на Голи оток. Ту је провео три године.

Признаје да није било лако, али да он целу ситуацију није доживљавао јако трагично. Трудио се да не размишља о судбини која га је задесила, те каже да никада у људима није видео мржњу према себи. Својим "џелатима" увек је налазио изговоре како и зашто раде то што раде. Године 1953. рехабилитован је и враћен у Београд. Ипак, због његове прошлости, не само да су му врата бине у позориштима била затворена, него му нису дали ни да гледа представе за које је имао карте.

Сећа се када је једне прилике од свог друга Бране Војиновића добио карту за представу Др. Тадашњи управник га је избацио, упркос томе што је имао карту. Позоришна каријера Преко мостарске породице Шаин, упознао је учитеља и великог љубитеља глуме Сафета Чишића који га је у Клубу књижевника гледао како глуми. На његов позив стигао је у Мостар где је у то време постојала велика глумачка школа и одлично позориште. Ту је упознао и Џемала Биједића, градоначелника Мостара и председника Савезног извршног већа. Премда је у Београду био "обележен" прошлошћу, у Мостару због Биједића нико није смео да га пипне.

182579 stefan-jokic-news1-stefan-jokic ff
фото: Курир / Стефан Јокић

Наредних неколико година радио је у мостарском позоришту чији је уметнички директор тада био песник Скендер Куленовић . У слободно време су ишли на пецање, а увече се дружили у кафани са сликаром Мирком Кујачићем. После четири године проведене у Мостару одлучио је да се пресели у Тузлу, чије позориште је тада тражило нове глумце. Сарађивао је са редитељем Дејаном Мијачем и другим познатим глумцима. Након три сезоне у Тузлу је стигао ансамбл Београдског драмског позоришта, у коме су играли скоро сви његови "класићи" - Оливера, Ђуза, Пепи и други. С њима је стигао и тадашњи управник позоришта Предраг Динуловић.

Већ следеће вечери Саја, мајка Соје Јовановић питала је Динуловића зашто не допусте Власти да се врати у Београд, на шта јој је овај одговорио да му нико и не брани, те да је потребно само да поднесе молбу . То је и учинио те је примљен у БДП.

Једна од првих представа у којој је играо била је Нушићева Аутобиографија у режији Небојше Комадине. Са Зораном Радмиловићем, Жиком Миленковићем, Душком Почеком, Миодрагом Поповићем и Олгицом Станисављевић играо је у Комадинином Хамлету који није прошао добро. Представа је једва дочекала пето извођење, па је скинута с репертоара.

Његов немирни дух тада га је одвео у Русију, а то је значило крај ангажмана у БДП-у. По повратку у Београд Бојан Ступица га је позвао да глуми у Југословенском драмском позоришту. Власта се тада придружио Бојановим бебама“, младим глумцима које је Ступица у сезони 1968/1969. довео у ЈДП.

Реч је о Милану Гутовићу, Гојку Шантићу, Бранку Цвејићу, Мирјани Вукојчић, Светлани Бојковић, Ивану Бекјареву, Танасију Узуновићу, Јосифу Татићу, Душану Ђурићу, Ђурђији Цветић и Бранку Цвејићу. Од тада до данас одиграо је на стотине улога у представама у ЈДП-у, али и другим београдским позориштима. Једна од најдуговечнијих била је Фејдова Буба у уху у којој је играо с Николом СимићемРадом Ђуричин и Бранком Петрић. Представа је премијерно изведена 1971. године, а након тога одиграна је још хиљаду седамсто пута, и сваког пута, без изузетка је била распродата.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by Muzej pozorišne umetnosti (@mpus_beograd) on

О посвећености и љубави према свом послу сведочи податак да су представу за све то време глумци "држали у животу". Како на сајту ЈПД-а пише, када би се костими поцепали глумци би доносили своје ствари. Онда када се декор распао Никола Симић је сам проналазио новац да га обнови, а кад позориште није могло да обележи 1.500 извођење, покојни глумац је приватно организовао прославу у ту част. Представа је била део репертоара више од 40 година. Власта, Бранка и Рада и даље су играли своје улоге, док су остале преузели млади глумци ЈДП-а.  

Велисављевић је осим Југословенског драмског позоришта играо и у БДП-у, Атељеу 212, Позоришту на Теразијама, Звездара театру и другима. Ипак, у Београду је често, због своје прошлости, глумио споредне улоге. У осталим градовима то није било тако. Ипак, он тврди да нема великих и малих улога, само великих и малих глумаца. Играо је у представама Хамлет, Уображени болесник, Сумњиво лице, Не шетај се гола, Хитлер и Хитлер и другима. Једина улога коју је одбио била је она у представи Балкански шпијун јер тврди да је лицемерно да се комунизам сада представља у тако лошем светлу.  

У априлу 2018. године Власта Велисављевић постао је доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта. Иако је до сада добио низ награда за животно дело , највећим успехом ипак сматра ово последње велико признање. Каже да ће да игра све док може, те да не би могао никако другачије. Сматра да, "оног тренутка када позоришту више не буде потребан, више неће ни живети", те додаје да живот без позоришта за њега није живот.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by Kaleidoskop media (@kaleidoskop_media) on

 

Филмска и телевизијска каријера

У досадашњој каријери Власта је играо у 45 дугометражних филмова, 61 телевизијском филму и 56 серија. На филмском платну први пут се појавио 14. јула 1959. године у ратној драми „Ноћи и јутра“ у режији Пјера Мајхровског, а по сценарију Меше Селимовића. Три године касније играо је у телевизијском филму Три приче о Џефу Питерсу. Реч је о комедији чију режију потписује Александар Ђорђевић, а сценарио Новак Новак. Главне улоге тумачили су Миодраг Петровић Чкаља, Предраг Лаковић и Зоран Лонгиновић. Исте године снимио је и филмове Јунаци дана и Медаљон са три срца, а наредне, 1963. године глумио је у комедији Славољуба Стефановића Равасија под називом Ципелице од крокодилске коже.

Од 1964. године играо је епизодне улоге у серијама На слово, на слово и Код судије за прекршаје и филму Мали концерт за сузе и гитару и дугометражном филму Пут око света, базираном на драми Бранислава Нушића. У филмској адаптацији романа Бранка Ћопића Орлови рано лете из 1966. године, Власта је играо оца једног од главних ликова Лазара Мачка. Наредних година (и деценија) играо у бројним серијама и филмовима, а многи га највише памте по улогама у серији Позориште у кући, Бољи живот, Грлом у јагоде, Отворена врата и многим, многим другим.

Поред глуме, Властина велика страст је риболов. Каже да је пецао на скоро свим рекама које теку бившом Југославијом. Воли и животиње, а у шали каже да му је неостварена жеља да постане џез певач.

Преузето са: https://stil.kurir.rs/

 
Последње ажурирано уторак, 27 октобар 2020 07:40  

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 6796247

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.