svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Упокојила се Милица Маљковић, једна од преживелих из јаме Равни Долац

milica maljkovic2Упокојила се Милица Маљковић, једна од преживелих из јаме Равни Долац

Користимо прилику да обавестимо све чланове и пријатеље Удружења Огњена Марија Ливањска да се упокојила у Господу Милица Маљковић. Сахрана ће се обавити на православном гробљу у Сурчину, у среду 21. октобра у 14 часова.

Милица Маљковић, рођена Бошковић, била је родом је из Доњих Рујана код Ливна. Њено мирно детињство прекинула је, као и код многих других, бруталност Другог светског рата. На Огњену Марију, 30. јула 1941. године, усташе из Рујана и околине одвели су Милицу, њену мајку, сестру – укупно 218 српских жена, деце и стараца из овог села и живе их бацили у јаму Равни Долац на Динари.

Милица је била међу 14-оро оних који су Божијом вољом преживели пакао јаме Равни Долац и дочекали да буду живи извађени након 42 дана проведена без хране у јами дубокој преко 40 метара. Њено, као и сведочење других ‘јамарица’, забележио је новинар и публициста Будо Симоновић у својој књизи Огњена Марија Ливањска. Причу Милице Маљковић доносимо у наставку.

Нека јој је лака земља и покој души!

Из књиге Огњена Марија Ливањска Буде Симоновића:

Залогај смо дијелили

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама.
Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку није „несрећни случај” и да овај горолом који је у душу познавао планину, знао сваку шкрапу и пећину, није могао направити тако фаталну и кобну грешку да случајно изгуби главу у врлетима…

Супругу Милицу (или Милку како је сви зову) више ништа није везало за Рујане. Схватила је да је за њу то уклети крај и са сином Владом се запутила у Србију. Оставила је неопојене гробове својих најмилијих и силне родбине Лалића која је завршила на усташким стратиштима у љето 1941. године. Оставила црне успомене на оно што је и сама преживјела у јами Равни долац, недалеко од мјеста на којему је, ето, петнаест година касније под чудним околностима скончао и њен муж Мирко.
Скрасила се у селу Сурчину код Београда. Стекла нови дом и имање, подигла и оженила сина, добила унучад, а ране из родног краја и даље живе, крваре и боле. Грдни ожиљак на десној слепоочници, гдје мозак већ готово педесет годима само кожа штити, један је од оних видљивих трагова страдања које је преживјела ова тврда жена, али су ожиљци у души много дубљи и болнији.
У ствари, у свијест дјевојчице, сељанчета које је било тек закорачило у десету годину, најснажније се и урезао бол и патња који се ријечима не могу ни исказати ни описати. Бол и страх, страх и бол — то је оно што вјечно памти, што сијева као нож при сваком помену родног краја, при сваком помену Ливна, Рујана, рата и усташа:
„Не памтим толико час кад су ми одвели оца Илију, стричеве и брата од стрица колико онај страх који нас је обузео послије и бригу коју сам читала мајци Цвити на челу. Рекли да их воде у Србију, а она само понавља:
‘Неће бити добро, неће бити добро…’

Rujani

Трајало то тако, зар дан-два, а мени се, богме, чини и много дуже — у мукама се дан обрете царева година. Једно јутро мајка спреми Неву, тако смо звали стрину Госпаву, најстарију ми сестру Даницу, млађу Убавку, малога брата Риста и сестру ми од стрица Душанку да иду тобож у планину да чувају благо а с наумом да бјеже у Далмацију, у Бителић — тамо нам ујчевина била.
Посла и мене за њима, али ме они вратише одозго испод Воденог доца. Ја једва и дочекала само да се не одвајам од мајке.

Тек што сам дошла кући, ето на врата Мићо Шибеник и један му рођак, звало га Људина. Наше прве комшије, брате, нијесу туђини, залогај смо дијелили и нијесмо се раздвајали. Обрели се одједном туђи и непознати, брече и гоне нас напоље као из туђе куће. Зборе мајци: идете у Србију, ништа не треба да носите, све је уређено, све вас тамо чека…
Не разумијем ништа, држим се мајци за скут и кријем око ње. Жедна, а не смијем искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Жедна и друга дјеца, тихо плачу и моле воде. Још кад обрнусмо уз планину!

До Воденог доца и некако. Ту била вода, нека корита за стоку, и ми дјеца полетјесмо да пијемо, а они загаламише и почеше да пуцају преко нас — не дадоше нам ни да приђемо…
Кад нас догнаше до једне пећине, зову је Сајдина пећина, овце и друго благо нам у њој увијек пландовало, збори стрина Марица:
— Сад ће нас овдинак бомбама побити…

Тог часа ја сам притисла очи рукама и склупчала се мајци под пазуво. Нити знам ко нас је извео из пећине, ни како сам дошла до јаме, ни ко ме бацио у јаму — ништа. Причали ми послије да је прошло пет-шест дана док сам се освијестила и почела звати мајку. Сви мислили да сам мртва кад су видјели какву грдну рану имам на глави.

Није се ни послије нико надао да могу претећи, да ми мравињак црви и у мозак неће ући на отворену рану. Да је барем било чисте крпе да ме превију или воде да ми крв сперу. Једино што је мајка о пасу имала једну бритвицу, ону ковану са корицама од козјег рога, те ми је откинула косу и очистила длаке из закореле ране. То било све…
Мимо тога само жеђ и страх. Кад ми мајка из мокре крпе исциједи по кап воде у врела уста или овлажи суве испуцале усне, висну болови жестоки. Тако за трен па све опет утрне и плане ватра у устима, у грлу. А све то је нестајало и престајало кад су усташе поново долазиле над јаму, кад су рекли да ће нас вадити, кад извадише Живка и Богољуба Лалића и Саву Вулић па их горе измрцварише и ранише из пушака и поново у јаму бацише, кад за њима навалише бомбе и камење. Кад су долазили и касније и звали нас по имену — знали су ко је жив у јами — највише моју сестру Даницу…

Тек кад се јавио Нино Одак није ме било страх. Не знам зашто, али је њему и глас био другачији, некако мек и топал, а знали смо га добро, чувао је благо са нама. Зове и он Даницу — мислим да је био негдје њен вршњак. Не знам зашто, али сви смо му некако повјеровали. Можда и зато што се неко сјетио да му ни отац Јозо није био међу онима који су нас гонили и бацали у јаму.

Нијесмо се преварили. Захваљујући Нини и оцу му Јози допро је глас до Талијана и отуда брже кренула наредба да нас ваде. Допрло и до усташа ко нам је помогао и јавио Талијанима па је изгледа и Нину касније стигла наша судбина: и њега стигао усташки нож и џаба му било што је Хрват…”

Извор: Огњена Марија Ливањска

 

Преузето са: https://jadovno.com/

 

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 6694216

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.