svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Кад вође одлучују уместо народа

Предраг Мирковић

МУКЕ ИСТЕ НО ЉУБИЦЕ НЕМА

Вест са врха земље стигла до свих села у Србији те 1948. године погодила је сваког земљорадника снагом грома, и само најзалуђенији чланови партије нису занемели. Најзад, дошао је тренутак да се и они покажу на великом делу. Вест је гласила: свако село мора да створи колхоз, и то што пре. У српском преводу то је значило – сви на један казан! Као код друга Стаљина.

Колективизација у Совјетском савезу, која је почетком тридесетих година однела најмање десет миона људи умрлих од последица велике глади, ни на који начин није могла да буде популарна у српском народу, којем је, уз то, земља дедова била светиња. Њиве, ливаде, виногради, шуме, пашњаци – то је било све што је српски сељак имао. Ако му то узму, шта ће му остати? То злокобно питање застрашивало је сваког од њих.

Државни и партијски врх, међутим, мислио је друкчије. Њему су управо колхози у том тренутку били неопходни. Не због сељака, јер они су ту били споредни, већ због друга Стаљина, који је у то време био бесан на Броза и његове и претио да ће их растерати ако се не врате на бољшевички пут. Требало је под хитно показати Хазјаину да југословенски врх иде његовим путем. Тако се готово преко ноћи испилио, како би се данас рекло – пројекат колективизације. Какве ће ломове то изазвати, посебно у Србији где је живело више милиона људи од својих поседа, није се узимало у озбиљније разматрање. Јер, ко би штитио сељака уз озбиљан ризик да изгуби власт? Они поготову не би, јер су ту власт освајали револуцијом и то у најтежим ратним условима.

Чим је пала одлука све је кренуло на „орук“, као што бива у неутемељеним подухватима, иза којих углавном остају скандалозни промашаји.

На браничевским просторима, наравно, први су кренули најреволуционарнији – чланови партије. А међу члановима паратије, у првом реду они из мале Москве, односно Раброва, где је током рата дуже боравио и штаб партизанског одреда. Сматрали су да је то њихова света дужност, а требало је, багоми и показати се и препоручити се. Невоља је само у томе што су сви они били из тог села и што су могли да чују негодовање народа, па чак и чланова својих домаћинстава. Слушали, ал нису ајали.

-Чим смо чули да се оснивају колхози, који су код нас названи сељачке радне задруге, одлучили смо да одмах кренемо- причао нам је Драги Марјановић, један од покретача тог подухвата у селу. -Нисмо имали ни по тридесет година, а чврсто смо веровали, јер су нас тако учили, да стварамо бољи свет. Секретару среског комитета партије у Великом Градишту Петру Ненезићу, предратном столару, рекли смо шта желимо. Кад је чуо намрштио се, поћутао мало, па одговорио: нема од тога ништа, то ће бити нека женска задруга, јер ви сте углавном сви запослени, а других неће бити. Ми гракнемо у глас: има да буде задруга и готово! Човек нас гледа, гледа, па ће: правите је кад сте запели, а ја вам рекох шта рекох. Вратимо се ми у Раброво, уверени да је пред нама велико дело, а оног разумног Ненезића убрзо ухапсише и отераше на Голи оток. Зашто, никад нисмо сазнали.

На њихов позив упућен Рабаровцима да уђу у сељачку радну задругу, како се и морало очекивати, одговорили су само чланови партије и нешто сеоске сиротиње, невичне озбиљним пословима.Било је ту и личних физичких обрачуна чланова КПЈ са најближима у породици, којима је њихова њива и башта била преча од револуције.

Упркос свему, задруга је начињена.

Једна од задругара, Љубица Перић, испричала је овом аутору двадесетак година касније како је све то било.

Љубица Перић са својом унуком и праунуцима на путу у башту крај Пека у лето 1970. године

„Зет ми је био у партији па сам зато морала у колхоз. Неколико других жена ушло је због синова, јер су они то тражили. Кад се све сабере било је ту око двадесет домаћинстава, од скоро 400, колико је имало Раброво. Жене су биле у великој већини, а мушкарци су се стално извлачили. Једног смо сваког јутра чекали да нађе шешир, јер није памтио где га је затурио. Имовина је развлачена, а нико није одговарао. Њиве су слабо обрађиване па су приноси били мали. Виногради су пропадали пошто се није стизало да се на време испрскају. Али, друговима из среза и округа морали смо обавезно да припремамо добре ручкове. Они су тада били све и свја. Кад им име поменеш ухвати те језа. После неколико година, кад даље нисам могла да трпим и да гледам како моје некадашње њиве више на ништа не личе, устала сам на једној конференцији и све то казала. Сви су скочили и једногласно ме избацили из задруге, без права да узмем моје имање. Један је чак потегао и револвер на мене, а сам Бог зна чиме се бавио. Али, ја се нисам дала. Узмем краве и плуг, уђем у моју њиву и почнем да орем. Они не дају. Ухапсе ме и отерају у затвор. Тамо одлежим два месеца, па кад се вратим кући наставим да орем моје њиве. Орем и певам. Виде то и други задругари, па и они почну да ору своје њиве. И задруга се растури“.

Кад данас размишљамо о томе не можемо да избегнемо питање: Да ли се могло све то избећи, да народ мимоиђе тај пакао насилне колективизације, а да му се понуди нешто што ће му помоћи да се извуче из беде у коју га је увалио рат? Па, могло је, сигурно, да се народ заиста питао. Јосипу Брозу и људима око њега било је много важније – како да смире Стаљинов гнев, него шта жели народ. Њихов опстанак на власти у том тренутку није зависио од народа, него у од светског моћника, и они су све чинили да му докажу како су уз њега. Колективизација села, по њима, била је пун погодак, без обзира на расположење народа и могуће последице. Показаће другу Стаљину да следе његову политику, да и они праве колхозе како је и он радио.

Рекли бисмо да то понашање врховне власти жалосно подсећа на ово време. Самообмана људи у врху земље, да ће бити најбоље ако се клањају, мољакају, извињавају и предузимају само оно што би моћницима било по вољи, да истовремено нуде и распродају све што је народ деценијама стварао: фабрике, пољопривредна добра, изворе воде, велике обрадиве површине, ама баш све што се може продати – све то прелази сваку меру одговорности.

Тежи се да се са свима у свету уједињујемо, док се истовремено чини све да се међусобно толико раздвојимо да више нећемо моћи да опстанемо као један народ. Да се тако нешто догоди, на жалост, постарала се однедавно и Српска православна црква са својим екуменистичким стремљењима, иза којих се крије гомила народу несхватљивих потеза, чиме се и те како доприноси потпуном разбијању српског простора. Све више се пише и говори о Православној цркви у Хрватској, у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, у Војводини, без помињања српског имена. Ствара се полако могућност да се те цркве издвоје у неке посебне црквене целине на које држава Србија, ако је сасвим не растуре, неће имати баш никакав утицај.

И црквени и државни врх, нажалост, раде веома слично ономе што су радили Броз и његови заслепљени следбеници да би умилостивили моћника.

Не знамо кога то жели да умилостиви врх Српске Православне Цркве са оваквим збуњивањем народа. Силом се намећу заједничке службе православних свештеника, владика, па чак и патријарха са католицима. То телевизијске станице преносе и афирмишу као неопходно у постепеном уједињавању православаца са католицима. И, као у Јосипово доба и време његове колективизације, тако се и сада народ не пита жели ли он то што му се намеће. Ћути се и екуменише, а успут се примени и неки од опробаних Брозових рецепата, као, на пример, онај о пријатељима народа и издајницима, по коме су само партизани били борци а сви остали достојни презрења и одбацивања. Документа нам сада говоре да нису били. Да су лагали и обмањивали народ. Овде нема партизана, али се њихова идеја некаквог заједништва, у оно време колхозног, и те како гура. Идеја екуменизма, чију суштину народ не схвата уопште. Онај који је све то покренуо морао је да изађе пред верни народ и то до у танчине објасни. Овако како је сада, екуменисти гурају своју белосветску колективизацију и нагоне народ да иде на ту страну, не питајући га хоће ли или неће. Баш исто онако како су чинили млади комунисти и скојевци во времја оно у Раброву.

Нема само Љубице Перић у тој причи, да узме рало и волове. Упокојила се у Господу 1985. лета Господњег, кад јуриш екумениста није био ни на видику. Како време брзо пролази.

 

trska_crkva.jpg
Број прегледа чланка : 3187767

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.