svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ГЕОРГИЈ МАНАЈЕВ: Ко су били јуродиви и зашто су их руски цареви толико волели?

5e204b1b15e9f95e827dda5fКо су били јуродиви и зашто су их руски цареви толико волели?

Ти људи су били наги и прљави, непрекидно су мрмљали молитве и имали су велику слободу према царевима. Могли су да понуде цару сирово месо и назову га крвопијом, а после тога да буду позвани на царски пир. У натприродне моћи јуродивих веровали су и племићи и сељаци.

Московски чудотворац Василије Блажени, 2006.

Московски чудотворац Василије Блажени, 2006.
Графов Виталиј Јурјевич/v-grafov.ru

Цар Иван Грозни је 1570. године са војском стигао до зидина Пскова намеварајући да строго казни његове житеље због тога што се противе московском цару. Псковљани су очекивали велики покољ, али су ипак изашли пред Грозног са хлебом и сољу. Тада се догодило нешто необично. Древна хроника саопштава да се из гомиле издвојио човек сав у прљавштини и пружио цару комад сировог меса: „Зар Ивашка мисли да је у посту грешно појести комадић меса неке животиње, а није грешно појести онолико људског меса колико је цар већ појео?“, упитао је сиромах уз подмукли осмех, алудирајући на зверства која је цар починио у Москви и другим руским градовима.

Ко је могао бити дрзак према руском цару и остати читав? Само јуродиви. Поменути сиромах је управо био један од њих: Никола Псковски или Салос („салос“ на грчком значи „јуродиви“). Према предању, он је тада спасао Псков од царског гнева. Иван Грозни се постидео и одступио од града.

Јуродиви у Русији

Александар Македонски пред Диогеном, 1787.

Александар Македонски пред Диогеном, 1787.
Иван Тупиљев

У Старој Грчкој су постојали мудраци који нису водили рачуна о своме телу. Међу њима је најпознатији Диоген из Синопе, који је живео у бурету. У муслиманским земљама су то биле суфије, у Индији бакти, у будистичким регионима нјонпа, и сви су имали неку своју специфику. У православном свету су познати људи који су занемарали телесно уживање, овоземаљска добра и људску сујету, и постали су јуродиви, тј. „луди Христа ради“. У руском православљу су се звали још и „блажени“.

То нису били лакрдијаши. Лакрдијаш се блесавио само о празнику, а јуродиви се увек понашао „нестандардно“, искључиво из верских побуда.

Појам јуродивости је стигао у Русију из православне Византије.

Блажени Исидор Твердислав

Блажени Исидор Твердислав
Public domain

Најстарији познати руски јуродиви звао се Исидор. Живео је у Ростову у другој половини 15. века. Надимак му је био „Твердислав“, очигледно зато што је стално понављао (на руском „твердил“) једну исту реч или фразу. Исидор је живео у мочвари, а уместо одела је користио суво грање. Причало се да је раскринкавао кнежевску власт. Црква га је канонизовала у 16. веку.

Управо у 16. веку је појава јуродивости постала веома популарна у Русији. Јуродиви Аркадије из Вјазме је, по предању, имао дар да види змије које се крију у ћуповима и крчазима, и у више наврата их је „изгонио“ разбијајући крчаге. У Ростову се појавио Јован Власати, а у Москви је 1547. канонизован Максим Псковски, који је живео у претходном веку. Максим Московски је по предању био све време наг. О његовом животу се не зна готово ништа, али је он такође поштован као јуродиви.

Максим Блажени. Икона, 18. век.

Максим Блажени. Икона, 18. век.
Public domain

Најпознатији московски јуродиви је Василије Блажени. Он такође није носио одело. По њему је назив добио храм Покрова Пресвете Богородице на Црвеном тргу. Житије Василија Блаженог садржи све елементе класичних предања о јуродивим подвижницима: био је стално наг, лудовао је на тржници и разбијао посуђе, и наравно, грдио цара због суровости. Могло би се рећи да су јуродиви желели да постану слични Христу који је носио сиромашно одело, проповедао, изобличавао власт и био гоњен.

И сам цар Иван Грозни је подржавао јуродиве. Зна се да је он носио ковчег Василија Блаженог када се светитељ упокојио. За време Ивана Грозног су канонизовани Прокопије и Јован Устјушки, и Максим Московски. Иван Васиљевич се као први руски цар трудио да покаже своју побожност, а према грчкој православној традицији управо су јуродиви били најискренији верници. Могло би се рећи да је такав став цара Ивана био елемент његове верске и социјалне политике.

Јуродиви „Христа ради“ и јуродиви „себе ради“

Храм Василија Блаженог у Москви.

Храм Василија Блаженог у Москви.
Legion Media

Институција јуродивих доживљава процват за време сина Ивана Грозног, побожног и тихог цара Фјодора Ивановича (1557-1598). Чим је цар Фјодор устоличен почела су да се дешавају чуда на гробу Василија Блаженог. Овај јуродиви је канонизован 1588. године. Сахрањен је на гробљу храма Покрова Пресвете Богородице који је од тада у народу познат као храм Василија Блаженог. Треба истаћи да је цео догађај био организован за време посете патријарха Констатинопољског Јеремије Москви. Московски цар и црквени поглавари су канонизацијом јуродивог желели да покажу високом госту своју побожност.

Са друге стране, популарност јуродивих подвижника привукла је и људе сасвим другачијег кова. Црквене власти су већ током 1630-их схватиле да се и варалице често представљају као јуродиви. Патријарх Јоасаф је 1636. године написао: „Неки се претварају да су малоумни, а касније их многи виде у разумном стању“. Он је 1646. године забранио да јуродиви улазе у храмове, јер „од њихове вике и вриске православни хришћани не чују божанско појање“. У истом периоду се полако брише граница између правих јуродивих и обичних малоумних или душевних болесника чије је безумље схватано као својеврстан ореол светости. Такви људи су у народу добили назив „благојуродиви“.

Унутрашњост Храма Василија Блаженог испред Кремља. Москва, Русија.

Унутрашњост Храма Василија Блаженог испред Кремља. Москва, Русија.
Legion Media

У широким народним масама јуродивост је постала популарна управо у 17. веку, када је настала већина житија јуродивих. Било је и варалица, али су јуродиви и даље били радо виђени у царским одајама. Грчки православни свештеник и писац Павле Алепски, син антиохијског патријарха Макарија III, који је у Русији боравио 1654-1656. године, био је на гозби са патријархом Никоном и видео какво је поштовање овај указивао јуродивом: „Тога дана је патријарх ставио поред себе за стол новог Салоса, који стално иде наг кроз град. Према њему се гаји велико поштовање, људи му верују и гледају га као светог и врлинског човека. Име му је Кипријан, зову га Човек Божији. Патријарх му је непрестано пружао храну својим рукама и појио га из сребрних пехара, из којих је сам пио, и последње капи је после испијао да се њима освешта, и тако до краја трпезе. Били смо у чуду“.

Осуда и похвала

Архиђакон је с правом био у чуду, јер је грчка православна црква у то време већ третирала све јуродиве као варалице. Макарије III је са сином Павлом поново посетио Москву 1666. године ради учешћа на Великом московском сабору који је посебном одредбом осудио лажну јуродивост. Постепено је поштовање јуродивих спласнуло. Василије Блажени је 1659. године престао да се помиње у Успенском храму Московског кремља, а већ 1682. се помињао само у храму Покрова Пресвете Богородице, где је сахрањен.

„Василије Блажени (Молитва)“. Трећи део трилогије „Света Русија“. 1994.

„Василије Блажени (Молитва)“. Трећи део трилогије „Света Русија“. 1994.
Сергеј Кирилов (CC BY-SA 3.0)

Коначан ударац институцији јуродивих задао је Петар Први. Он је написао: „Од таквих луда... отаџбина... има много штете. Нека свако разуман размисли колико у Русији има хиљада лењих просјака... Они дрскошћу и лукавим смирењем једу туђи труд... Заиста, нема горе врсте људи!“ Од почетка 18. века је за јуродивост човек могао бити мучен и бачен у тамницу. И поред свега, још дуго су у Русији постојали блажени, ходочасници и сиромашни Христа ради. Многи од њих су злоупотребљавали наклоност руског народа према јуродивим подвижницима.

Током постсовјетске рехабилитације православне вере и Православне цркве феномен јуродивости је поново заживео. На Помесном сабору Руске православне цркве 1988. године канонизована је блажена Ксенија Петербуршка, која је живела у 18. веку у Петербургу. И то није последњи такав случај у новијој руској историји.

Преузето са: https://rs.rbth.com/

Последње ажурирано субота, 18 јануар 2020 10:38  

Колумна

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

Тишина

tisina

 

vitovnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 6060391

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.