svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Може ли се прећутати грађански рат

Предраг Мирковић

ПРИЈАТЕЉИ НАРОДА И НЕПРИЈАТЕЉИ ЊИХОВИ

Сви наши покушаји да сведемо рачуне из Другог светског рата на овим просторима остајали су без успеха. Деоба на пријатеље и непријатеље народа, направљена још док је тај рат трајао, важи и данас. Групација која је изашла из рата као победник озваничила је ту поделу, а њене институције су је уградиле у све васпитно-образовне програме, па сада се у великом делу народа та подела прихвата као нека вечна истина. Као Питагорина или нека друга теорема.

Испуштен је ту, међутим, само један веома важан детаљ: грађански рат, у кјем су учествовале све четири групације присутне тада у Браничеву: паратизани, четници, недићевци и љотићевци, који је трајао од 1941. до 1945. И, кад тог значајног елемента нема, онда нема ни откривања узрока, ни изучавања последица, па ни праве оцене свих тих збивања. При таквом стању ствари, сваки човек са победничке стране бива народни ослободилац, а сви остали сврставају се у домаће издајнике, које треба презирати док је света и док је времена.

Погледајмо шта о томе говоре документа, у овом случају четничка и партизанска, јер су њихови међусобни сукоби овде били непрестани. Шта се из само неколико докумената може закључити?

После заједничког напада на Велико Градиште у септембру 1941. године команда Горњачког четничког одреда покушала је да се озбиљније повеже са Партизанским одредом и у том циљу предложила сарадњу. Уместо да наставе разговоре, партизани су изненада напали четнике. Да би смирио духове Покрајински комитет КП за Србију упутио им је оштро упозорење: „У прошлом писму смо вам опширно и јасно изнели основне задатке у спровођењу линије партије, зато нам још теже пада ваш сукоб са Дражиним људима. Одмах вам наглашавамо да ће вам тај сукоб нанети тешке ударце. А о Дражиним смо вам рекли што вам је и Пилетић (командант четничких одреда источне Србије) саопштио да вас неће нападати, већ хоће и неки савез“.

Сличних испада је било свакако више, јер Пилетић недуго затим каже у свом писму с приметном срџбом извесном капетану Јовановићу: „Жао ми је што нисмо успели да заузмемо Петровац и Кучево и разбијемо комунистичку банду која омета рад и слогу српства у ист. Србији“.

Партизанско-четничку међусобна нетрпељивост, у чијој су основи биле сасвим супротне идеологије - на једној страни комунизам и совјетизација а на другој грађанска демократија и монархија - уистину није могла да поравна никакава добра воља. Партизански блок имао је усто још и револуцију, што значи борбу за преузимање власти, те су односи постали још компликованији, јер се све то дешавало у окупираној и распарчаној земљи. Почела су све већа убијања између присталица једне и друге групације. У њих су се врло брзо укључиле Недићеве и Љотићеве наоружане јединице, склоне четничком покрету, па се српски међусобни рат распламсао.

Недићев командант Великоморавског корпуса пуковник Љуба Бабић, ударио је на Пожаревачки партизански одред у новембру 1941. и разбио га за два дана, због чега је овај одред целу 1942. годину провео растурен у више група. У писму Окружног комитета КП од 5. септембра 1942. године штабу одреда остало је записано: „Ми уствари – може се слободно рећи – немамо одреда. Моментално имамо две групе са укупно 26 добро наоружаних људи и од њих 13 чланова Партије. То нам је другови све што нам је преостало“. Да ли би се све тако катастрофално завршило да су се те две групације колико-толико ујединиле? Надамо се да не би.

Но, кад је после дужег прекида везе између Главног штаба и Пожаревачког одреда стигло писмо од тог штаба, а било је то 31. јануара 1943., у њему је стајало: „Свим борбеним десетинама издајте наредбу да ступе у одред... Са акцијама морате прећи у офанзиву, разбијајући непријатеља на сваком месту. Не сме да буде ни једне жандармеријске станице, ни једне групације дражиноваца које ће остати поштеђене“. За такве акције партизани тада нису имали ни снаге ни воље. Морали су да се окрену ситнијим циљевима.

Прва жртва напада, започетог већ 15. фебруара, био је свештеник из Клења Григориј Волков. То је онај свештеник, којег смо већ раније поменули, што је убијен будаком, на основу чега је, између осталог, убица после рата добио борачку пензију.

Наравно, као и у другим грађанским ратовима и овде је убиство с једне стране подстицало одговор са друге стране. У априлу 1943. године Дража Михаиловић, по прикупљеним извештајима са терена, пише Синиши Пазарацу, једном од својих команданата у Горњаку: „Комунистима не дозволите да дигну главу. Уништавајте их без милости као највеће злотворе... Наређујем да комунисте уништавате где год за њих чујете“.

Писмо сличне садржине шаље и партизанска врховна команда, коју штаб Пожаревачког партизанског одреда претаче у своју наредбу. „Намерно доводити до сталних сукоба са наоружаним бандитима четника ДМ и свуда чистити терен од њихових помагача и шпијуна“.

Шта је то него грађански рат?

Четници у заседи хватају др. Бошка Вребалова и Воју Богдановића и почетком јуна обојицу убијају у близини Царевца. Нешто касније партизани сачекују на путу председника општине у Средњеву и убијају га из заседе. А онда, почетком августа, мајор Николић, командант рамске четничке бригаде, упада у Раброво и убија шесторо партизана и њихових сарадника. Партизани улазе у села под четничком контролом звишког среза, хватају шесторицу председника сеоских општина, доводе између Мустапића и Раброва и ту под светим дрветом, брестом-записом – убијају. Четници нешто касније заробљавају Жику Поповића, команданта Пожаревачког партизанског одреда, кога мало касније убија будаком један четник на путу ка губилишту. Опкољен код Кучева Стојан Јоцић-Мерзер, истакнути члан партизанског покрета, са женом Миром, извршио је самоубиство. И тако редом, јер страдалих је веома много, а подаци ни до данас нису сакупљени и сређени.

У целом Браничеву готово да није било места у којем у таквим сукобима није страдало макар десеторо људи, док се у већим насељима та бројка пела изнад 50.

Они што су изашли као победници сву ту погибију решили су једном простом формулом: за добро народа борила се само народноослободилачка војска предвођена Јосипом Брозом Титом и Комунистичком паратијом, а све остале српске групације биле су домаћи издајници.

Тако су починиоци многих злочина у борби за Брозову власт, јер их је у таквим биткама највише страдало, постали заслужни грађани, а безбројни јунаци четничких одреда, на свим српским просторима, стављени су ван свих закона, као да никад нису постојали.

Данас више нема ни четника ни партизана. Први су сишли са историјске позорнице кад се Други светски рат завршио, а други су остали да владају још пола века. Но судећи по ономе што нам се догађа, њихови присти су још ту.

Нама само остаје да водимо рачуна да се не обрукамо пред потомцима. Да им не оставимо у наслеђе прљаву историју, следећи причу једне проблематичне идеологије.

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 3849818

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.