svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Валериј Духањин: О СУЈЕВЕРЈУ И ИСТИНСКОЈ ВЕРИ- 2.део

У Цркви је сваки дан недеље посвећен некоме. Понедељак је посвећен светим бестелесним анђелским силама (анђели су први створени, они су испред људи по светости и зато се након недеље бестелесне силе и спомињу прве). Њима се у храмовима у тај дан узносе посебне молитве, уз њихову помоћ понедељак хришћанин може провести лако, слично самим анђелима.

Сваки дан који нам је Бог дао за живот освећен је Његовим присуством и Његова помоћ људима је спремна за све који је траже. Зато хришћанин не треба да се брине због бројева или дана, већ једино због греха. Пад у грех за собом повлачи казну. Такво време заиста постаје зло за човек који год дан недеље или месец био у години. Живот у верности Богу за собом повлачи мир душе и унутрашњу радост, био то понедељак, петак 13-ти или још неки, за сујеверне људе, страшан дан. Дакле, ради наше среће сваки дан нашег живота треба посветити испуњавању Божијих заповести.

Апостол Павле је, узгред, прекоревао неке хришћане, подсећајући их на претходни живот у незнабоштву: „Тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас“ (Гал. 4:8-11).

Магијска свест савременог друштва изражава се у томе што се у једном и истом часопису објављују информације о предстојећим црквеним празницима и магијске формуле за добру жетву, подаци о хришћанским светињама и народна веровања. И једно и друго за читаоца представља област тајанствених сила који додирују наш живот (ако то, наравно, није област народних обичаја). Човек ће на себе ставити крст, али ће такође са радозналошћу да послуша који драгоцени камен може да буде амајлија за њега и ако буџет то дозвољава несумњиво ће је набавити.

Сујеверје прониче живот човека који није умом и срцем утврђен у Православљу. Он, наравно, поштује светиње Цркве и сматра за неопходно да ретко посети храм, али такође страшном грешком сматра и ако постави свећу преко левог рамена.

У неразумном обредоверју, када се испуњавање обреда поставља изнад љубави према човеку и самог човека, такође постоји одсјај сујеверја и магизма. Такав поклоник обреда својим срцем не примећује Бога и зато и не цени човека створеног по образу Божијем, сурово око себе одгурује људе који не поступају по његовим принципима, чувајући свој тајанствени обред као што незнабошци чувају кип од лопова. Зато и видимо суровост у односу према људима који су тек ушли у храм, које сурово прекоревају за сваки неправилни поступак као да ти људи својим првим корацима у сусрет Богу могу да повреде храм и богослужење. Зато, са друге стране видимо сујеверни однос према црквеним службама, а затим и разочарење људи који су примили неку Свету Тајну и након тога се разболели или осетили животне тешкоће. Они су мислили да ће их тачно испуњени обред избавити од свих земаљских несрећа, док Бог и саме несреће укључује у Своју бригу о нама.

Слично као што се и црквени људи некад приклањају сујеверјима, када се чини да само треба да прочиташ акатист и оистог тренутка ћеш бити услишен, или ако ниси пред излазак из куће изговорио формулу: „Одричем те се сатано…“ упашћеш у искушење. Постоје девојке који сматрају да ако на Васкрс звоне на звоне (у неким манастирима пуштају све оне који желе да звоне на звона) успеће да у току године нађу свог изабраника. А где је Бог са Својим Промислом, са Његовим познавањем људског срца и онога што је корисно и потребно конкретном човеку?

Чак и однос према црквеним светињама може бити потпуно сујеверан. То се догађа када се човек безумно ослања на неки свети предмет: појас, тамјан, привезак за иконом Светитеља, не сећајући се при том ни Бога, ни елементарних закона безбедности. На пример, то се догађа када се возач не везује безбедносним појасом са оправдањем да је аутомобил освећен и изнад волана има икону. Овде видимо глупост прикривену побожношћу. Човек игнорише прихваћена правила безбедности сматрајући да ће му Бог дати мирну вожњу због саме чињенице присуства светиње. Наравно, умесно је питање: зашто се аутомобили уопште освећују и стављају иконе у њих?

Аутомобили се освећују да би и они, као и хришћани возачи, били осењени благодаћу Божијом, што значи избављени од присуства тамних сила које су у стању једино да наштете. У таквим случајевима је заиста могуће избављење од низа ситуација у којима се удес изазива искушењем демонских сила које сугеришу мисао за неоправдани маневар или наводе сан на возача. У Житију светог Николаја Чудотворца се говори како је у време пловидбе светитељ видео ђавола који је ушао у лађу да би је потопио у време олује. Свети угодник Божији је избавио својим молитвама брод од опасности. Овај догађај потврђује истину да демони заиста могу да нанесу штету нашем превозном средству, мирном путовању човека. Ето зашто је неопходно освећење транспортног средства. Икона унутар аутомобила обраћа и унутрашњу пажњу возача ка Богу. Међутим, све то није повод да се возач сматра изолованим од земаљских промена. Промисао Божији може и да допусти удес ако је на корист човековој души. Непричвршћени појас представља кривицу возача која може да изазове штету за здравље и живот.

Распрострањено сујеверје представља и вера у урок. Чак је и истакнути римокатолички теолог Тома Аквински (1225-1274) веровао у могућност урока и у својој „Сума теологије“ писао да је душа старе жене чешће испуњена злом, да због тога и њен поглед постаје отрован и опасан, посебно за децу. Сагласно са веровањима простог народа урок представља наношење штете својим погледом, остављање лошег трага на човеку својим погледом.[1] На тај начин свака болест или лоше расположење може да се припише нечијем уроку. Наравно, може се расуђивати о томе да поглед праведника излива добро, а поглед грешника зло, да то и оставља лоше последице, али би у том случају свет одавно изгорео од међусобних убилачких погледа. Какав урок може да нанесе штету души ако је обраћена Богу? Не туђи „зао поглед“ већ наша лична реакција на њега одражава се на нашој души и расположењу тако да од нас зависи да ли ћемо сами себе да „урекнемо“.

Шта је сује-верје? Као што се види иза саме речи: сујетна вера, то јест, празна, лажна, узалудна вера. Истинска вера се и разликује од сујеверја јер истински верујући човек не гута безумно сваки „духовни“ производ. Истинску веру прате трезвеност и расуђивање уз чију помоћ се једино и може усвојити истинска духовност. Сујеверје је „сваштојед“, кратковидо и наивно, усмерено ка свему без разлике.

Већ смо говорили да сујеверје представља алтернативу животу у истинској вери. Истинске духовне вредности још увек нису победиле у души таквог човека, док је потреба да се ослања на нешто натприродно остала. Људи интуитивно траже духовну заштиту. Немајући живу веру у Бога користе различите заштите и ослањају се на сујеверја и веровања која тобож утичу на наш живот. Дакле, сујеверни не верује толико у нешто, колико се боји. Њега непрестано прате страхови и у самом сујеверју тражи средство за заштиту од њих. Сујеверје се најснажније показује код људи када осећају снажне проблеме или емоције, када пред њима стоји питање превазилажења низа проблема, неопходности избора или доношења одлуке, полагања озбиљног испира или извршење одговорног задатка.

Сем тога, у души постоји потреба да се психолошки у ред доведу сопствени поступци са ослонцем на неке вредности. Обраћајући пажњу на сујеверне обичаје, човек и невољно гради сопствени поглед на свет по одређеном реду, систему, труди се да контролише сопствене поступке у сагласности са тим системом, уз чију помоћ добија психолошку сигурност за оцену правилних или неправилних поступака. То пружа успокојеност и имитацију стабилности у животу. На пример, прихваћено је да људи седе заједно пред пут. Реално седе само зато што се кроз то они смирују и подсвесно уверавају да се никада неће растати. Заобилазећи пут који им је пресекла црна мачка, човек се психолошки усмерава ка бољем: себе је, тобож, избавио од несреће.

На тај начин сујеверје представља површно средство самозаштите, када човек интуитивно тражи невидљиву помоћ која се показује у спољашњим догађајима, предзнацима и делима као симболима духовне реалности који утичу на нашу судбину. При том човеково срце спава, сам човек остаје у некаквом самоуспокојењу, махинално испунивши сујеверни обичај или се ослонивши на људско веровање.

Истинска вера дотиче дубине људске душе, када се срце буди и хришћанин стоји пред Богом са осећањем Његовог живог присуства. Тада човек схвата да се његов живот усмерава не стихијама тајанствених сила, већ Промислом Божијим, то јест, Његовом нежном и мудром бригом о нама. Наравно, далеко да сви верујући могу да осмисле све танане нијансе сопствене вере, али није могуће ни све изразити речима. Ипак, у дубинама душе верујућег човека догодила се одлучна измена – искуство молитве, додир са духовним светом, искуство општења са Богом он већ неће заменити за празнину сујеверја. Сами хришћански обреди: крсни знак, поклони, целивање светих икона, мазање светим уљем и друго изражавају његов духовни однос према Богу, стремљење његовог срца ка Господу и жељу да прими благодат Духа Светога. Наша душа је на најтеснији начин повезана са телом и зато су хришћански спољашњи поступци знаци и симболи духовне ризнице наше вере.

Сваки црквени обред нас уздиже изнад свакодневице и помаже да дотакнемо оно што је изнад земаљских осећања и мера. Например, спајање три прста представља исповедање Једног Бога Тројице, а стављање крсног знака на себе представља исповедање Христове Жртве на Крсту захваљујући којој је побеђен сатана и грех. Тако и упаљена свећа симболише наше молитвено горење пред Богом и светлост истините вере која осветљава сумрак овог света.

Тако нас црквени обреди уздижу над стихијама света, побуђују на духовну слободу и независност од земаљских околности. У сујеверним обичајима ситуација је обрнута: без дубоког унутрашњег односа са Богом човек се губи у страховима и неизвесности, хвата се за сам обред као за сламку спаса која га избавља од фатума који, тобож, виси над њим. Сујеверни човек се такође обраћа оностраном али то посматра као несхватљиву стихију која се овде показује у виду веровања и сујеверних обреда.

Сујеверју је карактеристична особеност да се главно придаје нечему што је потпуно небитно, случајно, непостојеће, док се на главно, суштинско и важно не обраћа скоро никакав значај. У том смислу сујеверје се опет радикално разликује од истинске вере. Када је у питању вера, ту се човек свесно, свим својим бићем обраћа Богу чије живо присуство осећа верујуће срце. Ту народна веровања ни случајне околности нису животни критеријум, већ заповести Божије и савест верујућег човека, које говоре како да се поступа.

Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често оно у шта је човек поверовао, то за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила.

А вези са унутрашњом зависношћу од сујеверја желели бисмо да се подсетимо предивних речи светог апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5:1).



[1] У нашем народу ово веровање је познато као „урокљиве очи“. – прим.прев.

Извор: „Има наде“

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5227272

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.