svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

У близини Кучева данас велика загонетка

Предраг Мирковић

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ

КОД СЕЛА КАОНА

У атару села Каонa код Кучева, на десној обали Пека, под самим брдом Ђула, које се некада звало Висока гора, био је значајан манастир посвећен Светом Николи. Уписан је у турски дефтер први пут 1560. године, када га је турски писар унео у пореску књигу под називом манастир Свети Никола. Имао је 4 монаха и плаћао 439 акчи пореза, што значи да је тада спадао у средње стојеће богомоље.

Место манастира, али од светиње ни трага

 

Његови темељи били су видљиви све до Другог светског рата, после којег је на том месту започето грађење нове фабрике креча па су сви трагови уклоњени. Постојао је најраније до 1667. године, судећи по митрополитовом бронзаном печату нађеном у његовим рушевинама. Печат је био кружног облика са у круг урезаним натписом: „Никодим митрополит Смедереву и Браничеву 1667“. У средини је био изрезбарен лик Светог Николе. Печат је пронашао неки човек из Каоне, а откупио га је окружни начелник у Пожаревцу.

 

Манастир је саграђен уз саму стену, али тако да је она представљала његов јужни зид. Трагови живописа на стени, како је записао Михаило Ризнић, били су доста видљиви и 80-тих година 19. века. (Михаило Ризнић, Старински остаци у срезу звишком, Старинар, година V, Београд 1888, стр. 39.) а према сећањима старих Каонаца и Кучевљана примећивали су се све до почетка грађења фабрике креча на том простору 1946. године.

 

Укупна дужина манастирске цркве износила је 14,75, а ширина 6,35 метара. Мере је узео Ризнић, учитељ у Кучеву од 1884 до 1886. године, и записао да тачан распоред у цркви није могао да одреди због велике гомиле разбацаног камења. Изнео је и податак да је манастирска црква била саграђена од опеке, креча и камена и да је имала два улаза, јужни и западни. Манастир је опасивао заштитни зид у облику правоугаоника, чија је дужа страна износила 75 а краћа 37 метара, док су дуж зидова биле ћелије. На средини дворишта налазила се чесма из које је избијала вода „коју народ сматра за лековиту и у болести се умија и поји њоме“.

 

Добро утврђње било је бесумње један од разлога што је у овом манастиру једно време у другој половини 17. века седео митрополит смедеревско-браничевски. Одмах иза манастира дизале су се окомите стене. За случај напада монаси су заједно са затеченим верницима могли неопажено да се извуку кроз посебна врата на олтару, да одмах уђу у велику пећину, а из ње кроз пукотину у стени изиђу на брдо изнад манастира.

 

Крајем 19. века још су се распознавали темељи многих грађевина у Манастирском пољу, распоређени на простору од око три хектара, као и трагови многобројних ћелија дуж заштитног зида. Ту одмах извирала је Манастирска река, односно Ваље манастиру, како је и сада зове влашко становништво, и текла кроз Манастирско поље. Њена дужина од извора до уливања у оближњи Пек износила је само 375 метара. Недалеко одатле простирало се лепо језерце, које постоји и данас, али запуштено, а мало даље, у самој клисури, ту где је сада напуштени део старе фабрике креча, био је чувени извор Потајница.

 

По народном предању у овом манастиру је некада живело до 70 монаха, а манастир је имао, како је записао Милан Ђ. Милићевић, неких 77 одељења. Посетивши рушевине манастира 1875. године он је забележио: ''О томе се црквишту прича да је било манастир и да је мајдан Кучајна био његово имање''. (Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, стр. 1033). Предање даље вели да је крај манастира био двор управника рудника Кучајна и да је ту чувано злато и сребро, које је манастир добијао од рудника, а у износу од 50 ока сребра и 5 ока злата на годину. Прича се да је то благо чувао један војвода са 300 војника, који су седели у граду на Чукарици, односно оближњем брду.

 

Прихватимо ли могућност да је у овом манастиру седео митрополит 1667. године, а знамо да ову светињу не помињу егзарси Максим и Јован у попису живих манастира 1733-1735. године, можемо рећи да је пострадао крајем 17. или почетком 18. века, када су порушени или оштећени многи манастири у Браничеву. Судећи по томе да је тако важна ствар као што је митрополитов печат остала у рушевинама манастира можемо закључити да су Турци изненада напали на светињу и да су монаси морали брзо да се повуку у брда изнад манастира.

 

У близини остатака манастирске цркве, приликом копања темеља за управну зграду фабрике откопан је скелет мушкарца сахрањеног вертикално, главом на доле. У лобању му је био укуцан велики ковачки ексер.Такви ексери су прављени вероватно овде, јер се у већем броју појављују на брду Чукарици. Истоветан призор виђен је код манастира Брадача, у време археолошких истраживања, који су претходили њеном обновљању крајем 20. века. Тамо је откопан скелет жене убијене на исти начин. Поуздано се зна да је манастир Брадача порушен најкасније 1675. године, па се може претпоставити да су злочине починили војници исте турске војне јединице и у исто време.

 

Једна црква је била у првом плану, а друга напред на пропланку

 

Ризнић је нашао остатке двеју средњевековних цркава готово у непосредној близини манастира. Једна се налазила стотинак метара југозападно од манастирске цркве, а друга око 400 метара јужније. Димензије прве биле су 12,35 x 5,15, а друге 9,15 x 4,5 метра. Њихови последњи видљиви трагови нестали су после Другог светског рата. Ни оне нису археолошки истражене нити се помињу у нама познатим историјским изворима.

 

У ближој околини манастира Светог Николе има доста случајних налаза из времена Римљана као и из доба српске средњевековне државе. У близини је био римски град Кудускум, у равници на левој страни Пека, између Јелене стене и Киселе воде код Нереснице, а потом српска Кучајна, на делу тог простора, са значајним рудницима злата, сребра и олова у време кнеза Лазара, деспота Стефана и деспота Ђурђа Али, када је саграђен манастир Светог Николе и ко је био његов ктитор, као и када су подигнуте остале две цркве на том простору и каква је њихова улога била, ми не знамо. Историјских података о томе нема, а арахеолошка истраживања, макар и у облику сондирања терена, никада нису обављена. Археологија се више бавила Римом и праисторијом, него истраживањем српских трагова.

 

ОВДЕ НИЈЕ БИО МАНАСТИР ДАЛША

 

Истраживач Михаило Ризнић пажљиво је прегледао тада још видљиве остатке средњевековних цркава и манастира у Звижду, и о томе објавио два текста у часопису Старинар из 1888. године. (Архив Србије, Шематизам за 1885. и 1886. годину).

 

Ризнић је сматрао да је овде био манастир Далша, полазећи од оног дела текста Инока из Далше, чије име не знамо, а у којем овај монах каже:

 

''Кад смо у тамошњим странама прошли све пустиње и многе горе обишли и видели пећинама и стално текућим водама украшене и сличне отачким скитовима (пределе), који су се налазили у добром поднебљу и добром месту, за људе проходни, ненасељени и непознати раније икоме, пронађосмо (место) у подножју горе Висока, које се налази на извору реке Далше''.

 

Која је река тада носила име Далша, данас је тешко поуздано рећи. Касније досељено влашко становништво преименовало је Далшу у Дајшу, а Високу гору у Ђулу. Ђула се простире између села Ракове Баре, Турије, Кучева и Шевице, а из њених западних падина извирале су три речице и све три су носиле име Дајша. Прва је извирала у непосредној близини манастира Св. Николе, друга два километра ниже, у пределу Стара Дајша, на крају каонског атара према селу Турији где и данас постоје трагови некадањег манастира, и трећа у Раковој Бари. Прва је била дуга 375 метара, друга око 1,5 километар, а трећа и најдужа – око 8-9 километара. Све три су се уливале у Пек као његове десне притоке. Данас постоји само ова последња, јер су остале две уништене.

 

Тражећи извориште Далше, да би лоцирао Иноков манастир, Михаило Ризнић је у времену од 1884. до 1886. године обишао цео овај крај. Нашао је само изворе прве и треће реке и утврдио њихове токове, док другу, ону у средини, није ни поменуо. Поред треће, најдуже реке, није нашао никакве трегове манастира, па се определио за речицу у Манастирском пољу. Тражио је манастир Далшу, који је по налогу деспота Стефана почео да гради монах из Свете Горе, нама познат као Инок из Далше и био сигуран да га је управо овде пронашао. Десетак година пре њега Милан Ђ. Милићевић је такође био убеђен да је Далша зидана управо на овом месту . Он каже: ''Мало испод те цркве Каоне пада у Пек с десне му стране речица Дајша која извире из брда Ђуле према селу Каони. Код тога извора имају развалине од неке цркве, а има и некакав градић.О том се црквишту прича да је било манастир...''

 

Предео Стара Дајша, што значи најстарији предео са тим именом, а где би могао да буде Иноков манастир, потпуно је игнорисан.

 

Тако је створена погрешна слика стања на терену и по нашем мишљењу извршена погрешна убикација. Сви истраживачи су се касније вртели око Манастирског поља, где су били до краја 19. па и почетком 20. века видљиви остаци старих грађевина, па и манастира, иако је сам Инок оставио у свом запису да је његово дело: манастир и ћелије, потпуно уништила угарска војска, а он са преживелим монасима заувек напустио згариште.

 

Да је било ко почео да поправља манастир Инок би сигурно дошао да га поново гради, јер је 25 следећих година, готово до коначне пропасти српске срењевековне државе, провео у манастиру Благовештење у Горњачкој клисури. Обнова манастира би био његов дуг према деспоту Стефану, који му је дао да тај манастир начини.

 

Отуда сматрамо да манастир Далшу треба тражити у Старој Дајши, односно у пределима око средње од ове три реке. Инокова Далша извире, како он пише, у ''подкрилиј гори Висока'', илити у поножју Ђуле. Тај предео се заиста налази на добром месту и, према Иноковом обавештењу, био је проходан, јер је недалеко од њега пролазио важан пут, али није било ненасељa. А овде где је досад тражена Далша био је читав средњевековни град, ако не у целости а оно у развалинама, и не тако лако проходан, јер је са три стране био ограђен високим и стеновитим брдима, раздвојеним стешњеном и непроходном клисуром. Чак и 1829. године тај предео је био тешко прогодан. Тада је овуда прошао Ото Дубислав Пирх и записао да је кланац кроз који протиче Пек ''тако узан, да има места само за речно корито, које је било пуно комађа од пешчара шљунка, а којим је јурила стешњена, брза вода... Пут иде самим коритом или уском ивицом његовом и пресеца четири пута реку.'' (Пирх, већ наведено дело, стр. 79).

 

Дакле, овде није могао да буде манастир Далша, већ манастир Светог Николе и једно време, највероватније, седиште митрополије.

 

УНИШТЕНИ СВИ ТРАГОВИ

 

Кад је после Другог светског рата почела да ниче фабрика креча на том простору све је ту уништено: река је током времена затрпана, темељи манастира и остаци зидова потпуно су збрисани, језеро је претворено у бару, а Потајница, изузетна природна реткост, темељно је упропашћена.

 

Овде је некада било лепо језеро

 

Данак неукости и бахатости носилаца послератне власти скупо је плаћен. Сада је сасвим касно за постављање било каквих питања.

 

Данас од манастира и цркава крај њега готово да нема ни трага. Део су уништили људи из ближе околине разносећи камење са светиња, али највише они, према српској историји, вери и култури неодговорни општински, срески и окружни политички функционери из титовског режима, који су решили 1946. године да се фабрика креча гради на тако историјски значајном простору, а да се претходно не обаве најнеопходнија археолошка и друга истраживања. Резултат тога је рушење свега што су Бог и људска рука на том простору створили. Последња је страдала пећина у коју се улазило кроз посебна врата у олтару манастира и склањало пред насилницима даље на Високу гору. Вероватно не знајући за њено постојање радници су у новембру 2004. године минирали камене стене изнад ње и разнели готово целу таваницу, заједно са предивним пећинским украсима. Пред њима се открила пећина дуга око 70 а широка око 50 метара, чија је висина на појединим местима достизала и 20 метара.

 

Захваљујући љубазности и помоћи Петра Анђелковића, наставника из Кучева, сликара, вајара и дугогодишњег истраживача археолошких остатака у Звижду и доброг познаваоца локалитета, успели смо да сва та места видимо.

 

НЕМА ВИШЕ ЧУВЕНЕ ПОТАЈНИЦЕ

 

Потајница заслужује посебну пажњу, јер је цео овај простор, све време док је постојала, чинила посебним. Њој су се сигурно дивили монаси оближњег манастира Светог Николе, али и многи верниици за које је она била велика светиња и извор здравља. У 19. веку пред њом су, као пред чудом природе, величанственим Божијим делом, стајали очарани значајни српски и европски научници и истраживачи. Још 1835. године барон Хердер, управитељ рударства у Саксонији, који је у Србију дошао на позив кнеза Милоша да испита стање и могућности српских рудника, записао је како је ниже Крушевице (Кучева), на десној обали Пека, видео гласовиту пећину Потајницу ''која је у оној околици, због чудног шума и необичног звука који се у њој чути може, због непрестаног растења и опадања у њој сливајуће и купеће се воде, обште позната''. Он је записао казивања људи из околине да се каткад по 5, 6 и 10 пута на дан водом напуни и опет испразни, при чему ''штропот и шум у дубини производи дувању ветра, лупању добоша и падању камена преко камена подобан''. (Барон Ж. А. В. Хердер, Рударски пут по Сербији 1835. год, Београд, 1845).

 

Овим необичним извором забавио се, између осталих, и Ризнић. Он је забележио да се Потајница зове један извор под стеном коју зову Ковиловача и има ту чудну особину да се за сваки сат напуни до извесне мере, затим се заталаса и за пет минута сав испразни. Чим почне да се празни он клопоће тако као да унутра пада вода у некакав огроман суд од бакра. Ниже овог извора за 370 метара, близу реке Пека, види се друга рупа, која је празна, а онда појури толика маса воде да би могла и 4 камена воденична да окреће. То траје 10 минута па се ова рупа празни, а она горе пуни, и после једног сата понавља се исти процес. Народ од вајкада, као и сада, види у томе нешто натприродно и радо долази из удаљених крајева сваког младог петка на Потајницу лека да потражи.

 

Под овом стеном се налазе остаци некадање Потајнице

 

Агонија овог величанственог дела Божијег почела је када су ''модерни вандали'' - инвеститор, пројектант и градитељ, како пише Милорад Николић у својој књизи Монографија Кучева и Звижда, искористити воду Потајнице ''за напајање радничког ресторана, фонтане и управне зграде, па ће извор, то народно светилиште, оковати зидом, гвозденим вратима и великим катанцем и учиниће га неприступачним''. Приређивач овог издања Војислав Марјановић ће томе додати да је ''извор најпре и највише оштећен одмах после ослобођења, када су се у близини зидале кречне пећи'', а да би се народ одбио од овог места сматраног светим и лековитим ''у извор је бачен динамит , који је знатно оштетио његове функције''. (Милорад Николић, Монографија Кучева и Звижда, Кучево 1977, стр. 47).

 

Незнање и идеолошка заслепљеност, под добром заштитом плаћених чувара режима, остављали су за собом пустош на просторима српске Цркве и историје. Треба се сетити само оне велике хајке против вајара што је у споменик Другом српском устанку у Такову уградио фигуру свештеника са уздигнутим крстом. Вајар није измислио свештеника, он је заиста постојао, али несрећни предводници зла нису хтели да знају колику штету наносе народу из којег су поникли тим својим фалсификовањима његове историје и ниподаштавањем његове вере и цркве.

 

Тако, ни камен на камену није остао од онога што је на овом простору некада било и трајало вековима. А могло је много шта од тога да се спасе и сачува.

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 2274450

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.
 korice-za-prav-posta-2018

ХОДАЛИ СМО СВЕТОМ ЗЕМЉОМ

15800

 

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.