svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Ранко Гојковић: РОЂЕНА ЈЕ СЕРБИРИЈА

IMG-20190524-WA0004РОЂЕНА ЈЕ СЕРБИРИЈА

…Други народи нас не знају и не схватају, они се плаше Русије, не саосећају са њом и спремни су да се радују њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстинктивно је саосећала са Русијом… 

Иван Иљин

Пре почетка приче о оснивању „Сербирије“, нужно је неколико напомена. У свом дугогодишњем преводилачком и публицистичком раду, уверио сам се да, уколико човек том послу приступа чиста срца и у славу Господњу и Његових светитеља и угодника, а не зарад личне сујете, то увек наиђе на вишеструки отклик Небеса. Тако је било и са мојом „одбраном“ Цара Николаја после срамног филма „Матилда“, после чега на више него чудесан начин стиже „позив“ светог Цара Николаја да у новембру 2017. године посетим Урал, Јекатеринбург, Ганину јаму, Храм на крви,… Тада сам у том храму саграђеном изнад подрума Ипатијевског дома, на месту страшног злочина, убиства свете Царске породице, видео и целивао икону „Тројеручицу“ и од присутних козака сазнао да је Цар Николај ту икону добио од једне Српкиње и да се пред том иконом молио те страшне ноћи у Јекатеринбургу… Да скратим, следећег лета, на позив владике Саватија и по благослову Патријарха Српског и свог духовника, учествујем у обележавању стогодишњице убиства светих Царских мученика, учествујем у Крсном году по свим местима „Царског страдања“ и на крају владици Саватију предајем икону Тројеручицу, поклон игумана манастира Рукумија јеромонаха Симеона Тарској епархији. О томе можете читати овде, овдеовде и овде. Почетком ове 2019. године, поново десетодневна посета Сибиру и учествовање у Божићним манифестацијама „Рождество у Сибиру“. О томе можете читати овде,овде и овде. Стварање „Сербирије“ показује да се сједињујућа мисија велике српске светиње, иконе “Тројеручице“, наставља и у наше дане…

У четвртак 23 маја 2019. године у сибирском граду Омску основано је друштво српско-руског пријатељства „Сербирија“ (на руском језику Сибир зову Сибирија, па је ово својеврсна кованица са заједничким именитељем Србије и Сибира). У Србији има много друштава руско-српског пријатељства, има их пар и у Русији али чини нам се да је настанак овог друштва из неколико разлога специфичан и посебан. Као прво, ово је прво такво удружење које је формирано не само по благослову, него и на иницијативу једног епископа. Ради се о епископу Тарском и Тјукалинском Саватију.

IMG-20190524-WA0004
Епископ Тарски и Тјукалински Саватије потписује оснивачки акт "Сербирије"

Као друго, благослов са српске стране стигао је од игумана манастира Рукумија, јеромонаха Симеона, духовника познатог и поштованог не само међу српским, него и међу руским верницима. Свакако да ове чињенице дају наду да ће новостворено друштво имати успеха у делу зацртаном у програму и циљевима истог.

И као треће, друштво у свом ширем називу носи име руског војводе српског порекла Андреја Воејкова, који је и оснивач града Тара у којем столује епископ Саватије. То је толико интересантна личност и прилично непозната у Србији, да свакако заслужује пажњу посебан осврт на род Воејкова. Из тог осврта постаје јасно да је пут ка бесмртности руском великану српског порекла, грофу Сави Владиславићу који је баш у Сибиру извршио своје најзначајније државничко дело, прокрчио још један руски великан српског порекла, кнез Андреј Воејков, стотињак година пре рођења Савиног…

Идемо по реду. Године 1384, четири године после чувене Куликовске битке, из Пруске је стигао на службу код Великог кнеза Димитрија Донског «држављанин» Трновски Воејко Војтеговић у пратњи сто педесет витезова – Срба, Бугара и Пруса. Воејко је био српски племић родом из Бугарске, из града Трнова, у коме је вековима живела и српска заједница и где је рођен и чувени руски светитељ српског порекла, Митрополит Кијевски Кипријан. Светитељ Кипријан је у Русију стигао из српске царске лавре - манастира Хиландара.

Воејков отац био је владар Трнова и после очеве смрти Воејко је оставио град свом брату и преселио се прво у Пруску на очево имање, а потом се преселио у Русију. Пошто је у средњем веку територија Бугарске била позната по великом броју јереси и секти, и наш јунак Воејко је припадао јереси Аполинарија. Није искључено да су се митрополит Кипријан и Воејко познавали још у раној младости, јер га је Кипријан брзо убедио да прими православну веру. Свештенодејство Свете Тајне крштења и миропомазања извршио је сам светитељ Кипријан заједно са још једним светилником РПЦ који се тада задесио у Москви, са преподобним Сергијем Радоњешким. Кум на крштењу у цркви светог Архангела Михаила у Чудовом манастиру Московског Кремља, био је рођени стриц Димитрија Донског, Андреј Иванович. О томе да се радило о знаменитој личности, сведоче и дарови које је добио на крштењу. Новокрштени Прокопије од Митрополита Кипријана је добио златни крст са светим моштима, украшен драгим камењем и бисерима, а од преподобног Сергија велику икону светог Николе Чудотворца, Крсне славе рода Воејкових. Очигледно је Митрополит Кипријан упознао преподобног Сергија са хришћанском традицијом Крсне славе код Срба. То предање је записано у родословној књизи рода Воејкових, а усмено предање допуњује како је преподобни Сергије том приликом изразио своју вољу да се та икона преноси с колена на колено, од оца на сина, све док се продужава род Воејкових по директној линији. А у случају прекида рода, да се икона врати у његову (Сергијеву) обитељ, «уколико милошћу Божијом та обитељ буде постојала до тог времена». Прелазећи с покољења у покољење, благочестиво поштована икона светог Николе на крају је стигла до последњег у роду Воејкових – Сергеја Фјодоровича Воејкова, који је био јединац и није имао деце. Савест му је налагала да испуни завештање Преподобног Сергија и 1895. године је вратио благослов угодника Божијег у његову обитељ – Свето-Тројичко-Сергијевску лавру. Данас се та икона налази у јужном притвору Троицког сабора, где је по предању била келија преподобног Сергија и пред њом гори неугасиво кандило. Она је покривена златном ризом и украшена је бисером и драгим камењем.

40419042Елем, један од потомака Воејкова био је велики руски витез, кнез Андреј Воејков Јелецки, оснивач престоног града Тара, седишта епархије владике Саватија, веома значајног центра у руском освајању Сибира и самим тим и значајног града у руској историји. Управо овај руски витез српског порекла наставио је дело великог козачког атамана Јермака Тимофејевича (погинуо 1585), однео је коначну, завршну победу над Кучумом у чувеној Ирменској бици 1598. године. Кучум је успео да побегне али је убрзо после битке убијен. Разбијање «Кучумовог царства», његово бекство а потом и погибија, имали су огромно значење за даљи ток историје Сибира и саме Русије. Локално становништво је схватило да се појавила реална сила у виду државе Русије која је способна да их заштити и одбрани од непочинства и бруталних налета номадских племена. Са руском државом они су повезивали наду на заштиту и од другог озбиљног непријатеља – Калмика – који су се појавили око средњег тока реке Иртиш.

Што се тиче историјата самог града Таре, сачуван је фрагмент указа Цара Фјодора Ивановича Андреју Јелецком Воејкову из 1594. године, у коме се захтева хитна изградња града-утврђења на обали реке Таре. Исте године кнез Андреј креће из Тобољска на извршење задатка, са групом од 1540 људи и стрељачким водом. Дакле, ове 2019. године, град Тара прославља 425 година од свог оснивања. (фото - руски кнез српског порекла Андреј Воејков Јелецки, оснивач града Тара)

*        *        *

Враћамо се «Сербирији». На оснивачкој скупштини друштва «Сербирија» која је одржана 23. маја у граду Омску, учествовали су познати црквени, државни и друштвени делатници Омске губерније, а путем видео-моста уз помоћ Скајпа, оснивачима «Сербирије» из манастира Рукумија обратили су се игуман Симеон и Ваш покорни слуга.

Морам рећи да сам приликом свог првог боравка у Сибиру, идући крсним путем којим је пролазила Света Царска породица, приликом предаје иконе „Тројеручице“ у Саргатки за Омску телевизију рекао да понекад народна дипломатија уради више од званичне државне… То је владика чуо и практично следећих годину и по дана у више наврата је наговештавао стварање српско-руског друштва пријатељства у том делу Сибира. И то друштво је основано 23. маја текуће године у Омску. Са оснивачке скупштине удружења прво преносимо у целости поздравни говор владике Саватија:

Драги оче Симеоне!

Желео бих да почнем са благодарношћу Вама, због тога што сте одлучили да се икона Тројеручица не враћа у манастир него да се упути у Сибир, где смо је ми сретали. Где год би последњих четири године говорили о тешкоћама, сваки пут се јављао посебан случај: сетили би се Србије, бринули за Србију, осећали њену блискост. И то је потпуно логично и схватљиво, јер Срби кажу „нас и Руса 200 милиона“, а без Руса…?“. Срби говоре и - „Ми никада нећемо одбацити Русе“. Због тога Срби Русе не одбацују. Миодраг Бајић је допутовао на плавом броду са иконом Тројеручицом. Потом су они стрпљиво обишли свако село које се налазило на обали Иртиша. На непрекидним крсним ходовима по беспућу, путовали су по селима. Ми смо се замислили, колико Срби брину за Русију, за њену духовност, за њену омладину. Следеће године допутовала нам је делегација са светињама освештаним на Светој Гори Атонској, у српском манастиру Хиландару. Цела Тарска и Омска епархија поклониле су се светињама, јачајући у вери. Управо сте Ви оче Симеоне благословили да нам Ранко Гојковић са својим братом донесе икону Пресвете Богородице Тројеручице. Прво су прошли Царским путем, потом вођени Духом, по Иртишу куда је још као царевић пловио свети Цар Николај. Када се завршио Крсни ход „Тројеручице“ – Ранко Гојковић је на сцени Дома културе у Саргатки рекао да треба размишљати о сарадњи, о народној дипломатији, поменуо је епископе, благослов Српског Патријарха за своје путовање, истакавши да је неопходно развијати народну дипломатију становника Сибира и Србије. Икона је већ овде, Тројеручица је већ ту – главни део Србије је већ овде. И шта ми размишљамо? То је благослов Божије Мајке. Но, Саргатка не само да је знала за Србију, него је душа болела када су бомбардовали Београд, кад је био рат. Управо је у Саргатки игуман Серафим позвао децу из Србије, из Свете Српске Земље Косова и Метохије, која је највише пострадала. Деца су стигла у Саргатку и овде одмарала. Видне су биле њихове молитве, молитве деце. Видећи састрадавање, Пресвета Богородица је благословила, ми Српско присуство у Сибиру доживљавамо као благослов. Са задивљеношћу, са благословом клирика СПЦ, Срба. Са поуздањем у Бога у близини иконе Тројеручице. Одмах по доласку светиње, отворили смо подворје посвећено Тројеручици у Саргатском рејону. Људмила Викторовна је, надам се на нашу заједничку добробит, постала старија сестра подворја иконе Тројеручице. Ето, то је оно што нам је од Бога дато. А циљеве и задатке друштва боље ће формулисати научници. Ми немамо важнијег циља од уласка у Царство Небеско, то да би наша Отаџбина била Небеска Отаџбина. Ми пред целим светом бранимо славу Отаџбине Небеске. У томе смо јединствени. И велико растојање не разједињује, него обједињује. Свима желимо достојну улогу, општење једних с другима у љубави. Љубав је жртва. За подвиг је спреман онај који није навикао да живи само за себе, у томе нам и православни Срби показују добар пример, у том смислу и пример Ранка Гојковића. Због тога молим да се сагласите да се створи заједничко друштво сарадње и пријатељства.

После речи владике Саватија, присутним се обратио председник новоствореног друштва Јуриј Петрович Дус. Имајући у виду не баш најбољу Скајп везу, Јури је истакао да су вера, култура, породица, отаџбина – појмови који се налазе на удару тамних сила и чак нам и данас ометају наше општење. Питајући се зашто пријатељство Сибираца и Срба, Јуриј Петрович је истакао да Србија у представама руског човека има посебну вредност, потом је цитирао руског филозофа Розанова: "Историја сваког народа – то је слично мосту у Вечност. И тај мост има носеће стубове, и ти носећи стубови за српски народ могу се сажети у две речи. Прва је ослобођење, то јест, непрекидна борба Срба за слободу, а други носећи стуб је реч уједињење. Срби се сву своју историју боре за слободу и за уједињење – како међусобно, тако и са својом браћом, братским народима. Управо због тога ми осећамо блискост, сродство и веома топао однос према српском народу“. Према речима Јурија Петровича Дуса, братски народи Срби и Руси практично су данас остали једини у свету за које су више вредности остале најважнијим у животу. Због тога, по његовом мишљењу, новостворено друштво мора да окупља и спаја здраве мислеће верујуће људе, како би они схватили да је наша блискост већа него што то ми можемо представити. Свој говор завршио је цитирајући светог владику Николаја: "Сунце се одражава у чистим водама, а небо се одражава у чистом срцу". Чини ми се да на овим принципима треба да постоје и друштва попут овог које данас на ваше очи стварамо – завршио је надахнуто председник новооснованог друштва.

IMG-20190524-WA0002
Јуриј Петрович Дус, председник "Сербирије", потписује оснивачки акт

Алексеј Петрович Сорокин је у свом обраћању истакао да је промислитељски да је почетак настајања овог друштва заправо почео са доласком на сибирску земљу иконе Тројеручице. Стварање овог друштва Алексеј Петрович сматра веома значајним, јер се појављује све више интересантних људи, планова и пројеката који могу обезбедити развој не само пријатељства између Сибира и Србије, него и Русије у целини. „Када слушам „Символ вере“ на црквено-словенском језику у бугарској и српској цркви, схватам да смо ми једна историјска целина којој није потребан превод“.

IMG-20190524-WA0005
Алексеј Петрович Сорокин потписује оснивачки акт

После говора Алексеја Петровича Сорокина, преко Скајп везе скупу смо се обратили прво игуман Симеон, а потом и моја маленкост. Отац Симеон је поздравио све присутне, подржао и благословио стварање „Сербирије“, посебно указујући на огромну улогу светог Цара Николаја у новијој српској историји, као и на светоотачке речи нашег великог српског светитеља владике Николаја. Ја сам са своје стране рекао да уз већ познатог и у историји Сибира значајног земљака Саву Владиславича, оснивача града Тројицкосавск у Бурјатији (комунисти су име тог града променили у Кјахта) данас руска браћа нама Србима откривају још једног истинског руског великана српског порекла – кнеза Андреја Воејкова, оснивача града Таре - чије ће име, надамо се, поносно промовисати и управо створена „Сербирија“.

IMG-20190529-WA0000
Н
а видео-биму, обраћање игумана Симеона и Ранка Гојковића оснивачима друштва "Сербирија"

Доктор филозофских наука Владимир Илич Жилин, заменик председника администрације Тарске области, у свом надахнутом говору је рекао да је мој долазак са иконом «Тројеручицом» у Тару, на лето 2017. године, за њега било уистину дирљиво откриће када је сазнао да у Европи постоје Русима тако блиски Срби, као својеврстан «истурени положај» православних Словена. «Због тога, у име свих Сибираца, у име свих Тарчана, срдачно Вам благодарим на томе». Жилин је такође истакао значај Ирменске битке и дугогодишњи положај града Таре као «истуреног положаја» изразивши мишљење и наду да би можда следећи јубилеј града Таре (430 година од оснивања) могли дочекати са филмом о том изузетно важном догађају у историји Сибира и Русије, који би режирао наш прослављени режисер Емир Кустурица. Сматра да би се у Русији могао наћи буџет за такав пројекат, обавезавши мене да покушам ступити у контакт са прослављеним режисером и тако учинити могућим преговоре у том смеру. «Управо је из Таре, пре 425 година под вођством кнеза Андреја Воејкова, на месту утицања реке Иљемн у Об, наше војничко братство објаснило нашим не баш пријатељски расположеним суседима, да на нашој земљи, на сибирској, на руској земљи, треба живети мирно. Управо је Тара представљала ту тачку из које је Православље пре 425 година кренуло по Сибиру даље на југ и на Блиски Исток» - истакао је Жилин. На крају је заменик председника администрације Таре рекао да ће тај град крајем јула текуће године обележити тај важан јубилеј 425. година града и искористио прилику да позове и моју маленкост да са једном одабраном српском делегацијом увеличамо тај догађај...

IMG-20190524-WA0006
Људмила Дебус, старија сестра Архијерејског подворја у част "Тројеручице" потписује оснивачки акт

Члан друштвене палате РФ, Александар Александрович Маљкевич (Ниже можете прочитати о осталим импресивним генералијама овог несвакидашње интересантног човека) обећао је своју помоћ у раду и развоју друштва, истакавши „да би било веома добро уколико се јубилеј града Таре, најстаријег града у данашњој Омској области, одржи уз учешће наших пријатеља, наше браће из Србије“. Истакао је да сматра да постоје сви предуслови да се током обележавања јубилеја града Таре можда започне и са пројектом снимања српско-руског филма о Ирменској бици…

Пун назив друштва, са статусом међурегионалне друштвене организације, гласи - „Друштво пријатељства Сибира и Србије у част кнеза Андреја Воејкова – Сербирија“. За председника друштва изабран је доктор економских наука из Омска Јуриј Петрович Дус, а оснивачи друштва су: Преосвећени Саватије, Епископ Тарски и Тјукалински; Игуман Серафим – Настојатељ Свето-Никољског манастира и Архијерејског подворја иконе Мајке Божије „Тројеручице“; Јуриј Петрович Дус - доктор економских наука, професор, декан факултета међународног бизниса ОмГУ им. Ф.М. Достоевского, члан међународних професионалних организација (Међународна академија Европске асоцијације еволуционе привреде); Алексеј Петрович Сорокин - историчар и завичајни кустос, директор Омске филијале Руског фонда културе, заменик директора Омске државне обласне научне библиотеке им. А.С. Пушкина; Људмила Викторовна Дебус – старија сестра Архијерејског Подворја иконе Божије Мајке «Тројеручица», руководилац научног и издавачког одељења Тарске епархије Руске Православне Цркве.

Савет друштва чине: Епископ Саватије, игуман Серафим, Ј.П. Дус, А.П. Сорокин, Л.В. Дебус, И.А. Монид, А.В. Огорелков, Д.Ј. Поминов;

IMG-20190524-WA0007
Игуман Никољског манастира у Саргатки, јеромонах Серафим, потписује оснивачки акт 

Извршни директор је Ирина Александровна Монид, а прес секретар Дмитриј Јурјевич Поминов – магистар политичких наука, директор АНО ДО «Региональный центр робототехники и информационных технологий «РОБОТИКС Омск», члан «Кадрового резерва - Профессиональной команды страны», а правник друштва је Оксана Алексеевна Игнатенко.

IMG-20190524-WA0008
Учесници Оснивачке скупштине друштва "Сербирија"

Међу почасним члановима друштва налазе се Константин Валерьевич Малофеев – заменик Председника Светског Руског Народног Сабора, председник Савета групе компанија «Царьград», оснивач Фонда Василија Великог, председник Друштва за развој руског историјског просвећивања «Двоглави Орао», члан партије «Справедливая Россия»; Александр Васиљевич Артемов – члан Регионалног политичког савета партија «Единая Россия», посланик Законодавне Скупштине Омске области, заменик председника Законодавне Скупштине Омске области; Александр Александрович Маљкевич – магистар политичких наука, доцент, главни уредник ООО «Международное Агентство Новостей», члан Друштвене палате РФ, председник Фонда заштите националних вредности, члан Савета Друштвене државне организације «Руско војно-историјско друштво». Лауреат Премије Владе Русије у области културе (2017) за стварање дечије историјско-патриотске игре «Знамења Јермака» (У децембру 2018. године Министарство финансија САД је увело против Маљкевича личне санкције); Сергеј Николајевич Бабурин – доктор правних наука професор, заслужни научни делатник РФ, Председник Међународне Словенске Академије. Да додам да сам замољен да контактирам нашег прослављеног режисера Емира Кустурицу који је боравио на Омској земљи, са молбом да буде почасни члан «Сербирије»...

Без много слова, у програму друштва наведене су три тачке о циљевима и задацима друштва:

- Развој и јачање народне дипломатије, сарадње и пријатељства међу народима Русије и Србије;

- Развој културних, научних, пословних и других контаката између друштвених патриотских организација, пословних кругова и појединачних представника друштва Србије и Русије;

- Упознавање српске и руске јавности са животом, историјом и културом, савременом спољном и унутрашњом политиком пријатељских земаља.

На крају, да истакнем да ће један од првих корака новооснованог друштва бити потписивање протокола о сарадњи «Сирбирије» са «Руским сабрањем у Србији» чији је председник Ваш покорни слуга.

Све горе речено, сва ова имена, од духовника, преко познатих научних радника, политичара и бизнисмена, говоре у прилог тога да је рођено здраво дете и да га треба љуљати. Знамо да је Пресвета Богородица «Тројеручица» сјединила пресечену руку Јована Дамаскина, као да је већ почела и њена мисија у сједињавању Србије и бескрајног руског Сибира. У име оснивача «Сербирије» са српске стране, од свег срца желим многаја и благаја лета и пуно успеха «Сербирији» на ползу наших народа, наших отаџбина, наше вере...

О, свехвална Мати најслађег Избавитеља нашег Господа Исуса Христа, чуј молебни глас који ти пред светом иконом твојом смирено узносимо, и материнском молитвом својом од тебе Рођеном, најсветијем Слову, од сваке напасти и вечне муке избави све који молитвено призивају име твоје, и ради тебе захвално кличу Богу: Алилуја! (Из акатиста "Тројеручици", Кондак 13)

DSC 0065
Икона "Тројеручица", поклон манастира Рукумија Тарској епархији, на Крсном ходу у Сибиру

Напомена: Ко жели, може одгледати комплетан снимак догађаја из Омска приликом оснивања "Сербирије". На жалост, снимак је подељен на осам делова и тим редом наводимо линкове:

 

Преузето са: http://sabornik.rs/

 

Колумна

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

Зло

zlo

 

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 4927518

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.