svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Манфред Клајне-Хартлаге: ГЛОБАЛИЗАМ ЋЕ ПРОЋИ КАО КОМУНИЗАМ

За Геополитику говори немачки социолог Манфред Клајне-Хартлаге, аутор књига о светском поретку, левици и радикалном исламу

Систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам.

Уважени господине Клајне-Хартлаге, како гледате на сложене и нестабилне политичке, економске и културне прилике у читавом свету, са посебним освртом на европски континент?

- Све је јасније да је централно питање нашег времена имплементација Новог светског поретка, односно замена модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Идеја за овај систем се заснива на глобализованом радикалном капитализму, у коме човек постоји само као индивидуална подршка рада и куповне моћи, то јест потрошача и произвођача. Они који пружају отпор овом систему, у виду народа, држава и политичких структура, морају се постепено уклонити. Многе експлозивне конфликте треба схватити у том светлу: текуће тензије унутар исламског света и између њега и Запада, сталне војне интервенције Запада без одобрења мандата УН, наставак притиска на Русију, дестабилизација западних друштава кроз приморане политичке масовне миграције, дужничко ропство и валутне кризе у вези са евром и доларом.

На ову тему написали сте књигу под насловом „Нови светски поредак – план будућности или теорија завере?“. Ви у том делу тврдите да је Нови светски поредак реалност убрзаног темпа и један тотално нови вид владавине. На којим се друштвеним пољима он, најпре, одражава?

- Код Новог светског поретка ради се о флексибилној али доследној визији, која је у оквиру западних елита углавном неоспорна, и, као што сам већ рекао, има за циљ  глобално спровођење радикалног капитализма. Значајне традиционалне димензије људског постојања, у ствари све оно што има везе историјским, културним и социјалним коренима, остаје кратког даха, поготово нације, религије и идеја породице као основе друштва. Масовна миграција и њена системска промоција суштински су мотор у процесу уништења вредности, па се због тога промовишу. То је буквално ликвидација друштва у троструком смислу уништења, растапања и монетизације. Усамљени на путу остаће и такође повезани модели демократије и суверене националне државе, пошто су оне реметилачки фактор за глобални систем, а обе се сходно замењују за међународне институционе мреже, које су се отргле контроли и постале идеалан инструмент неформалних моћних елита. Такав систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам. Уколико глобализам политички победи, он ће показати сву снагу тоталитарног чудовишта: диктатуру, која уништава све пред собом, насилно и подељено друштво са само произведеним проблемима које ће се половично под контролом држати искључиво голим насиљем и заједно са масивном пропагандом. Напослетку, ако се догоди да нације, породице и религије, оне солидарне друштвене структуре, толико ослабе или чак буду елиминисане, да би се кристализовао политички отпор, онда се Нови светски поредак, када се једанпут учврсти, тешко може збацити са трона, осим кроз интервенцију Бога.

Међу многим европским интелектуалцима преовладава мишљење да Европска унија неће опстати дуго, а један од разлога јесте што је ова заједница створила јаку бирократију и што жели да уништи суверенитет свих држава чланица. Шта је, по Вама, најбољи политички модел за европске државе?

- Верујем да би требало да се сачува оно што се до сада у пракси показало као најбоље, наиме, правна и демократска конституисана национална држава. Такође, морамо бити толико свесни и рећи да овај модел државе функционише само у оквиру етничке хомогености становништва. Криза националних држава, које су веома често постојале у прошлости, настала је скоро увек због етничких мешовитих средина – у бившој Југославији можемо о томе испевати читаву песму. Већина европских држава данас је прилично хомогена, што у прошлости није увек био случај, тако да су услови за овај концепт бољи него икада. Што се Европске уније тиче, и предвиђања да ће она континуираном узурпацијом власти и развлашћивањем њених држава чланица доживети неуспех,  није нетачна констатација, али она захтева додатно разјашњење. У основи су ове горе чињенице помоћу којих ЕУ може бити још моћнија. Не, ЕУ ће крахирати ако центар овог система, односно Немачка, постане политички нестабилна, и то ће се догодити када евро клизне у хиперинфлацију. Посматрано из тог угла, Ангела Меркел је била у праву када је изговорила: „Пропадне ли евро, пропада и Европа“. Међутим, морала је додати још две важне тезе: прво, да се под том „Европом“ искључиво подразумева ЕУ чудовиште; друго, да ће пропаст такве „Европе“ бити логичан сплет њених политичких пропуста. Узмимо у обзир само вођене економске ситуације у вези са дужничком кризом, којој се не назире крај, као и покушаја да се она реши штампањем новца. Ако се таква кућа од карата буде градила, још драматичнији ће бити њен пад. Морамо знати да су европски политички лидери практично признали да им је код увођења евра било савршено јасно да се он не може одржати. Претпоставка је била да ће ова валута изазвати велике проблеме (што је она у стварности и учинила), а онда повући ручну кочницу како би се приморало стварање политичке уније. Политика немачке владе, која увек изнова „спасава“ евро и на тај начин га везује за бриселски централизам, у основи управо лежи на тој линији. Њен покушај неће успети, јер се структурни диспаритет не може контролисати кроз бирократску интервенцију. Хиперинфлација је неминовна, док ће ЕУ доживети распад због неодговорног покушаја да преко експерименталне монетарне уније силом издејствује политичку унију.


Ваше књижевно дело „Зашто више нисам левичар“ изазвало је доста дискусије. Шта Вас је, уопште, довело то тога да постанете заговорник левице? Можете ли нашим читаоцима рећи шта је главно језгро ове књиге?

- Био сам тинејџер када сам постао левичар, уосталом као и многи други вршњаци. То је у природи ствари, јер левичари утопистички посматрају свет, како би он требало да изгледа (то је у тинејџерском добу веома лако замислити), а не како он заиста јесте у стварности, пошто би то сазнање било тешко и досадно. Због тога су многи млади људи често левичари, што сам и ја био. Одговор на питање зашто сам остао толико дуго привржен тој идеологији лежи у томе што су скоро сви наши индустријски објекти доминантни од стране левичара, па тако они могу доћи до веома комплексних изговора у случају настанка феномена, који, у складу са идеологијом левице, уопште не би требало да постоје. На овај начин се интелигентне особе дуго могу држати у заблуди. Језгро моје критике јесте оријентација утопије која се пружа као апсолутна референтна тачка њиховог размишљања (то важи, такође, и за тзв. умерене левичаре). Оријентација у утопији значи: оријентисати се на нешто што не постоји, да се објективна стварност у глави тако представи да се уклопи у утопију. Лева идеологија је, дакле, сама по себи неистинита, она чак ни не претендује да опише стварност. Таква једна идеологија, која скрива и систематски искривљује праву слику стварности, може друштво које га прати довести до катастрофе. Ако је садржај идеологије још и једнакост, онда је уништење структура неизбежна последица: структура и неједнакост су, заправо, практично исти. Друштво би требало да буде структуирано да би функционисао миран и уређени суживот, док се са уништењем структура рађа и аутоматско уништење друштва, што је, опет, поента и крајњи циљ леве идеологије. Понекад се дешава да таква деструктивна па чак и зла идеологија може дати себи за право да тврди тобоже како твори апсолутно најбоље по друштво, а то им успева само зато што њени заговорници имају моћ да наметну такав опис са посвећеношћу на социјалну одговорност, без обзира што им недостаје јачина аргумената.

Колико је лева идеологија заступљена у нашем друштву, на пример, у политици, породици, култури и образовном систему? Једном приликом сте изјавили: „Лева идеологија није ништа друго него секуларна религија“. Шта је са тврдњом левичара да су они носиоци праведне и социјалне државе?

- Левичари имају идеолошку доминацију у политици, медијима и науци, те по том питању капитализам једва да може нешто да понуди. Социјална држава може на дужи период постојати једино као национална солидарна заједница. Некада је она била заступљена и у самој Немачкој. Солидарне заједнице ће нестати онда када се дозволи приступ слободним јахачима. Антинационални левичари су поборници социјалне државе, иако су они, као у случају подршке масовним имиграцијама, магнети за финансијску преоптерећеност. Политички гледано, то је за левичаре добар посао, јер тако они профитирају од гласова емиграната и истовремено од социјално угрожених домаћих радника, који добијају конкуренцију у јефтиној радној снази, а све то доводи до стагнација плате и опадања моћи радничких синдикалних удружења. Што мање домаћи радници могу да живе од свог рада, тиме се више ослањају на социјалну државу и, самим тим, на изборима бирају левичаре.

Политичари који данас владају светом углавном су радикални левичари из 1960-их година. Како је дошло то тога да су они запосели власт?

- Либерализам је у послератном добу био под доминатним утицајем САД, основне базичне идеологије западних друштава. Радикализам тадашњих левичара није се заснивао на томе да критикује ту врсту базичне идеологије, већ напротив, да је радикално доведе до врха моћи. Еманципација у смислу одбацивања донетих друштвених норми морала је нужно довести до хедонизма, па су левичари тако произвели манипулисане потрошаче којима је капитализам потребан. Радикално су критиковали само оне структуре које би могле бити брана глобалном капитализму: државу, нацију, породицу, религију. Левичари су само зато могли преузети власт у своје руке због тога што су попустиле успостављене снаге, и они су то урадили пошто су разумели да такозване „побуне“ није било; по природи деструктиван, али самим тим користан пубертетски револуционизам. Напослетку, деструктивно деловање левице било је упрегнуто у механизам против система вредности.

Џихад систем“ је наредна Ваша књига у којој до детаља описујете на који начин ислам функционише. Немачка, као и остале европске државе, има све више посла са радикалним исламом, који је претња миру. Да ли је утицај муслиманског света све јачи зато што је постхришћанска Европа издала своје принципе?

- Покушај да исламске норме у политици и закону ригидно спроведу у дело и да споља воде борбу против „неверника“, то јест оно што се данас појављује као „исламизам“ или „радикални ислам“, реакционарни је образац који исламско друштво обично произведе кад год је оно у нормативним основама доведено у питање. Догађа се и у самим исламским земљама да се кроз њихово учешће у глобалном западном систему, укључујући и утицај западне масовне културе и либералне идеологије у муслиманским емигрантским заједницама широм Европе, због притисака асимилације, и код исламског света, унутар свог корпуса, појави сумња у јеретике. Феномен ислама ће престати да постоји тек онда када он буде нестао из Европе или када цела Европа постане исламска. Континент на коме живимо све мање остаје хришћански, а све се више исламизује. Наравно, нису сви муслимани милитантни џихадисти, али се врх назире јер егзистира ледени брег. Муслиманска друштва су тамо где су се са осталим етничким и верским заједницама састајали у друштвеном простору увек покушавали да наметну своје правило. Што је већа муслиманска мањина (која једног дана итекако може постати већина), то подразумева да расте притисак на локално становништво да се приклони очекивању муслимана, тако да живи другачије него што би желело. С пуним правом сам сагласан са онима који сматрају да је незамисливо да се било који народ на свету повинује оваквом развоју ситуације, а да се, притом, одговорни политичари не позову на одговорност. То што народи Европе допуштају својим политичарима да не штите њихове интересе, у ствари је знак слабости и недостатка самопотврђивања. Истовремено је то последица систематског, политичког и мотивисаног идеолошког слома таквог самопотврђивања, које код обичног човека изазива ментално тровање, повезано са повећаном репресијом против система државе.

Које интересне групе стоје иза емитовања филма „Innocence of Muslims“ („Невиност муслимана“)? Да ли је реч о свесној провокацији ислама?

- Веома деликатно питање. Насилне реакције муслимана су несумњиво показале дубоку несагласност норми и вредности ислама, Европе и Запада уопште. Дакле, у основи сви критичари ислама имају интерес, чак и људи попут мене. Али, мора се знати да критика ислама сама по себи није идеологија, већ се практикује од врло различитих идеолошких ставова и интересних тачака. Постоје леви, десни, либерални, глобалистички и антиглобалистички, хришћански, јеврејски, атеистички критичари ислама; постоје и они којима је стало до слободне животне културе, други желе да заштите народе Европе, да заштите интересе немуслиманске мањине у исламског свету или жена, а наравно да се подразумева да не би требало заборавити ни антиисламску политику Израела. Немојте ме погрешно схватити. Нећу да побегнем да Вам не одговорим на питање, али „критика“ ислама је толико хетерогена, да у најбољом својој намери не могу рећи ко је конкретно одговоран за приказивање овог спорног филма и шта је био његов повод. Изгледа да је режисер био паликућа, једино не знам ко му је био налогодавац.

На крају нашег интервјуа да се, такорећи, вратимо на почетак. Шта човечанство у будућности може очекивати од стратега Новог светског поретка?

- Они ће покушати да достигну што је брже могуће тачку без повратка, тако да се створи свршен чин, док су супротне силе и даље сувише слабе да им пруже ефикасан отпор. Ми ћемо доживети да ће се испробати и убрзати развлашћивање моћи националних држава, конкретно у ЕУ, а тај пут може бити неповратан. Следећи корак је куповина времена зарад комичног спасавање валута, да би се одложио неизбежан колапс евра и долара, док отпор према Новом светском поретку не буде безнадежан. Земље северне Африке и Блиског истока биће приведени што ближе ЕУ, па ће емигранти без већих проблема моћи да долазе у Европу; план је да се систематски испровоцирају и изазову ратови и катастрофе и исламском свету и Африци, како би се у Европу привукао нови талас избеглица. Синонимно томе, репресија против политичке деснице достићи ће незамисливе размере и сваки концепт владавине права биће изруган. Да ли ће лица попут мене за три године моћи слободно да објављују своја дела, за пет година бити на слободи, а за десет година још у животу, врло је отворено питање.

Систем глобалистичке утопије није у складу са човековом природом, и на основу његовог обећања о миру, слободи и благостању, он ће доживети исту судбину комунизма, који је, узгред речено, идеална база за либерални концепт, у пуној мери апсурдан, као пре њега марксизам. Уколико глобализам политички победи, он ће показати сву снагу тоталитарног чудовишта: диктатуру, која уништава све пред собом, насилно и подељено друштво са самопроизведеним проблемима које ће се половично под контролом држати искључиво голим насиљем и заједно са масивном пропагандом.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић

Геополитика 60, фебруар 2013.

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

koporin-s.jpg
Број прегледа чланка : 5250543

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.