svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЗАБОРАВИЛИ ХЕРОЈСКУ СМРТ НАЈМЛАЂЕГ МАЈОРА СРПСКЕ АВИЈАЦИЈЕ

Прошло је четрнаест година од херојске смрти Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем, али та државна почаст га је неоправдано мимоишла

ВИТЕЗОВИ, хероји. Синови неба. Творци историје. Јунаци... Тако су, током и неко време после НАТО агресије на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве - скрајнули.

Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним непријатељем, постали су "незгодни сведоци" и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у највећој снази и врхунском искуству којих се не би одрекла ниједна држава која држи до своје одбране. А мртви...

Они су заборављени, а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: "Вратите вишак крварине"... Или: "Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак - за црнину".

И да није њихових најближих, и колега - пријатеља да узнемире свеукупну успавану свест - и гробови би им били пусти.

Ово је прича о мајору Зорану Радосављевићу (34), најмлађем пилоту, ловцу 204. Авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије који је положио живот на олтар отаџбине трећег дана агресије, у неравноправној борби са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. Његова "двадесетдеветка" погођена је непријатељском ракетом. А, онда је пала изнад Горње Трнове, општина Угљевик, обронци Мајевице, Република Српска. Тело и делови авиона пали су у овдашњи заселак - Жуге.

- Када смо отишли, тамо, замислите нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара - каже за "Новости" Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. - Спојила сам делове и ту је, уз његове фотографије и медаљу за храброст.

Сат стао на седамнест часова и тринаест минута. На фотографијама живот, у ком никада није било речи о смрти.

- И како таквог брата да преболим - говори сестра пилота. - Живео је триста на сат. За своје године проживео је за три нечија животна века. Упоредо са послом магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду. Спремао је и докторат. Изабрао је "сателитску навигацију". На факултету су установили награду за најбоље студенте, именовану подвигом мога брата.

А, у времену посвећеном пилотском занату, био је посвећен и родитељима, сестри и њеној деци, колегама и пријатељима. Планирао је и породицу. Његов колега и друг Слободан Перић, с којим је тог кобног дана узлетео, као да је слутио крај рекао му је: "Е, Буцо, и иза тебе има ко да остане..."

Петак, 26. март година 1999, Аеродром “Батајница”. На две "двадесетдеветке" смењују се пилоти после пуног дана приправности. Требало их је заменити. Ко ће? Перић се јавља први, мада је већ имао окршај у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: "И ја ћу с тобом!" А није летео пола године. Био је на курсу енглеског. Прекинуо га је, када је агресија била извесна. У сећању је понео очај мајке Раде. Донела му је, тог јутра, доручак у стан, у Новом Београду...

- Немој сине, молим те, да летиш - казала је.

- Ја сам пилот, мајко... - одговорио јој је. Тако су се растали. (Рада је умрла у марту пре две године, туга за сином скратила јој је живот).

Радосављевић и Перић су узлетели заједно. Обојица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авијације. А знали су и то да авиони нису у најбољем техничком стању (непосредно пред агресију, био је договорен ремонт у Русији). Знали су и да радари нису сасвим исправни. Испоставило се да су - заказали у ваздуху. За Радосављевића је то било кобно.

- Сви наши пилоти који су тих дана полетели били су свесни да су им мале, или никакве шансе, да се врате - говори нам данас Милан Милинковић, пуковник елитне јединице, којој је припадао и Радосављевић.

- Перић је имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био је огорчен због Зоранове смрти. Али, и када су га напречац пензионисали, страдао је деценију после агресије, у саобраћајној несрећи. А Зоран, као и Буца, да је жив, учинио би исто, макар и у околностима какве су биле онда када се жртвовао. Мени је доживотна рана да је његова мајка Рада свих ових година после погибије сина, била у патњи и питању: Да ли јој је син страдао у трену, или се, можда мучио. Стално ме то питала... Шта сам могао да кажем? Тешио сам је. Али, утехе није било. Онда је на једном окупљању на Дан пука изашла пред тадашњег министра одбране, Зорана Станковића. Тражила је да јој он, који је потписао Зоранову обдукцију, каже истину. Отишла је и на ВМА, тамо видела фотографије. И не сећа их се. Толико је била потресена.

Милинковић потом враћа сећање на прве дане агресије у којима су се на херојству и жртвама његових колега, исписивале и лекције бешчашћа. Лекције "ловаца златне рибице у крвљу пилота јунака".

- Били смо и под великом притиском претпостављених команди - каже Милинковић, који је у пензију отишао на свој захтев. - Било је неразумно наредити да се што више наших авиона подигне и обави што већи број летова. Мислили су, ти наши мудраци, да ћемо на тај начин показати спремност одбране ваздушног простора. Ми јесмо били спремни, али су они знали да је таква наша употреба несврсисходна. Велика је цена плаћена.

Зоран Радосављевић одликован је, постхумно, медаљом за храброст.

- Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероја народа. Али није! До данас, није. Ипак, Павловићу су се на достојан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га је прогласила херојем. Подигла у завичају спомен-обележје, отворили музеј у ком су његове успомене, опрема, фотографије. Београд, затајио. И део улице у Батајници која носи његово име није обележена достојно овог јунака.

ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ

ПИЛОТ Радосављевић није волео само небо. Волео је и воду. Море и реку, једнако. Страствени пилот био је и стравствени једриличар. У његову част, сваке године, плови "Зокијева регата". Почело је најпре у Црној Гори. Настављена на Сави и Дунаву. Сваке године масовнија од претходне. Ове године, крајем маја је 15. по реду.

АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ

ТУЖНО је и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом - а право име је - агресија - говори Милан Милинковић. - Уместо агресије кажу: Акција западне алијансе... НАТО бомбардовање... И, слично. Не! То је била агресија у сваком смислу те речи. Ваздушна, јер су нас нападали из авиона. Поморска. Јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, јер је шиптарска УЧК на Косову и Метохији била под њиховом командом.

Извор: „Вечерње новости“

 

 

Колумна

Ја

ja

 

Алас на Дунаву

alas

 

Пауза

pauza

 

vlast

Власт

 

ono sto se vidi

Оно што се види, често није оно што се налази тамо

 

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

pokajnica-s.jpg
Број прегледа чланка : 4938891

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.