svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Предраг Мирковић, уредник сајта "Светиње Браничева": ХАЈКАЧИ И ХАЈКЕ НАШИХ ДАНА

Негде у јесен 1963. године овај аутор је чуо казивање које и данас памти. Догађај из те приче стално га је суочавао са сличним збивањима касније. Случај му је испричао ондашњи посланик Скупштине Републике Србије из Кучева Властимир Животић. Главни јунак приче Светислав Стефановић Ћећа, тада један од најмоћнијих људи у југословенској држави, иначе рођени Кучевљанин, изволео је доћи у лов. Ту рекреативну забаву организовали су му пробрани ловци, његови суграђани, јер у таквом догађају није могао да учествује било ко, већ само партијски и полицијски проверени другови.

Кад смо се окупили и погледали се, било је јасно да нас је мало за онако велико ловиште – сећао се Власта детаља. – Ћећа је са пратиоцима отишао на чеку, а ми смо се распоредили и кренули да истеријемо дивљач и гонимо према њему. Но, што смо више напредовали све нам је било јасније да можемо прописно да се обрукамо. Између ловаца било је велико одстојање, а пси, ем их мало, ем слабо лају. Ишли смо збуњено и уплашено. Шта смо ту могли, кад нисмо имали више поверљивих људи. Ћећа чека дивљег вепра, а ми ни зеца да истерамо. Одједном пронесе се глас: Лајте сви, што гласније!

- Власто, то ти причаш неки виц – зачудио се писац ових редова.

Добри човек Власта Пила, како смо га звали, ставио је десну руку на срце у знак јемства да је све тако било, кашљуцнуо мало, и прозборио: „Откуд бих смео да измишљам такву ствар. Лично сам учествовао у томе. Лајали смо колико нас је грло доносило. Не знам да ли је Ћећа после сазнао за то наше лајање, али сам сигуран да јесте. Њему као старом удбашу то није могло да промакне“ .

Неколико година касније, као новинар локалног листа у Пожаревцу, овај аутор имао је прилике да се сети те Властине истините приче о хајци. У Пожаревцу је, уз подршку врха српске партије у Београду, општински партијски комитет покренуо највећу локалну хајку тога времена. Дотадањи перспективни и уважавани члан партије, председник пожаревачке општине Бранко Ивошевић, одлучио је да да се издвоји из комитетског хора, у којем су чланови један другог допуњавали у свакојаким дискусијама, док се до свих села у ошштини стизало разрованим путевима, а сам град личио на неку изгубљену паланку.

Као да су све време очекивали да се неко такав појави, људи су стали уз Бранка, па је за неколико година до сваког села стигао асфалт. У граду су основане Љубичевске коњичке игре, које и данас трају на понос Пожаревљана, а црква је одахнула од дотадањег комитетског притиска и ниподаштавања, па је сјајни владика Хризостом био радо виђен гост на значајним културним скуповима. Уз Ивошевићеву помоћ покренуо је чак и обнову манастира Брадаче.

То је унело панику у редове „солане“, како су они виспренији и слободнији називали општински комитет. Тако је муњевитом брзином вичних партијских жонглера Ивошевићево организовање расписа за „асвалтни“ самодопринос проглашено за додворавање народу, Љубичевске коњичке игре за србовање, јер су униформе такмичара у вишебоју биле из доба кнеза Милоша (лакше би им пало да су из колекције Фрање Јосифа), а обнова Брадаче, коју су Турци срушили 300 година раније, означена је као помоћ цркви да „дигне главу“. Како је узвикнуо тада један „партијски друг“: “Људи, па ви не знате шта он све ради! Он у свој канцеларији држи слику светог Саве поред слике друга Тита“.

Полтрони су као пиревина и дивљи сирак, не можеш их ничим уништити. Нема хајке у којој они неће учествовати, ако их „газде“ позову. Хајке не настају саме од себе и без циља. У почетку се то не примећује најбоље, али што време више пролази и хајка се захуктава, њен циљ бива све јаснији.

Квалитет човека кога хајкачи руше нема у том послу никакву ни вредност, ни важност. Кад га буду срушили, потрудиће се да потру све што је код њега било добро. Иако ни до колена нису били Бранку Ивошевићу, по моралу, одговорности, елоквентности, храбрости, осећајности за људе и његовој укупној људској доброти, хајкачи, чија ће имена историја запамтити за поуку, ако их град заборави, свом својом снагом и мржњом сручили су се на њега. Новинари, међу којима је и онда било као и сада оних који се најбоље осећају кад су уз власт, здушно су подстрекивали ту нечасно потпаљену ватру.

Бранко је наставио живот као адвокат, али до смрти, која га је задесила пре десетак година, редовно је одлазио на представе београдских позоришта у Пожаревцу, на песничке вечери, на сликарске изложбе, и имао широк круг пријатеља. Његови прогонитељи ретко су долазли на таква места и нестајали су као да их никада није било. То је, ваљда, неумитна судбина хајкача. Имају сиромашан лични живот. Не зна човек кога више да жали: Бранка, који је толико страдао од неумних, властољубивих људи, или те несрећнике, чији је живот тако празно пролазио. Јер кад им се одузме политика, не остаје готово ништа.

Погледајмо само шта је остало за људима који су онако бездушно прогонили Бранка Ћопића. Његова „Башта сљезове боје“ ће трајати, а њих више ни њихови унуци не помињу. Где су хајкачи задужени да загорчавају живот Добрици Ћосићу; шта је било са бесним критичарима Меше Селимовића; са кидисачима у Пожаревцу на Миливоја Живановића и Слободана Стојановића; са острашћеним урлаторима против Рајка Нога и Гојка Ђога. Списак је огроман.

Пратећи све те хуке и халабуке, које дижу прогонитељи, нормалан човек остаје постиђен пред тим злом. Иако ниједна хајка досад ништа није решила, него је само растакала снагу народа, оне се изнова започињу, да би се неминовно жалосно завршиле.

 

Колумна

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 5037583

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.