svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Владимир Димитријевић: ПОУКЕ 17. МАРТА 2004. ГОДИНЕ

ПОГРОМ У ЦИФРАМА

Ове, 2О13. године, навршава се девет година од погрома који су Арбанаси, са прећутном дозволом својих НАТО ментора, спровели на Косову и Метохији. Погром је трајао од 17. до 19. марта 2004, и у њему је убијено 12 Срба, уништено десет јавних зграда, од школа до болница, порушено 900 србских и ромских  кућа и станова.

Из села Свињаре код Косовске Митровице као и из села Слатине код Вучитрна протерани су сви Срби. Шест градова и десет села је, после погрома, постало етнички чисто, “бесрбно“. Уништавана су србска гробља и матичне књиге. Укупан број протераних износио  је 3870 лица. Преко 900 људи било је претучено или тешко повређено. Уништено је и оштећено 35 цркава и манастира, од чега их је десет било од посебног значаја: од манастира Девича, из 15. века, преко задужбине краља Милутина, Богородице Љевишке, до старе зграде призренске Богословије.

У насиљу је учествовало преко 6О хиљада Арбанаса.   Ухапшено је свега 350 Албанаца, од којих скоро нико није осуђен.

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛО?

Повод за овај погром било је  утапање двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, за шта су одмах оптужени, без икаквих доказа, Срби. Прво су нападнути они  у Косовској Митровици, а руља разуларених погромаша покушала је да из јужног пређе у северни део Косовске Митровице, али није успела у томе. Затим су нападнута сва места у којима живе Срби, па нису поштеђене ни беспомоћне старице које су живеле у Ђаковици. Како је све то изгледало?

Професорка Митра Рељић из Приштине била је заробљена у свом стану: претходно је, упркос молбама Срба, КФОР одбио да дође по њу и да јој помогне, а из шиптарског логора избавио је ју је Рус Сергеј. Новинар Зоран Ђукановић описује покушај продора Арбанаса у северни део Митровице: “Возила су горела, меци су зујали око ушију. Како ми је двогодишња ћерка била у згради, у близини сукоба, отишао сам по њу. /.../ Изгледало је да ће север Косова бити збрисан са лица земље“(1). Марјан Илинчић, спортиста из Митровице, каже: “Да је КФОР реаговао енергичније и брже, сигурно не би било толико настрадалих, а ваљда би се више од оних 4ООО вратило својим домовима“(2). Миодраг Рајовић, координатор за општину Пећ тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију, био је на састанку са представницима Међународне агенције за перспективу у србском селу Бело Поље. Договарана је изградња 67 кућа за Србе повратнике. У том тренутку, наишла је арбанашка руља спремна на линч, и Срби, њих тридесетак присутних на састанку, побегли су у локални парохијски дом. Он каже: “Косовска полиција је посматрала стојећи са стране и не мешајући се. То су нам потврдили касније и војници КФОР-а. Гађали су нас стотинама и стотинама каменица. /.../ Био је то прави пакао. КФОР нас је спасао линча и сигурне смрти./ .../ У бази КФОР-а смо били до 3О. марта, а у међувремену Албанци су опљачкали и запалили комплетно Бело Поље“(3).

АПЕЛ СРБСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Србска Православна Црква је, после свега, упутила апел јавности, у коме је истакнуто: “Јучерашњи и ноћашњи немири који су се догађали широм јужне српске покрајине Косова и Метохије, представљају наставак организованог албанског тероризма над православним српским народом, који траје већ више деценија,његовом и светском културном баштином, као и над другим неалбанским живљем на овом простору. Тероризам и насиље који су се на посебан начин пројавили паљењем конака Пећке Патријаршије, 1981. године, настављају се и континуирано трају до 1999. године, да би од те године бомбардовања од стране НАТО – пакта и изгона неколико стотина хиљада српског и осталог неалбанског живља добијали све више на снази и интензитету.

Плод тога нечувеног насиља предстваља наколико хиљада мушкараца, жена и деце киднапованих и побијених, спаљена села и насеља са српским живљем, отета и угрожена имовина народа и Цркве, уништење и разарање више од 115 манастира и храмова. А све то у времену када је ова област била под непосредним протекторатом међународне заједнице. Врхунац свега јесте управо овај најновији, очевидно унапред планирани, незапамћени погром, који је у току, над преосталим српским живљем и његовим вековним светињама. /.../ При томе, представници међународне заједнице, КФОР и УНМИК, својим чињењем или нечињењем, све од 1999. године до данас, доприносе, вољно или невољно, коначном истребљењу српског становништва и уништавању његове културе и свехришћанских светиња Косова“(4).

Како је,  у те дане, записао србски полихистор и хуманиста, Предраг Р. Драгић Кијук: “Несумњиво, геноцид над Србима (после свих савремених погрома у Хрватској,Босни и Херцеговини и сада, примењеном методом „спржена земља“, на Косову и Метохији) могао је да се догоди једино као експеримент патолошке политике. Сходно томе шеф УНМИК-а, Хари Холкери, довео је у сумњу речи команданта НАТО за југоисточну Европу, адмирала Грегорија Џонсона, сматрајући да је констатација о „етничком чишћењу“ прејака, јер је уништено „само пар цркава““(5).

КО ЈЕ СТАЈАО ИЗА ПОГРОМА?

Др Александар Раковић, дугогодишњи службеник Министарства вера Републике Србије, открио је, у интерввјуу датом недељнику „Печат“ 15 фебруара 2О13. године, праве надахнитеље мартовског погрома. Др Мајкл Холцел, дугогодишњи саветник за спољну политику америчког потпредседника Џозефа Бајдена, осветлио је Раковићу догађаје на Космету: “Са тадашњим сенатором Бајденом у зиму 2ОО1. посетио је Косову и Метохију, а једна од дестинација био је манастир Високи Дечани. Холцел ми је казао да су се тих дана срели и са Рамушем Харадинајем који их је „импресионирао“. Будући да се знало како међуетничке прилике могу у сваком тренутку да измакну контроли, Бајден је од Харадинаја затражио да гарантује безбедност манастиру Високи Дечани. Иако је током погрома над Србима  2004. године било покушаја да се изврше напади на Високе Дечане и Пећку патријаршију, до тога није дошло. Зашто? Холцел је у августу 2004. године поново посетио Косово и Метохију, а на једном састанку пришао му је Харадинај и рекао :“Кажите Бајдену да сам испунио обећање.“ Дакле, не само Високи Дечани, већ и Пећка патријаршија нису нападнути јер су Американци то захтевали од Харадинаја. Могло би се чинити да је то „гест добре воље“. Међутим, макар и површнији поглед на ову тему пружа још један закључак: Американци су знали да ће доћи до свеопштег напада на Србе, али ко би са албанске стране требало да стоји иза тога“(6).

ПОУКЕ ЗА ДАНАС

Девет година после погрома над Србима на Косову и Метохији, Србија је добила власт чији су главни представници спремни да погазе не само Устав Србије (коме се премијер Ивица Дачић малтене изругује, називајући став о Космету као саставном делу Србије, записан у Уставу, лажју, иако чак и  резолуција 1244 Савета безбедности УН каже сасвим другачије), него и да се сасвим одрекну Косовског завета који је јасан да јаснији не може бити: “Земаљско је за малена царство, / а небеско увек и довека“. Томислав Николић, који је у предизборној кампањи с пролећа 2012. године, Србима у Косовској Митровици обећао да ће сви нелегални споразуми Борка Стефановића са Бриселом бити поништени (и који је, у разговору за „Печат“ 17. маја 2012, рекао: “Ако ја победим, спречићемо пропаст државе. Борићемо се за опстанак Космета у Србији;док смо живи ја и сви чланови СНС-а, борићемо се за Космет у Србији. /.../ Преиспитаћемо и протиуставне преговоре о судбини Космета које је водио Борко Стефановић“), уочи Сретења, дана државности Србије 2О13, најављује да ће држава Србија укинути своје институције на Северу Космета и да ће србски народ препустити власти арбанашких терориста попут Тачија и Харадинаја. Александар Вучић тврди да га само смрт може зауставити у настојању да реформише Србију у складу с ЕУ стандардима (а нема потребе да се плаши смрти – довољно је само да да оставку, јер није добио изборе причом о предаји Космета НАТО-у, него патриотском реториком Николићевом и својом)...

Срби су, вековима, у најцрњем мраку ропства, живели Косовским заветом, знајући да, како рече Свети Александар Невски, Бог није у сили, него у правди и истини. Нису хтели да се потчине туђину и да уче његова правила (како рече песник Рајко Петров Ного: “Који брзо уче,/први се потурче“). Гинули су, страдали су, патили су, али су знали да ће Косово, кад-тад, бити слободно. Сваког ко би хтео да се одрекне Светиње над светињама, назвали су Бранковићем, “поганим кољеном“ (Његош), а знали су и за клетву Лазареву, коју памти епска песма: “Ко не дошо у бој на Косово, / од руке му ништа не родило, / рујно вино ни пшеница бела, / не имао од срца порода, / рђом капо док му је кољена“. И ту нема никаквих двоумица: ко год да су они који поричу основу србског историјског трајања, и колико год  служили лихварској  Империји силника који покушавају да свет преуреде на антихришћанским основама (јер, како записа један западни новинар поводом НАТО бомбардовања 1999. године, реч је о рату Вол Стрита против Византије), они се налазе пред судом Бога и Србског Завета. Ма колико власт у овом тренутку имали, по Божијем допуштењу, они никада неће моћи да буду јачи од Бога отаца наших, Бога Светог кнеза Лазара и Косовских Мученика; а србски народ, ако се не одрекне Завета, повратиће Косово и Метохију. Само да их се у срцу не одрекне.

УПУТНИЦЕ:

1. Редакција „Печата“: Гледали смо како гори Косово // Печат, 2013. Бр. 259. С. 14.

2. Исто.

3. Исто.

4. Апел СПЦ // Књижевне новине, ванредно издање, 25. март 2ОО4. С. 3.

5. Исто. С. 2.

6. Раковић Александар Шта је Харадинај обећао Бајдену // Печат, 2013. Бр. 2О13. С. 14.

Извор: „Фонд стратешке културе“

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 5241780

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.