svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ” ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ КИРИЛ

patrijarh kiril 700x466Дивимо се храбрости Срба на Косову

Обележавајући двадесет година од НАТО бомбардовања СР Југославије свакако треба да се подсетимо и једног значајног догађаја који се одиграо у тим данима, а који на много начина сведочи о везама Српске и Руске православне цркве. У време агресије, тадашњи патријарх московски и све Русије Алексије дошао је у Београд и пред Храмом Светог Саве заједно за патријархом Павлом служио молебан за мир пред десетинама хиљада верника. Од тог пуног симболике догађаја смо и започели ексклузивни разговор за „Политику” патријарха московског и све Русије Кирила. Каква су његова сећања на ту несрећну 1999. и колико су ти утисци допринели учешћу Русије у украшавању Храма Светог Саве?

– Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО алијансе. Југославија, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била је жртва циничне агресије и уцена, према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције касније смо видели и на Блиском истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, желели су да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терориста.

Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама запамтио сам њихову унутрашњу снагу.

Посета Његове Светости Патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Ускрса. Код Храма Светог Саве на литургији окупило се више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима видела се ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; Али Бог га је ускрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И храм, чија се купола надносила над гомилом верника, симболизовао је присуство вечности.

Храм Светог Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима до којих је дошло због препрека које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава тако да оно што се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили(1. Кор. 15; 43). Храм Светог Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико генерација.

Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог храма је испољавање дубинске, никада непрекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу.

Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње, већ и опстанак српског народа?

Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину.

Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али се надам да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну.

Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светиња на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову.

Дај Боже да историјска правда победи на тој древној територији.

Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда.

Јединство Светог Православља претрпело је веома јак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање” чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне Помесне Цркве у послове друге, већ рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој посебно сложени проблеми решавају се саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу већ не признају. Једна Помесна Црква прогласила се главном – изнад свих Помесних Цркава, доделила је себи право да својевољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора, да проглашава „благодатним” тајне чак и оних расколника који су самозвано рукоположени и који уопште немају никакву посвету у епископски чин.

Такви погледи се не слажу с историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј у свом писму Архиепископу Албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима са истим правима као и друге аутокефалне Цркве и сада је надмено одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права”, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија прво признаје анатему која је изречена Филарету Денисенку, а затим не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих граница.

Али, историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама говори управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године издаје Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то није нимало сметало Цариградском Патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривања таквих претензија не може да не буде без трагичних последица за јединство Православља.

Већина Помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће Помесне Цркве и „прве међу једнакима”, за коју је уобичајено да председава на Свеправославним Саборима?

Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње Помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да дарује „аутокефалност” расколницима у Украјини, ми се и даље надамо отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао на Фанар, али сусрет с Патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да у начелу не желе да је с нама разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да такозвана расколничка ПЦУ не жели да учествује уз таквој расправи. Осим тога, питање је колико је Цариградски Патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива и тим пре да председава таквом сабрању. Из горе поменутог писма Патријарха Вартоломеја Архиепископу Албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да с било ким разматра украјинско питање.

Може ли „украјински рецепт” бити примењен на територије других Помесних Православних Цркава? Ово питање тиче се пре свега Македоније и Црне Горе, за које је, истина, Патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика” рекао да се оне не могу поредити са Украјином.

Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт”, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: Цариградски Патријарх је себи дао право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његових претходници, уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о преласку Кијевске митрополије под јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства.

Тако да то што је Патријарх Вартоломеј рекао у интервјуу за ваше новине о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, према томе, актуелност граница Српске Православне Цркве према Томосу из 1922. године Фанар може лако оспорити, како се догодило с поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у том интервјуу Патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада јој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви, већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе.

Иако Патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он такође изјављује да је Цариградска Патријаршија спремна да пређе ту границу у случају да стигне одговарајући захтев или да се појави некаква „виша црквена потреба”. Ту „вишу црквену потребу” на Фанару схватају на свој начин. И у случају с Украјином Цариград се одлучио на упад када се стекао одређени збир политичких чињеница и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима.

Да ли би неко од становника Балкана, руку на срце, могао да гарантује да се пре или касније неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од Премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено с несрећним захтевом Председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео на разматрање у мају, о чему је Синод објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио Патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт” понови у Скопљу.

У горепоменутом интервјуу за наш лист Цариградски Патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима.

То није тачно, пре свега, у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан Крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине.

У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима, певају молитве, захваљују Богу… То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија, већ митинг: заставе, пароле, народне песме… Таква слика не може да превари верујући народ: она на изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика.

Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су на Недељу Православља поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изашло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом ситуацијом с конфесијама.

У Ровењској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника.

Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада?

Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се, из разумљивих разлога, није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима” неканонске „Кијевске патријаршије”, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу с Црквом два утицајна расколничка „јерарха” са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима.

Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори с јерарсима такозване „Кијевске патријаршије”. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је дезавуисао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је политичке природе и само политички фактор збија његове редове.

patrijarh-kiril-

Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу?

Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представника украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима.

Али 2005. на власт је дошао Председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије” у Кијеву и Лавову, цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије.

Па чак и у таквим условима, Патријарх Алексије је тежио поновном враћању дијалогу. У писму Патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће Патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу” према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али Патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад.

Узгред, још тих година су представници Цариграда били сложни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа” украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у потпуности примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код једног броја јерарха УАПЦ – јер „хиротоније” УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве.

Тај човек је имао веома проблематичну репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини он се издавао за епископа „Катакомбске цркве”, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске цркве, на крају је доспео у затвор због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе” он је рукоположио заједно са свргнутим из чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих тај проблем хиротонија УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну, и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси” били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније – „у постојећем чину” који они нису имали нити имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини.

Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе?

Патријарх Цариградски Дионисије је 1686. године издао три грамате којима се успоставља право: Московским царевима, Патријарху Московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да би Кијевска митрополија могла бити предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење” и „под надлежност” Московских Патријараха, укључујући право да рукополаже Кијевске митрополите. Изрази две од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним”.

На нашем последњем сусрету на Фанару ја сам нудио Патријарху Вартоломеју да одржи конференцију наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија” украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос”, о томе се више и не говори.

Проблем наших односа није само у разлици тумачења докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас може мењати у према ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, према томе – ништа нисам обећао. Али документа и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документа, и договори, и сами односи.

Патријарх Цариградски Пајсије је 1654. године именовао нашег Патријарха Никона као „Московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „Северне земље”, па се позива на документа из 16. века, где се ова титула користи. Значи, ствар није у документима.

Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини.

Филарет је апелацију поднео још 1992. године, пошто је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, Патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, Патријарх Цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком.

На Синакси Предстојатеља Помесних Цркава одржаној 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници почели поново да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – Патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се таква промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао да не схвата последице признавања раскола.

Захвални смо Богу да ниједна Помесна Црква не признаје расколничке поступке које је он предузео у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром 300 милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога коју је имао Цариградски Патријарх последњих деценија у периоду припреме за Свеправославни Сабор.

У каквом је положају данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност?

У Украјини је сада време председничких избора, па је властима потребно да покажу обећано „уједињење Православља”. На канонску Цркву врше се веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају њене храмове. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају циљ да се легализује заузимање храмова и чак да се Украјинска Православна Црква лиши свог имена, да се натера да промени назив у „Руска црква”.

Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава, паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: како туку и из цркве избацују старце и жене; како служе литургију на мразу, пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама.

При томе, у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову организацију. Већ сада лажни епископи расколника изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да држи, јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, који се неће ни молити нити ће прилагати за њих.

Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар. (Пс. 126, 1).

А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер Црква у Украјини – то су срца верника, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа не можете уништити нити украсти, не могу се вршити вештачке „корекције” у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини су бедници, они не могу да замисле истинску снагу и лепоту Православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем је једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака, и ја верујем да ће се милошћу Божјом одупрети искушењима.

Преузето са: https://srbin.info/

 

Колумна

Бахатост

bahatost

 

Паника

panika

 

Дела и недела

dela i nedela

 

Капа

kapa

 

Близина и даљина

blizina i daljina

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Очајање

ocajanje

 

Никада нам неће опростити

nikada nam nece oprostiti

 

Путовања

putovanja

 

Умор

umor

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 4560276

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.