svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

„Бог“ УДБЕ молио за опроштај пред смрт

1153079 7-zaboravljenih-licnosti-nase-istorije-ratko-drazevic po-s„Бог“ УДБЕ молио за опроштај пред смрт

Ратко Дражевић, Титов убица, удбаш, шпијун, није крио да је након завршетка Другог светског рата учествовао у ликвидацији око 2.000 Срба, домаћина, махом оклеветаних да су сарађивали са окупатором. У то време био је власник многих живота, части и иметка, што је крајем осамдесетих и поверио у интимној исповести новинару „Дуге“ Миломиру Марићу, а „Експрес“ ове године објавио у неколико наставака. Дражевић је испричао да би Србија засигурно била једна просперитетна држава „да није било рата и наше револуције“, у којој су голобради бунтовници попут њега били решени да се пречицом докопају славе и богатства. Открио је како се послератна празна државна каса пунила организованим шверцом цигарета, у коме је он имао најзначајнију улогу, како је направљен „Генекс“ и како је као директор „Авала филма“ хтео од Београда да направи Холивуд. И, наравно, о томе да су пред његовом моћи и шармом лепотице ничице падале на колена, по броју, отприлике онолико њих колико је Срба убио после рата.

Јуна 1992. године, у својој седамдесет четвртој години, Ратко Дражевић позвао је телефоном ћерку Стевана Савића. Због чега је Дражевић пред смрт позвао Живку Маринковић и какви све узбудљиви и драматични детаљи могу да се открију лутањем кроз закопане тајне једне породице, открива „Експресу“ Зорица Маринковић, Савићева унука.

Први траг

„Деду нисам упознала, па тако нисам имала неку нарочиту емотивну везу према некоме кога нисам упознала, није ме цупкао на колену… У животу ми је пар пута дошла та прича да се са дедом нешто десило, али сестра и ја као деца о томе нисмо постављале питања, није нас занимало, све док се нисам нашла у Аустралији, и негде ‘93. или ‘94. године кад ми је до руку, уопште не знам како јер нисам читала насу штампу, дошаа часопис ‘Дуга’. Читала сам чланке и дођем до једног врло интересантног, у коме се појавило упечатљиво име које се у нашој кући помињало повремено. Позвала сам мајку у Београд и питала да ли ми имамо неке везе са Стеваном Савићем о коме се пише у ‘Дуги’. Мама ми је онако, са једном станком, вероватно и кнедлом у грлу рекла ‘па то је твој деда’. Спојили смо некако та два имена Савић и Дражевић и на томе се завршило. После неколико година родитељи ми долазе у посету у Сиднеј. Моја пријатељица, која се мало пре тога венчала за свог школског друга из Београда, позива нас на ручак, то је била прилика да упознам њеног мужа. Интимна атмосфера, мало званица, углавном моја мајка све време разговара са мужем те моје пријатељице. Нисам чула о чему разговарају осим да помињу Рашку. На одласку, када смо завршили посету, моја мајка, иначе увек срдачна, са топлим загрљајем, нарочито према ономе према коме је створила неку емоцију, тог човека је толико срдачно загрлила и пољубила да је мени то било мало чудно. У повратку у колима некако смо се ућутале, не знам зашто. Мама се у једном тренутку окренула од прозора према мени и питала да ли знам ко је супруг моје пријатељице. Оћутала сам, не знам ко је он. Она је наставила једном реченицом: ‘Његов ујак је убио твог деду.’ Прогутала сам то некако, није ми било пријатно, суочавам се са детаљем који ме везује за некога ко окончава живот ономе ко ми је требао бити близак. А поготово јер сам знала да је моја мајка јако патила што је изгубила оца. Касније сам мајку питала како је могла бити тако срдачна према човеку који је близак убици њеног оца. Њен једини одговор је био да тај човек није крив, да он то није учинио и да не може она да суди и да се понаша другачије.“

Стеван Савић био је учесник оба балканска и Великог рата. Прешао је Албанију, а у Првом светском рату као официр 12. пешадијског пука тешко је рањен 9. маја 1917. на положају Обла чука на Кајмакчалану, кота 1444. Једно време био је председник општине Рашка. Након рата од инвалиднине гради кућу у Рашкој и отвара радњу за трговину дуваном и штампом. Стеванов шегрт био је Ратко Дражевић.

Дедин шегрт

„Ратко је долазио у њихову кућу, био је запослен код деде у његовој дуванџијској радњи. Када би долазио из села, мењао би своју обућу из опанака у ципеле за посао. Опанке је остављао на прагу дедине куће и поред дединих чизама. Савићи су у то време били имућни, имали су послугу, али моја мајка, која је била мезимица, волела је да доказује своју љубав према оцу тако што му је гланцала чизме и врло често је Раткове опанке, углавном блатњаве, чистила заједно са очевим чизмама. Дакле, та веза између Ратка и моје мајке има једно дуго порекло, један дуги, дуги век.“

Доласком окупатора 1941. године, Савићи су истерани из своје куће. Стеван се са породицом настанио код полубрата Миљојка, у селу Власово, надомак Рашке. Три године касније, 15. децембра 1944. одведен је да се никад не врати.

„Када се то догодило, мама је са Миљојком Савићем кренула у потрагу за оцем. Била је страшна зима, причала ми је, снег до појаса, пешке су стигли од Рашке до Краљева. Лутали су, распитивали се, одлазили на места где су такви људи сакупљани, али никакав траг о њему нису имали.

У то време није се још знало за масовне егзекуције, већ само за масовни нестанак људи. Трагали су за дедом до јануара 1945. Када је Миљојко начуо да је Стеван стрељан и то у кући Милице Марић на обали Ибра, то је такође конфискована кућа у којој је данас, парадоксално, Удружење бораца и ратних инвалида Другог светског рата. Обуставили су потрагу, а моја мајка је целог живота покушавала да сазна где је убијен, да се на том месту исплаче, каже нешто своје, опрости од оца…“

Стеванова унука пронашла је у чачанским архивима документ да се њен деда проглашава за народног непријатеља због сарадње са четницима. Он је као резервни официр био одговоран за сухопутну станицу, то је нека врста сабирног центра за резервисте у случају да треба да се активирају. Са 6. априлом 1941. разрешен је те дужности, о чему такође постоји документ. Као наводни датум стрељања помиње се 9. јануар 1945, на Светог Стефана, дедину славу, а тек у септембру донето је решење о конфискацији имовине народног непријатеља Стевана Савића.

“Деда је прво убијен, па је накнадно проглашен за народног непријатеља, без решења о стрељању. То су била такозвана дивља чишћења, у којима је дата слобода свим партизанима да на било који учињени гест, који би се могао протумачити као антидржавни и непријатељски, да по преком суду могу да изврше егзекуцију. То се десило са 56.000 људи, за које се дефинитивно зна да су нестали у тим дивљим чишћењима.

Једна од Живкиних сестара од тетке, са којима је била веома блиска, удала се за Милана Ђоковића са надимком Поп. Он је у својим послератним годинама заменио у чачанској Удби Ратка Дражевића. Зоричина мајка је знала његову биографију јер се о њему много после причало, учествовао је у познатом процесу Ранковићу, био је његов близак сарадник, радио је на постављању система за прислушкивање Тита. Када је Ранковић смењен, и он је отишао са њим, пензионисан је превремено.
“Мама је од њега стално очекивала да ће јој дати неки одговор везано за оца, јер сигурна сам да је то знао, али никада није хтео да јој каже. На редовним породичним ручковима стално је говорио да од свих јетрва моју мајку највише воли и цени, али никада јој није открио оно што је знао, сасвим је логично да је знао по чијем налогу и где јој је ликвидиран отац.”

После мајчине и очеве смрти, Зорица се после доста година проведених у иностранству, од Африке до Аустралије, враћа на дуже у Србију, јер се, како каже, као и сви емигранти питала о свом пореклу. Са сестром одлази прво у очево село Сирце код Краљева, где су расули његов пепео, а одатле у Рашку:
“Ту се сусрећемо са сином маминог брата и ја од њега тражим да ми да нешто дедино, неки документ, било шта да прочитам. Он из подрума доноси црну торбицу пуну неких папира, о породици, ратовима, трговини, нестанку… Све је указивало да је био добар човек, добар домаћин, супруг, пријатељ, али мучи ме зашто је убијен. Немам одговор. Са том торбицом одлазим на Институт за савремену историју код директора, он сазива састанак историчара који се баве том проблематиком… Да не дужим, на предлог Срђана Цветковића постајем члан комисије за тајне гробнице, нас двоје почињемо да истражујемо, одлазимо на стратишта, обављамо разговоре, правимо извештаје… Према званичним документима, досијеима Озне, 56.000 људи је убијено после рата, а незванично их је више, процењује се око 80.000 људи, јер су многе Удбине књиге нестале…”
Наша саговорница није пронашла оно за чиме је трагала, званични документ о дединој егзекуцији који би је задовољио јер јој усмена реч није била довољна, и одустаје од даље потраге. Почиње да се бави Голим отоком да би урадила филм за изложбу “У име народа”.

“Било је логично да ступим у контакт са академиком Драгославом Михаиловићем који се годинама бави овом темом. Мој стриц, академик Милисав Савић, коме сам се пожалила да ми треба нешто о Голом отоку, каже ми: ‘Зови Драгослава, ми смо блиски пријатељи, само се позови на мене да ти помогне’. Позивам број и када се веза успоставила, представим се. Нисам ни успела да кажем због чега зовем, његова прва реченица је била: ‘Ја знам ко је убио вашег деду’.”
Само је, каже, склизнула у фотељу поред које је стајала, неочекивано нешто за чим је трагала треснуто јој је у лице…
Зорици је у камеру академик Михаиловић испричао како је у случајном сусрету са Ратком Дражевићем сазнао појединости о страдању мајора Стевана Савића из Рашке. Михаиловић се налазио у друштву редитеља Срђана Карановића, Бранка Цвејића и Слободана Ђурице, директора “Авала филма” који је на тој функцији заменио Ратка Дражевића.

“Ратко Дражевић, кажем, прича о мојој књизи са великим похвалама. Мени то није згодно и ја онда њега пропитујем о другим Рашчанима, да ли је читао Слободана Ракетића, песника, да ли је читао Милисава Савића. Драгиша, који у шали њему каже, он зна да су они обојица из Рашке. У шали каже ‘јеси ли му некога ухапсио?’ Па онда завршава ту мисао и каже ‘јеси ли Милисаву Савићу убио оца?’ На то Дражевић одговара: ‘Нисам му убио оца, убио сам му деду.’ Ми сви који смо у тој соби присутни смо забезекнути јер нико није очекивао такав обрт тога разговора. И нико није очекивао да ће неко из нашег друштва да каже да је некога убио, односно да је крив за нечију смрт. Драгиша Ђурић у међувремену пита ‘како си му убио деду?’ ‘Па како, ми смо хапсили људе из Рашке. Његов деда је ја мислим сарађивао са четницима, ја сам их сместио у један подрум, али нисам знао шта ћу радити с њима. Када је из Београда, Београд је ваљда био ослобођен, дошао један човек из ЦК Србије да ме опомене да више ништа не радим, да никаква стрељања више не спроводим, шта си урадио, урадио си, ја сам климнуо главом, у реду је, биће тако каква је директива. Човек је отишао. Ја сам тада позвао једног нашег курира Озне којој сам ја припадао. То је био неки Крња или неки Врца, или тако нешто, имао је надимак због извесне грешке на лицу. Ратко му је рекао: ‘Отиђи у онај подрум, узми ону четворицу, поведи их у јаругу и стрељај тамо. И тај човек је то и учинио. Вратио се, донео ми њихова документа и рекао ‘они леже у јарузи мртви’.
Нас четворица смо били забезекнути тиме што се десило. Нико није рекао ни реч, на томе се наш разговор завршио. Ратко је угасио цигарету, устао, рекао ‘довиђења, ја идем, поздрављам вас’.”
Милисав Савић, коме је убијени Стеван био стриц, а не деда, касније је написао роман са подацима из Раткове приче.
Зорица нема одговор на питање зашто је Дражевић одлучио да се Стеван ликвидира, да ли из убеђења, обести, зависти. Можда због блатњавих опанака.

Јуна 1992. године Ратко Дражевић пронашао је број телефона Живке Маринковић, ћерке Стевана Савића, позвао је, представио се и замолио за опроштај.

Како је касније пренела ћерки Зорици, разговор је трајао врло кратко. Разменили су само пар реченица.

На питање “да ли можес да ми опростиш?”, одговорила је: “Немам ја шта да ти праштам, нити сам ја позвана да праштам ни да судим. Ако имаш неке грехе, вероватно постоји неко ко ће судити твојим гресима.”

Неколико дана касније Дражевић је преминуо.

Преузето са: http://www.ekspres.net/

Последње ажурирано недеља, 14 април 2019 11:54  

Колумна

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

Карактер

karakter

 

Иди, и како си веровао нека ти буде

idi i kako si verovao

 

Зло

zlo

 

Ја

ja

 

ravanica-s.jpg
Број прегледа чланка : 4938031

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2020.

pravilo posta 2020

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.