svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Велика сликарка Љубица Цуца Сокић

КОРЕНИМА БИЛА ИЗ КЛЕЊА

Љубица Цуца Сокић, једна од највећих српских сликарки, пореклом је из Клења у долини Пека. Њен деда Живко Кузмановић био је из фамилије Крајцарић, имућне и угледне, како казују документа већ с почетка 19. века. Доселили су се око половине 17. столећа, али није запамћено где су живели раније.

Ружица Цуца Стокић

Живковог деду Кузмана Василијевића затичемо као домаћина велике задруге после Другог устанка. Ценећи Кузманов завидан углед у народу, и храброст у устанку, кнез Милош га је 1835. године поставио за чалана управе Пожаревачког округа у исто време кад и Павла Душманића, вођу устанка из голубачког краја, а из суседног села Душманић. Кад су га сустигле године, Кузман је најчешће боравио у свом великом и лепом винограду, у брду повише села. По том деди Кузману (рођен 1777) Живко ће узети презиме, али ће његов брат близанац Ивко почети да се презива Милошевић, по оцу Милошу.

Живко и Ивко рођени су 1843. године, а према казивању Радета Милошевића-Уге, из те фамилије, обојица су били пошли на кројачки занат у Пожаревцу. Ивко се, међутим, врати кући, а Живко постане шегрт код мајстора који је шио антерије. Но, немирна духа, какав је био, он после извесног времена напусти Пожаревац и пређе у Београд, где почне да учи трговину. По завршеном учењу остане код газде као трговачки помоћник. Радио је на стоваришту „Два дуда“, а оно се налазило на Теразијама.

Ту настаје занимљиво предање, које се и данас препричава. Док је Живко радио на стоваришту почну чарке с Турцима, а затим озбиљан сукоб. Турци распале топовима по српским домовима. Газда остави живка да чува стовариште, а сам се негде склони. Нешто доцније, док је тај метеж трајао, примети Живко како неки човек у дну стоваришта покушава да у наслаганим дрвима нешто сакрије. Неколико пута је те замотуљке скривао и полазио, па се опет враћао. Кад их је последњи пут оставио и отишао, више није дошао. Живко је чекао шта ће даље бити, али се човек није враћао. Он приђе да види шта је то, а оно сами дукати. Покупи их, сачека газду, па кад овај дође крене кући, не говорећи ништа.

После извесног времена стави се на лицитацију кућа с плацем од једног хектара и шездесет ари у центру Београда. Живко замоли газду да га пусти да оде на ту лицитацију, што овај учини, додавши: „Ако то купиш, ја ћу те помоћо са 500 дуката“. Рекао је то јер није веровао да овај има тако велики новац. Кад Живко купи ту имовину за 12.000 дуката, газда, немајући куд, испуни обећање, говорећи: „Живко, иди, јер ти више нису слуга, него газда“.

Тако Живко почне да напредује.

Шта је у овој причи истина, а шта игра маште, никад се неће сазнати.

У разговорима које сам водио са Цуцом Сокић, у њеном атељеу на четвртом спрату Коларчеве задужбине, од 1. фебруата 1998. па до јесени, у неколико наврата, она је говорила како је чула за то предање, али да уистину не зна ништа више о томе.

Способан и одважан, Живко је брзо напредовао. Прво је отворио трговачку радњу, а затим кројачку, коју не назвао „Код три Подунавке“. Нешто касније избио је у ред најугледнијих трговаца у Београду.

„Та деда Живкова радња била је највероватније у Коларчевој улици, где је он купио имање са неком старом зградом. На том имању је 1895. године саградио кућу, једну од најлепших у Београду, а по пројекту Константина Јовановића. Према Коларчевој улици била су два салона и три собе, док је са дворишне стране била трпезарија и неколико соба. Ту прекрасну кућу срушила је власт после Другог светског рата“ сећала се знаменита сликарка.

Живко је купио и повећи комад земље на Топчидерском брду.

„Деда је“, казивала је она, „тамо засадио прелеп виноград, па смо одлазили на излет. Сви ми, цела породица. Била сам у шестој-седмој години, коју годину после рата. Све је било лепо обрађено, а земља између чокота поравната, па нама, деци, нису дозвољавали да улазимо и остављамо трагове. Тамо су сви били лепо расположени. Деда је био прави домаћин. Ваљда је то домаћинско држање понео из своје куће и породице у Клењу. Причао је да су тамо имали исто тако лепе винограде“.

После краће паузе је додала: „То имање су нам узели исти они који су нам и кућу порушили, и на тој земљи су саградили музеј за свога вођу Јосипа Броза и назвали га „25. мај“

Како га се унука Цуца сећала, Живко је био средњег раста, стамене грађе и изузетног здравља. Али, догодило се изненада да се деда разболи од запаљења плућа и за кратко време умре. „То је било у јесен 1926. године. Кад смо се тога дана вратили из школе угледала сам широм отворену капију и на црном барјаку прочитала дедино име. То ме је много погодило, јер је деда био изузетно добар човек и за све нас велики ауторитет“.

Деда Живко са унуком и баба Јелена

Са женом Јеленом, из познаате великоградиштанске породице Карамарковић, Живко је имао шест кћери и сина: Персиду, коју су звали Мица, Зорку, Ружу (1884), Босу, Анђу, Руменку и Душана. Мица је била удата за генерала Животу Митровића, Зоркин муж је био војно-судски генерал Велимир Гаталовић, Ружа се удала за Манојла Сокића, власника угледног листа „Правда“, Боса за Чеха Ружичку, који је живео у Загребу, Анђа за инжењера Милоша Рашића, а Радмила за Косту Зарића, јувелира. . Душан, висок и леп, како су га савременици запамтили, у официрској униформи, , имао је сина Живка, који је завршио је студије физике у Београду а касније отишао у Америку и живео у Калифорнији. Сестра му Дукица остала је у Београду..

Говорећи о себи ова дивна сликарка је испричала:

„Рођена сам на почетку Првог светског рата у Битољу, где се моја мајка Ружа нашла, бежећи пред налетима аустро-угарске војске, која је чинила велика зла. Отац Манојло био је резервни официр и у то време налазио се на бојишту. Претходно је завршио права, а потом почео да ради као новинар у дневном листу „Правда“, коју су држали наши кумови Маринковићи. Кад се мој отац ожетнио и добио мираз, купио је „Правду“. То је био само његов лист, што се види из тестамента који је оставио уочи своје смрти 1941. године. У послу су му, истина, помагала и његова браћа, међу којима и Пера, отац глумице Ружице Сокић. Захваљујући разумевању мојих родитеља, ја сам по завршетку уметничке школе у Беотграду 1930. године отишла у Париз да студирам сликарство. Тамо сам приредила и прву изложбу. Вратила сам се на неколико месеци пре избијања Другог светског рата и наставила да сликам, а после рата провела сам 25 година као професор Сликарске академије у Београду. Ево, сада су ми 83 године, а још увек сликам. Нисам се удавала. Сликарство је било мој живот и свет“.

Ниски сточић, за којим су седели њени повремени гости, па и она сама, био је десно од врата, кад се уђе, а атеље је био закрчен сликама, бојама, штафелајима. Она би се поздравила са нама (самном је бивао и вишегодишњи фоторепортер Танјуга Недељко Деретић) и почели би разговори о њеном пореклу и животу. Имала је жарку жељу да види Клење и дедину реку Пек, коју је он често помињао. Крај ње је чувао овце по ливадама и преко лета се купао. Док је била млада, никада није стигла да оде тамо. „А сад је касно за тај пут.“.

Умрла је другог дана Божића, 8. јануара 2009. године.

 

koporin-s.jpg
Број прегледа чланка : 2435314

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.