svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Најстарији живи манастир у Браничеву

ТРШКА ЦРКВА

КОД ЖАГУБИЦЕ

Тршка црква је најстарији живи манастир у пожаревачком крају. У науци преовладава мишљење да је настао крајем 13. или почетком 14. века, мада постоји податак да је његова црква подигнута 1274. године.

 

Саопштио га је егзарх Јован Михаиловић у свом извештају митрополиту почетком 1734. године бележећи да је црква саграђена ''пре 460 година''. (Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735, Београд 1884, стр. 104, 105). Он, на жалост, није навео одакле је узео тај податак, па га је тешко прихватити без резерве, тим пре што је непуну годину раније његов претходник егзарх Максим Ратковић записао да су ''стени (зидови) од каменија древне, не знадут человјеци когда почетак јеј''. (Гаврило Витковић, Извештај Максима Ратковића, Гласник СУД, КЊ. 56, Београд 1884, стр.163).

Тршка црква после недавне обнове

У сваком случају, Тршка црква је један од наших значајних храмова, јер временом свог настанка, квалитетом уграђених елемената и бурном историјом заслужује посебну пажњу. Саграђена је као мирска црква у ондашњем трговачком месту Трг, а касније је претворена у манастир и то остала до наших дана. Да је овај манастир настао као мирска црква говори чињеница да није саграђен у близини светог извора.

Манастир је смештен у лепој млавској котлини, у срцу Хомоља, окружен равницом, уз сам пут што повезује Пожаревац и Жагубицу, од које је удаљен десетак километара. Обновљен је почетком 90-тих година 20. века и тада му је враћен изглед из времена када је саграђен. Освећење обновљене цркве обавио је поч. владика Сава 1992. године.

Дозиђиван је, рушен и обнављан више пута и у тој својој дугој истроји, као и сви остали наши манастири, делио је судбину народа, посебно у трагичним временима робовања.

Но, како се не зна приближно тачна година настанка Тршке цркве, тако нам није познато ни ко је био њен први ктитор. Нема никаквих вести о томе. У цркви, на месту где се обично сахрањују ктитори, откривен је гроб младе жене с дететом у наручју. Ко је она и шта је била, не зна се.

Када је подигнута Тршка црква

Истраживачи су у главном скептични према податку егзарха Максима о старости цркве. Не само да се он не може проверити, већ уноси и приличну забуну. Поставља се питање: откуд на овом простору чист рашки стил цркве, творевина немањићке државе, ако у то време овде нису владали Немањићи? Тражи се излаз у могућности да је ктитор цркве био неки српски властелин, који је довео градитеље из државе краља Драгутина или краља Милутина, што може да да се прихвати као претпоставка. Но, све се чешће чују мишљења да је црква саграђена када је Хомоље припојено српској држави око 1291. године, јер је тада наступио веома повољан период за црквено градитељство.

Драгутин је владао у миру Браничевом, Звиждом и Хомољем читаву деценију после победе над Дрманом и Куделином извојеване око 1291. године. За то време могао је да помогне да се у Хомољу подигне лепа, репрезентативна богомоља, која је касније добила име Тршка црква, по називу насеља у којем је саграђена.

То би свакако био и најприкладнији период за грађење цркава, јер је 12 година после тога, од 1301. године, трајао рат између Милутина и Драгутина, и мало је вероватно да је могла да се подиже једна таква грађевина. У осталом, и неки елементи готског стила, ако нису касније додати, указују на подизање цркве у Драгутиново време, односно у последњој деценији 13. века. Он је био ожењен Кателином, кћерком угарског краља, а и сам је био угарски вазал, па је отуда могао да стигне тај утицај.

Грифон изнад западних врата

Допушта се могућност да је црква саграђена и у Милутиново време, с обзиром на то да је он завладао овим крајевима после Драгутинове смрти 1316. и владао до свог упокојења 1321. године.

Размере цркве биле су за оно време осредње, али је она била веома лепо скројена. Дужина јој је износила 13, а ширина 6,80 метара, мерено споља. Имала је олтарску апсиду, брод (наос) и унутрашњу припрату (нартекс).

Стотинак година касније, у доба кнеза Лазара, тачније 1382/83. године, дозидана је спољна припрата, о чему говори натпис на камену узиданом изнад подеоног венца западне фасаде. На жалост, поменут је само ''раб Б(ожији) ВЛН'', са годином завршетка радова, највероватније. Био је свакако главни зидарски мајстор или сликар, судећи по лепоти уклесаних слова. Име ктитора је изостављено из нама недокучивих разлога.

Та припрата, чија је дужина била 6,5 метара, а ширина као и првобитног дела цркве, трајала је једва педесетак година. Негде у трећој деценији 15. века догодило се тешко оштећење храма приликом којег је ова припрата највише страдала, због чега су остаци њених зидова уклоњени, а остављени су само темељи.

Поправка је обављена 1429/30. године, о чему нас обавештава натпис у камену, у којем се каже да је то учињено у ''дане благочестиваго деспота Горга ( деспота Ђурђа)'' наведене године, да је главни зидар био Оливер, а да је све урађено на захтев протопопа Кузме. Професор Милорад Ђорђевић указује у књизи Хомоље (Љубиша Радовановић, Милорад Ђорђевић, Хомоље, Жагибоца 2000, стр. 52.) на постављање дрвеног трема над спољном припратом одмах после њеног рушења, скрећући пажњу притом на трагове греда тавањача постављених на леђа грифона повише западних врата, где се виде остаци уклесаних лежишта.

Узроци тог великог оштећења Тршке цркве нису нам познати. Постоје две претпоставке: да су је порушили Турци, виновници страдања готово свих наших манастира, или да је рушење изазвала нека катастрофална поплава Млаве и Милатовачке реке. Оба фактора носила су у себи разарајућу снагу: деловали су брзо и остављали пустош за собом. Нека свеуништавајућа водена стихија није запамћена, али је управо из тих времена стигао до нас запис, који упечатљиво говори о турској стихији и најезди: ''Прими цар Острвицу и плени Смедерево и збег омољски''. (Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876). То значи да су турски султан и његови војници опљачкали, поубијали и одвели у ропство много младих жена и мушкараца да би их потом продавали на пијацама по турској царевини.

Обнова у време деспота Ђурђа

Суочена са све тежим економским приликама хомољска властела није имала новац за потпуну обнову цркве. То се види по обиму радова. Обновљен је само првобитни део, док су од спољње припрате остављени једино темељи ширине око једног метра и дубоки 60 сантиметара. Тако масивни темељи указују на припрату већих размера, можда са торњем, па је њено обнављање изискивало трошкове које ктотор, или ктитори, нису могли да поднесу.

Мајстор који је поправљао Тршку цркву имао је материјал обе фасаде и он га је искористио за једну, јер спољне припрате више није било. То упечатљиво говори о тешком времену у којем је владао деспот Ђурађ, суочен с непрестаним нападима Турака и потребама да све снаге усмери у јачање одбране земље. Управо је тада започињао и зидање Смедеревске тврђаве, што је захтевало велике намете и ангажовање веома много људи. Све је било усмерено ка заштити од турских напада.

Гавни мајстор је имао, пре свега, да реши шта да уради са веома лепо обликованим елементима портала унутрашње, а посебно спољне припрате. Највећи део орнамената био је, како се сматра, управо на западном зиду спољне припрате и он је одлучио да их узида у западну фасаду цркве, где су већ постојали слични украси у њеној нижој зони. Спојио је изузетне радове из времена кнеза Лазара, начињене у стилу моравске школе, и оне начињене крајем 13. или почетком 14. века, па неки истраживачи данас сматрају да камене коцке нису са ове цркве већ да су донесене однекуд.

Украси у камену портала

Обнова цркве обављена је на локалном нивоу и ништа ту више није личило на сјајну градитељску епоху Немањића, кнеза Лазара и Деспота Стефана. Остао је до данас запис уклесан у камену зида да је у дане деспота Ђурђа припрату градио Оливер на захтев протопопа Кузме. Читава обнова је, значи, била ствар људи из Хомоља. Тај свештеник је највероватније био покретач целог овог подухвата.

Крајем 17. века опустела села и црква

Обновљена Тршка црква трајала је све до аустријско-турског рата крајем 17. века. Заједно са многим српским манастирима страдале су и браничевске светиње: Горњак, Витовница, Благовештење у Горњачкој клисури, Орешковица, Брадача, Св. Никола код Каоне, па и Тршка црква. Становништво је тада пребегло преко Дунава, док се мало њих повукло у неприступачне пределе, а ова црква и села око ње су потпуно опустели. Ново становиштво пристигло из јужних српских крајева, понајвише из Старе Србије, а потом из предела данашње Румуније, односно из Ердеља, како касније бележи Тихомир Ђорђевић, затекло је Тршку цркву потпуно напуштену и неприступачну, због велике и густе шуме израсле у међувремену око ње. (Тихомир Р. Ђорђевић, Економија и еволуција насеља, Гласник СГД, св. I, Београд 1912, стр. 27-28).

Црква је по краткотрајном одласку Турака (1718-1739) делимично обновљена на шта указује егзарх Максим почетком 1734. године. Постављен је био кров од шиндре и свакако урађене још неке неопходне поправке, али је цео њен инвентар био уништен, тако да је све одавало утисак бескрајног сиромаштва. Чак су и свештеници Јанко из Охрида и Димитрије из Ресаве били врло оскудни и у знању и у имовини. (Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735, Београд 1884, стр. 104, 105).

У таквом сиромаштву црква је провела безмало цео 18. век. Тек крајем тог века, притиснути унутрашњим трзавицама због слабљења централне власти, Турци су одобрили да се обнове порушени и оштећени манастири, па је 1796. године обновљена и ова црква, али тек толико да би могла да одговори својој намени, јер су касније, током Првог устанка, уследиле и нове поправке за које се посебно заложио хомољски кнез Илија Стошић, као истакнути вођа Првог српског устанка у Хомољу.

 

Изглед манастира пре уклањања раније дозидане припрате. Снимак из 1974. г.

Тек 1860. године угледни и богати трговац из Жагубице Ламбра Ђорђевић одлучио је да поново сазида спољну припрату. Црква је њоме добила прилично измењен изглед. Деловала је ниско и изужено, јер је током векова вода Млаве и Милатовачке реке приликом изливања плавила црквену порту и наносила муљ, који се ту таложио па се тле издизало. Трипут досад је под морао да се подиже у цркви како би се изједначио са спољним тереном. Како пишу Љ. Радовановић и М.Ђорђевић, под је укупно подигнут за око 80 сантиметара, а последњи пут 1860. године.

Ламбрина припрата трајала је све до краја 80-тих година 20. века када је порушена, а на цркви су изведени замашнији радови, укључујући ту и обновљено кубе као и преуређење укупне кровне конструкције. Уместо дотадањег црепа постављен је оловни покривач. Са северног и јужног зида скинут је малтер, тако да се види лепо обрађен камен којим је црква зидана.

Изузетна лепота западне фасаде

Западна фасада цркве сада је изложена светлу дана и јасно се може видети сва лепота њене пластике. Ту су веома лепо исклесани камени блокови оковратника, пренесени са фасаде спољне припрате, као и горњи део фасаде са розетом. Посебну пажњу привлаче скулптуре исклесане у камену, а посебно крилати грифони постављени на камене хоризонталне стубиће са обе стране изнад врата, што показује каквим је богатством располагало Хомоље у средњем веку и какав је значај имало.

Слика јелена уклесана у камену темеља цркве

Посебну занимљивост представљају многобројни цртежи и слова уклесани у сокл цркве, у којима је писац занимљивих књига о необичним остацима прошлости Деникен препознао свемирске летилице и њихове пилоте из даљих времена и о томе опширније писао. На цртежима су најчешће приказани људи и животиње, али на најједноставнији начин, готово у контурама. Они свакако заслужују пажњу, тим пре што таквих цртежа има и на каменим плочама у оближњем селу Суви До. То су својеврсне поруке које су о себи оставили некадањи становници ових предела и заслужују озбиљнију научну проверу.

Унутрашњи зидови цркве су без фресака. На иконостасу су само две иконе: једна са ликом Исуса Христа а друга Богородице. Спољна припрата није порушена до земље, већ су остављени њени зидови у висини 60 сантиметара.

Цркву смо разгледали и сазнали више података о њој захваљујући предусретљивом свештенику Милосаву Лекићу, који је готово цео свој свештенички век провео у Хомољу.

Спољна припрата није порушена до земље, већ су остављени њени зидови у висини 6о сантиметара.

Петнаестак метара западно од улаза у манастир је звонара са три звона, а у јужном делу су два конака. У једном од њих је црквена капела за служење. Манастир је ограђен тарабом.

Тршка црква стављена је под заштиту државе као културно-историјски споменик.

Предраг Мирковић

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2435311

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.