svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Писмо председнику Впаде Републике Српске доц. др Радовану Вишковићу

радован вишковић"УМИРАЊЕ" ЋИРИЛИЦЕ И ОДГОВОРНОСТ ЉУДИ НА ВЛАСТИ

Поштовани  господине  Вишковићу!

Драго ми је што је председнику Владе Републике Српске име Радован, јер  ми то даје веру да ће он по питању враћања ћирилице Србима наставити дело великог српског мученика др Радована Караџића.

Сведочим да је Српска рођена у ћирилици, али по насилном уклањању са политичке сцене Караџића и Крајишника из јавности је добровољно уклоњена и ћирилица.

У својству  председника  Удружења за  одбрану ћирилице ЋИРИЛИЦА Београд више пута сам се обраћао кабинету председника  Републике Српске и његовом саветнику проф. др Ненаду Кецмановићу, али није било никаквог одзива.

Једном сам и разговарао телефоном са службеником у Влади, којом  приликом сам сазнао да је њено незанимање за положај ћирилице у јавном животу  последица потпуног неразумевања њеног идентитетског значења.

Ради разумевања  стања писма  у Срба, уз овај  допис  достављам Вам и свој текст Зашто скупштина неће расправљати о ћирилици, објављен на сајту Видовдан на тражење проф. српског језика Драгољуба Збиљића из Новог Сада, који је аутор више од десет књига о ћирилици. У његовој првој књизи Српски језик под окупацијом латинице из 2004. г, чије издавање сам ја платио, наведено на стр. 178. и мишљење легендарног и генијалног проф. права и социологије академика Радомира Лукића дато далеке 1971. г. :

„Први задатак  је ћирилица, то најсавршеније  писмо на свету, ваљда једино у чему су Срби најсавршенији на свету. Ми смо се у ствари од ње одрекли. Равноправност ћирилице и латинице (једино што смо запамтили, изгледа, од Новосадског договора) схватили смо као предност латинице у Срба, одн. у Србији.

Усвајањем латинице не поспешујемо уједињавање наших народа него само изазивамо сумњу да хођемо насилан унитаризам.“

Поменути Новосадски договор је сачињен 1954. г. Хрвати су га се одрекли већ 1967. јер су планирали да добију своју државу, свој језик и писмо.

Срби су планирали да јачају југословенство уместо српства, па је Александар Ранковић, најмоћнији човек после Броза, овако образлагао смењивање председника српске владе др Благоја Нешковића: „Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.? Сви су онда знали да је хрватска латиница симбол југословенства и братства и јединства, а да је ћирилица симбол прокуженог српства, одговорног за угњетавање других народа у првој Југославији.

Немам намеру  и потребу  да даље образлажем симболички значај ћирилице за Србе, после навођења тумачења ауторитета какав је академик Лукић. Али сваком разумном човеку, а камоли високошколованом, требало би бити јасно да је ћирилица потребна за учвршћивање Републике Српске као хлеб, со и ваздух.  Ако су нам већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење, ништа није логичније него да ми своју територију обележимо ћирилицом.

Такође Вам  достављам  свој текст  „Лингвисти  одржали опело  ћирилици“ из 2011.г, поводом  одржаног научног скупа у АНУРС-у у Бањој Луци те године. Скуп је имао тему о језику и писму у Републици Српској, а о писму је било седам радова. Њих шест је било у стилу „село гори а баба се чешља“, док је само Драгољуб Збиљић својим радом позивао на узбуну. Он је изнео необорив став да је главни узрок нестајања ћирилице у томе што је српским правописом и ова хрватска латиница именована српским писмом, чиме је ћирилици смишљено одузет карактер српског хиљадугодишњег националног симбола, без кога она не може да опстане. У закључцима са тог скупа потпуно је игнорисан наведени став Збиљића, и то не на основу било какве аргументације, него на основу већег броја оних који тврде да Срби не могу без хрватске латинице. Истина је да је на том скупу говорено о угрожености ћирилице, па ваљда да би јој се прекратиле муке, у закључцима је препоручено Влади да донесе закон по коме ће се ојачати латиница тако што би и она ушла у службену потребу српског језика. То се у закључцима не каже отворено, него – да се Власи не досете – „треба дати примат ћирилици у службеној употреби“. А кад ћирилица има примат, ту је и хрватска латиница у службеној употреби. То је велики неразумни искорак у издаји ћирилице, јер  се наговештава могућност да и латиница постане службено писмо уз српски језик. Таквог нечег у Србији нема ни у назнакама, али изгледа да Срби у Српској имају намеру да се равнају према Загребу, Сарајеву и Подгорици, а не према Београду, па макар колико он био већ полатиничен.

Знам да ће после, евентуалног, читања овог  текста, Ваша прва мисао бити да питате за мишљење АНУРС, САНУ, Матицу српску, или само Филолошки или Филизофски факултет у Бањој Луци. Тиме бисте учинили велику грешку из два разлога. Прво, они су креатори овакве антисрпске језичке политике, па су меродавни и стручни у одбрани ћирилице у оној мери у којој је она данас сачувана. Друго, опредељење за писмо је политичко питање од националног значаја. У прилог томе опет се позивам на академика Лукића, али сада посредством др Борисава Јовића који је био председник Уставне комисије приликом доношења Устава Србије 1990. г. Сазвао Јовић групу академика да се изјасне о писму, па о томе овако сведочи:

„Позвао сам  сутрадан академика Лукића да му пренесем исход консултација. Лукића није изненадио исход консултација. Изненадило га је зашто сам учеснике уопште звао. Он сматра да су они само стручњаци за српски језик и правопис, за писмо и говор, али да они нису политичари, а да је устав политичко питање, да је национална култура политичко питање. То што су се они разликовали у ставовима, треба разумети тако да је њихов степен разумевања политичке суштине проблема различит и да то не треба да ме ни обавезује ни узбуђује.“

Постојећа  уставна одредба о језику и писму  у Републици Српској, по којој су у службеној употреби језици српског народа, бошњачког народа и хрватског народа, уз службеност ћирилице и латинице, није препрека да се законом одреди службеност ћирилице у српском језику. Подразмева се да уз друга два језика иде латиница, али писмо српског језика је у домену одлучивања само српског народа.

Претпостављам да  ће  посланици  бити  толико  разумни  да  ће  се  определити за једно  писмо у српском  језику, како је и било пре доласка на власт комуниста, и каква законитост вреди у целом свету, јер два писма не могу опстати у једном језику на дужи рок. Требало би да посланици ставе прст на чело и да се запитају: ако смо против сарајевског унитаризма, определићемо се за своју ћирилицу у свом језику, а ако желимо да се утопимо у босанство, определићемо се за његову унитарну латиницу. Срби су већ далеко на овом другом путу, али још није касно за отрежњење. Још је веома јако југословенство у Срба, па није згорег да подсетим како је фра Дудак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године – предлагао : „Пошто је народ један има носити једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука. Отуд ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе треба одмах докинути за сва времена.“ У осврту на ове историјске документе Виктор Новак каже: „Фра Дудакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“ Наведено је преузето из култне књиге Мила Ломпара Дух самопорицања и Ви ћете вероватно помислити да је и он за једно српско писмо – ћириличко. Али није тако, него ни он није могао против општег тренда код српске интелектуалне елите да Срби имају и своју латиницу и да се ћирилица може сачувати у двојству са њоме, иако и једва писмен човек лако примећује да ћирилице има још само у траговима. Тиме је Ломпар скочио сам себи у стомак, јер већег самопорицања не може бити од пуштања ћирилице низ воду.

Како видите, кад се гради  њихова држава, Хрвати изједначавају ћирилицу са заставом, али то неће или не могу да разумеју Срби.

Најпосле и најважније: достављам  Вам своју  књигу Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис, на чијој 51. страни пише и ово :

„О  наведеном  револуционарном  искораку на штету ћирилице сведочи књига др Љубомира И. Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића „Настава граматике и правописа“ (рецензенти  универзитетски професори др Миле Илић и др Радмило Маројевић). У поглављу Писма српског језика , стр. 83. пише: „У српском језику су у употреби ћирилица и латиница“, а после тога „Оба писма су равноправна.“

немања-видић-300x210Немања ВидићЕто на шта  је пао српски  народ: да му његов високошколовани део после стварања Републике Српске врати Брозову равноправност писма. Она је била лажна у српскохрватском језику, а сада је лажна у чисто српском језику, па је то непојмљива срамота каква се још није десила ни једном другом народу.

Ако Ви будете  имали довољно  храбрости, верујем да ћете предузети мере да се после ове школске године забрани коришћење поменуте књиге у просвети Републике Српске.

Данас ћирилица умире тихо у свим српским земљама, готово без  икаквог отпора, управо  као  последица  спровођења  вишедеценијског старог необјављеног државног програма латинизације Срба. Више није потребно подстицање и усмеравање тог процеса погубног по њихово духовно биће, јер су они преварени од стране своје елите да ћирилица нестаје стихијно, као да раније над њом није вршено никакво политичко и државно насиље и да хрватска латиница није унесена у српски језик политичком одлуком комуниста из 1954. г.

Ако Ви оцените  да је ово писање глас разума и да може да буде од користи ћирилици, Влада би могла откупити одређени број књига за народне посланике, државну управу и библиотеке .

Уз поздрав и највећу  наду  да  ћете  бити  упамћени  по  враћању ћирилице српском народу.

Београд, 3.2.2019.     

Преузето са: http://www.carsa.rs/

 

rukumija-s.jpg
Број прегледа чланка : 4218740

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.