svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЕКСПЕРТ ЗА БАЛКАН ТВРДИ

232081 putin reuters fЕво шта се дешава и КАКО ПУТИН СТОЈИ НА БАЛКАНУ

Европа не би требало да се изненади ако Русија ускоро направи властиту “мапу пута” нормализације српско-албанских односа, оцењује у у ауторском тексту за угледни „Њујорк Тајмс“ шеф Центра за либералне стратегије у Софији, политиколог, Иван Kрастев.

У чланку насловљеном „Путиново следеће игралиште, или последња морална одговорност Европске уније“, Kрастев указује да је политика ЕУ према Балкану више вођена идеологијом него у било којем другом делу света, али упозорава да је управо идеолошка ригидност Европе и одговорна за парализу региона.

Анализирајући питање разграничења измађу Срба и Албанаца, односно „корекције граница“, он указује да је ЕУ својим ригидним ставом и практично одбијањем да подржи такав договор, отворила простор да руски председник Владимир Путин и Русија ступе на сцену и преузму посредничку улогу, а „комшијама у региону“ поручила да су инфантилни.

– То им се обило о главу – поручује Kрастев, који такав став образлаже мишљењем да су „Изгледи за споразум Србије и Kосова данас много слабији него пре неколико месеци, а ризик од етничких сукоба већи“.

Истовремено, он поручује доносиоцима одлука у ЕУ да би, по угледу на Преспански споразум, Европа сада, са истом енергијом и флексибилношћу, требало да подстакне Србију и Kосово да нађу властити компромис.

– Само тако може да остане релевантна у региону, а не тако што ће бити сила за одржавање статуса кво – наводи Kрастев.

Анализу бугарског политиколога преносимо у целости.

 

Балкан – из репресивног у депресивно

– Транзиција на Балкану је завршена – рекао ми је, пре извесног времена, албански политички аналитичар Ремзи Лани.

Међутим, Лани није мислио на трансформацију од диктаторске државе до демократије, као у многим другим посткомунистичким земљама:

– Прошли смо транзицију од репресивних до депресивних режима.

У праву је. Старих комуниста и радикалних етничких националиста углавном више нема; заменила их је стагнација – економска, социјална и политичка.

Сада се поставља питање како се ти депресивни режими уклапају у нарастајуће геополитичко супарништво.

Дан пре недавне посете Београду председник Русије Владимир Путин изразио велико незадовољство због промене имена Македоније и оптужио “САД и поједине западне земље” за “дестабилизацију” региона, а шеф руске дипломатије осудио је “спремност САД да све државе Балкана што пре уведе у НАТО и тиме уклони руски утицај у региону.

Посматрајући посету Путина Београду и слушајући његову реторику, неминовно сте морали да закључите да се конфронтација Запада и Русије на Балкану мења – како по карактеру, тако и по интензитету. У последњих десет година Русија је активно бранила своје привредно и културно присуство у региону, али никада није отворено оспоравала хегемонију НАТО и ЕУ. Више није тако.

На први поглед, руске амбиције делују нереално. Балкан остаје чврсто везан за Запад – Грчка, Бугарска, Румунија, Хрватска, Албанија и Црна Гора чланице су НАТО, а Македонија је на путу да то постане.

Земље региона су или чланице ЕУ, или теже да јој се придруже. Европска унија је убедљиво највећи трговински партнер, највећи инвеститор и омиљена дестинација емиграната. Преовладава мишљење да би Русија могла да отежа ствари, али да на може више од тога.

Преовлађујуће мишљење је можда погрешно. Москва је осетила критичну повредивост положаја Запада на Балкану: док ЕУ у земљама као што је Украјина сматрају симболом промена, на Балкану је виде као браниоца статуса кво, која је можда на путу да пропадне.

 

ЕУ губи битку

Јавност је незадовољна и бесна. Етничке тензије расту. У готово свим земљама у региону одржавају се велике демонстрације против власти. У већини земаља економски раст је успорен, сиромаштво је широко распрострањено, а смањење становништва драматично: више од 40 одсто људи рођених у Босни и Херцеговини напустило је земљу; око 40 одсто рођених у Албанији и око 25 одсто Македонаца урадило је исто.

И док анкете показују да већина људи и даље сматра да је улазак у ЕУ најбољи начин да доживе напредак, обећање европске интеграције губи чудотворну моћ. Не само да будућност ЕУ делује неизвесно, већ су и лидери попут француског председника Емануела Макрона јасно ставили до знања да неће трошити политички капитал на залагање за интеграцију Западног Балкана.

Упркос томе што се расположење у региону променило, Европска унија није спремна да промени приступ према њему. Ово је делимично последица бирократске инертности и недостатка политичког интереса, али и страха да ће било каква промена политике на Балкану деловати као издаја принципа.

Ратови у бившој Југославији 90-тих година одиграли су значајну улогу у обликовању политичког идентитета ЕУ после хладног рата. Трагедију у комшилуку Европа није доживела само као сукоб између држава и народа, већ и између два принципа: принципа етничког национализма, оличеног у Слободану Милошевићу, и принципа мултиетничке демократије, отелотворене у Европској унији. Самим тим, идеологија више покреће политику ЕУ према Балкану него у било ком другом делу света. Идеолошка ригидност Европе је за дивљење, али је такође делимично одговорна за паралисање региона.

Ово најбоље илуструје улога ЕУ у дипломатском процесу између Србије и Kосова. Дијалог је иницирала и подстакла ЕУ зато што сви схватају да је узајамно признавање Београда и Приштине једини начин да се уклоне препреке за дубљу економску сарадњу и утре пут уласку Србије и Kосова у Европску унију. Међутим, када су српски председник Александар Вучић и његов косовски колега Хашим Тачи почели да разматрају осетљиво питање “корекције” граница како би постигли коначан споразум, велике европске престонице брзо су саопштиле да то никада неће дозволити.

Промена граница никада није добра идеја, а нарочито после трауматског искуства етничких ратова на Балкану, али није најбоља идеја ни рећи изабраним лидерима да не могу да сами обликују узајамне односе.

Према томе: упркос легитимности страховања Европе да би промена граница између Kосова и Србије могла да подстакне друге земље да пођу за њиховим примером, као и чињеници да је ЕУ у праву када упорно тврди да било какву промену граница мора да подржи већина људи у тим земљама, порука оставља лош утисак. Kао да говоре комшијама да су инфантилни. Управо то им се обило о главу. Изгледи за споразум Србије и Kосова данас су много слабији него пре неколико месеци, а резик од етничких сукоба већи.

 

Овде на сцену ступа Русија

У новембру прошле године, Путин се сусрео с Тачијем, упркос чињеници да Москва не признаје Kосово као државу. Тај састанак шаље поруку да Русија не види себе на Балкану само у улози заштитника Србије, већ и као могућу посредничку силу. Зато Европа не би требало да се изненади ако Русија ускоро направи властиту “мапу пута” нормализације српско-албанских односа (не би требало да се изненаде ни ако Турска покаже заинтересованост да учествује у таквој иницијативи Русије).

Другим речима, руско деловање на Балкану не само да квари игру. Москва жели да замени ЕУ у улози посредника у решавању регионалних сукоба, као што – прилично успешно – настоји да замени САД у улози посредника на Блиском истоку.

У петак, након 27 година спора, грчки парламент коначно је одобрио ново име Македоније – Северна Македонија – и ставио тачку на један од сукоба на Балкану. Била је то стварна победа европске стратегије у региону. Сада би Европа, са истом енергијом и флексибилношћу, требало да подстакне Србију и Kосово да нађу властити компромис. Само тако може да остане релевантна у региону, а не тако што ће бити сила за одржавање статуса кво.

(Blic)

Преузето са: http://www.intermagazin.rs/

 

Колумна

muk

Мук

 

vera nada ljubav mudrost

Вера, нада, љубав и мудрост

 

posle svega

После свега

 

vidim a ne cujem

Видим а не чујем

 

recnik secanjaРечник сећања

 

liceЛице

 

aliАли ..

 

НикадаНикада

 

Било јеБило је

 

nije mi nistaНије ми ништа

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 4807725

БУКВАР
за србску православну децу
и родитеље

0000

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.