svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Осврт на књигу Антонија Ђурића "Памти Србине и усправи се"

Предраг Мирковић

СРБИЈО, НЕ ПОКЛЕКНИ!

Антоније Ђурић, прослављени писац дела Солунци говоре, За част отаџбине, Равногорци говоре, Црвена куга и других, управо је објавио нову књигу, која нас снагом истине о нама и нашој судбини нагони на дубоко размишљање. Књига носи назив Памти, Србине, и усправи се, а писац се обраћа Србима ма где они живели данас.

Антоније Ђурић на промоцији књиге "Светиње Браничева" у манастиру Рукумија

„Замислите за тренутак“, каже он, „када би у Француској оних пет милиона дошљака из арапских земаља почело да истерује своје домаћине из њихових домова, да силују њихове кћери, да пале њихова поља, да руше њихове храмове, да отимају њихову имовину. Замислите када би дошљаци заузели пола Париза или неку област у Француској, прогласили себе већинским народом и на туђој земљи створили неку своју независну државу! Било је ових дана жестоких притужби полиције и дошљака, било је паљења кућа и аутомобила, насртаја на француске грађане, али је полиција, на општу радост демократских земаља, све брзо смирила хапшењем и увођењем полицијског часа у крајевима у којима је избила побуна“.

А шта код нас бива?

Ђурић одговара: „То се на Косову и Метохији догађа читав један век: изгон Срба, убиства, рушења и паљење српских светиња. Колико год је у минулом веку Србија водила одбрамбене ратове, бранећи своју слободу и своју независну државу, толико су Шиптари били на страни њених нападача и окупаатора! И, сада би, уз помоћ и сагласност еврпских и светских моћника, на српској земљи, на српским костима и на срушеним и спаљеним црквама и манастирима, да створе своју независну државу“.

Трагање за сличним недоличностима у свету тешко да би нас довело до још неког таквог случаја.

Дубоко дирнут и ражалошћен над тако злохудом судбином свога народа писац позива у помоћ чувени стих „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?“, да би одах томе додао: “Нисте ви који сад ћутите само деца ваших мајки и очева, ви сте синови и кћери Отаџбине! Видите ли срчане српске монахе како вапију за Божјом правдом на згариштима својих светиња, па и оних увршћених у сам врх светске културне баштине? Питајте свет: јесу ли јад и чемер, беда и глад, изгон, заседе и потере нови симболи слободе и демократије којима се дичи Европа на почетку трећег миленијума?“

На безобзирне лажи, обмане, притиске и отворене претње, што непрестано долазе са западних страна, на проглашавање Срба геноцидним народом, примитивним и невредним пажње, Ђурић одговара живим примерима из ближе српске историје. Он каже да није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савету Европе, већ да је никла из душе српског народа и Српске православне цркве и притом поручује Србима:

„Пружите нашим пријатељима Французима и свету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу, албанског порекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска восјка у Првом балканском рату. Његова војска је, разуме се, разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог непријатеља, Есад-паша постао велики поштовалац и пријатељ Срба. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади он је у јесен 1915. године наредио свим сународницима да српској војсци, која одступа преко Албаније, продају намирнице за динаре, које је учинио равним турској меџедији.

Не само што „Арнаути и Турци“, како их назива Есад-паша, нису послушали свог министра, него су на сваком кораку убијали и пљачкали изнемогле српске војнике.“

А због поштовања које је указивао Србима, албански терористи, сејачи мржње против српског народа, убили су Томпанија у Паризу, а Срби су га сахранили на свом гробљу, као себи равног по човечности.

„На градском гробљу у Чачку“, наводи писац „постоји необичан споменик, можда јединствен у Европи: на високој пирамиди од плавог камена, на њене четири стране истакнута су четири верска симбола: православни крст, католички крст, исламски месец и јеврејска шестокрака звезда. Споменик је подигнут на захатев Српског удружења официра и ратника, а његовом откривању присуствовали су изасланици Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске и Турске. Сви су указивали почаст својим сународницима палим у ратовима на тлу Србије. И овај камени споменик, подигнут пре више од осам деценија, речито говори да су Срби поштовали све нације и све религије“.

Сам Ђурић је у својим књигама и безбројним другим текстовима истицао примере српског поштовања других народа и других вера, као што је истицао велику љубав Срба према Отаџбини, правди и истини, ма где они били. Он и сада подсећа на понашање српске војске када је она протерала Турке 1912. године и ослободила Косово. Српски војници тада не оскрнавише ни једну богомољу, не порушише ни један споменик, не преораше ни једно гробље, не запалише ни једну кућу, не разораше ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру. „Они само завојевача са прадедовског огњишта отераше“.

Биланс шиптарских злочина на Косову и Метохији, међутим, стравичан је, и о њему се, сматра овај храбри бранитељ српске историје и истине, не сме ћутати, јер сурове су последице нашег ћутања и пристајања на зло понижење „Питаће нас потомци зашто смо ћутали када је трабало да проговоримо снагом грома. И зашто смо се савијали до црне земље када је требало да се усправимо до неба“.

„Срби у овом судбоносном времену углавном ћуте, али не ћуте неки са српским именом и презименом - да не би реметили свој лични мир и да би сачували земаљско благо, отето од народа. Они показују спремност да подлегну уценама и дају више него што се тренутно тражи. Тако један несрећник поодавно уверава српски народ да су Албанци остварили свој циљ, да је Косово већ њихова независна држава. Други најављује да ће Србија бити модерна држава са Србима или без њих, а трећи, окићен докторском титулом, открива нам да је Космет „обично парче земље!“ Четврти каже да се Косово може и проодати.

Силници отимају српско Косово, припремају Војводину за отцепљење, потпаљују буне у Рашкој области, сигурни да слуге за своје циљеве увек могу наћи. И Броз је тако поступао, па су његови јуришници зарад „љубичице плаве“ убијали очеве и рођену браћу, а о даљим рођацима и осталима, којима се ни гробови не знају, да не говоримо.

И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопстсвену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију“.

„Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако праче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје Отаџбине да види Пећку патријаршију, Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, некадашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени?“

Када се Америка спремала да нападне Ирак „зато што је (наводно)произвео опасно хемијско оружје којим може уништити свет“ покренула је велику кампању да придобије наклоност својих грађана. Сваки грађанин који даје подршку држави у овом подухвату, имао је да то изрази стављањем државне заставе испред своје куће или да је истакне на прозору. Онда је, на иницијативу патриота, почело стављање америчких заставица на аутомобиле, па кад се помислило да ни то није довољно кренула је нова подршка у виду жутих трака које су везиване око стабала дрвећа на улицама – на машницу.

Ми се суочавамо са отимањем делова наше државе, што није никакво виртуелно догађање, него истина са стравичним последицама.

„Не претендују само Шиптари на српску земљу“ – упозорава Ђурић. „Чујете ли ове гласове са севера спрске државе? Тамо и на српском и на мађарском језику вичу: ово је наше! Из Рашке области, из немањићке државе, око Сопоћана, Студенице и Милешеве посебно, вичу: ово је наше! Из Хајдук-Вељкове Крајине чују се неки од Влаха. И они вичу: ово је наше! Из Црне Горе, која се разбратила, која има „црногорску цркву“ и „црногорски језик“, и која је признала шиптарску државу на српској земљи, вичу: ово је наше! А несрећни Срби, шта они кажу? Они ћуте. Нико да каже: па добро, а шта је онда наше, српско?! Зашто смо ми вековима натапали ту земљу крвљу, ако је она ваша, зашто смо вековима плаћали порез на туђу земљу?“

„Намера је јасна: сви би да штрпну комад српске земље, па да онда напараве неку своју покрајину или државу док траје ова штеточинска влада, која се улизује свакој земаљској шуши“, пише овај врсни хроничар наших страдања. „Муслимански фундаменталисти би да створе муслиманску џамахирију са седиштем у Старом Расу илити Новом Пазару. А председник српске државе, шта он за то време ради? Он иде на муслиманска стратишта, али не иде на она где су страдали Срби. Веровали или не, председник је стао уз оне који српски народ сматрају геноцидним“.

О том кошмару у којем се српски народ налази од Другог светског рата до данас, а управо сада гледамо његову кулминацију, говори ова вредна пажње књига Антонија Ђурића, од само стотинак страна, коју је он поклонио читаоцима, како је на њеној последњој страници и записано: БЕСПЛАТАН ПРИМЕРАК.

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 2442099

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.