svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Задужбина војводе Богосава

МАНАСТИР НИМНИК

КОД СЕЛА КУРЈАЧЕ

Према предању, манастир Нимник је саградио војвода кнеза Лазара Богосав, али којих година је Богосав управљао овим крајем историјски није потврђено. У сваком случају то је могло бити када су предели уз Дунав припали кнезу Лазару, јер пре тога, док су овде владали Растислалићи, кнез није могао да поставља своје чиновнике па ни његов војвода да гради манастир. А кнез је, како нас упућује његова раваничка повеља, завладао северним пределима Браничева најкасније у пролеће 1376. године.

Данашњи изглед манастира

Да је манастир Нимник саграђен у кнежево доба упућује нас и егзарх Јован, који у свом извештају митрополиту 1734. године каже да је Нимник био ''под монастир Раваницу за прежднего времена, како русоволе кнеза Лазара сказујут''. Димитрије Руварац, Митрополија београдса око 1735, Београд 1884, стр. 110. Потврду егзарховог записа налазимо у турском попису из 1467. године. Тамо је забележено село Курјаче у чијем атару се у то време налазила мезра, односно зиратно земљиште Стеново, власништво манастира Раванице. Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987. стр. 174. А управо је на том простору манастир Нимник, и то би морало да буде његово имање.

Кад су Турци завладали Србијом Нимник је опустео, као и многи други манастири у Браничеву, па га окупатори нису ни убележили у своју пореску књигу, већ само имање Стеново, али потпуно напуштено, односно празно, како је турски писар назначио 1467. године. Име је добило по стеновитом пределу, какава и јесте околина нашег манастира.

Курјаче је тада имало 21 кућу и било значајан произвођач меда, као и сва остала села уз манастире. Имало је два и по пута више кошница него оближње село Трстеник са 51 кућом.

ТРИ ВЕКА МАРИЈАНСКИ МАНАСТИР

Манастир је, по свему судећи, саграђен у атару села Маријани, због чега је и добио име Маријански манастир, мада га у каснијим докумнтима налазимо уписиваног онако како је кад село називано: Марјан, Маријана, Маријани или Маријање.

Село Маријани се први пут јавља у историјским изворима 1428/29. године када деспот Ђурађ Бранковић писмено потврђује права власништва над једним бројем села великом челнику Радичу Поступовићу, која му је дао деспот Стефан Лазаревић. То значи да је село постојало и много раније, па и у доба подизања манастира. Њега помиње и угарски краљ Жигмунд у октобру 1428. године у једној својој повељи у којој бележи села што их је кнез Лазар даривао влашким манастирима Тисмени и Водици. Међу тим селима су ''Поповци и Марјан и Дрмни на Млави и Кличевац на Дунаву''.

Сполија уграђена у јужни зид цркве

Ако је село Маријани још свети кнез поклонио, онда значи да је манастир могао бити саграђен управо за његове владавине, што се у народном предању и каже. Заправо, каже се да га је саградио кнежев војвода Богосав. Наравно, то није онај Богосав из народне песме Старина Новак и кнез Богосав, како неки мисле, јер је војвода Богосав живео у другој половини 14. века, а Старина Новак је рођен тек око 1540. године. Били су читава два века удаљени један од другог.

Село Маријана је било пусто после пропасти српске средњевековне државе 1459. године, као и многа друга села, па и манастири у Браничеву. Његов атар припојен је суседном Курјачу, али кад се одбегло становништво вратило, или је дошло ново, Маријана је обновљена па се манастир опет нашао у њеном атару и био познат по њеном имену више од 400 година.

Она се налазила на 20-30 минута хода од манастира и постојала све до 1839. године, када се последњи пут помиње као посебно село. После тога постала је део Курјача, али је још стотинак година задржала своја некадања обележја: имала је свој насељени простор, своја имања на посебним местима и своје воденице, како пише Велиша Јоксимовић у књизи Курјаче и његова школа. Велиша Јоксимовић, Курјаче и његова школа, Београд 2001, стр. 20.

Почетком 18. века, према историјским изворима, манастир је још увек носио име Маријана. Тако га бележе и егзарх Максим 1733. године и егзарх Јован 1734. и 1735.

Према једном предању, које записује В. Јоксимовић, село је добило име по Марјану који се бежећи од куге склонио поред потока, у долину између великих шума, са много извора здраве воде и са добрим пашњацима и ту живео.

Манастир се, иначе, први пут јавља у турским пореским књигама у четвртој или петој деценији 16. века. Тада је у њему живео један калуђер, а приход му је износио 152 акче. Нешто касније, за време Мурата III (1574-1595) приход манастира се попео на 176 акчи. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1883, Београд 1984. У односу на суседни манастир Пешчаницу са приходом од 1.000 накчи Нимник је био сиромашна богомоља, са вишеструко мањом имовином. То наговештава да је Пешчаницу градио властелин знатно вишег ранга и већег богатства од ктитора Нимника.

После тих бележења манастир се нигде више не помиње све до почетка 18. века. Као и o другим манастирима писани извори o њему су уништени.

''ВЕЛМИ МАЛЕНА И СНИСКА ЦРКОВ''

Егзарх Максим је записао да је ''црков стара, зданијем од камена, покривена шиндром, неубелена (неокречена). Ва нутар свод имејет од камена''. Долазећи истим послом, односно да по задатку митрополитовом сагледа стање у манастирима и црквама и да га о томе детаљно обавести, егзарх Јован Михаиловић је записао да је манастир у шуми, при једном потоку и да је црква ''велми малена и сниска ... тако сказаше људи да е правио Богосав воивода кнеза Лазара''.

Манастир је тада био готово пуст, без игде ичега. Није имао ни женску припрату, ни крстионицу, ни миропомазаније, ни црквене књиге, ни одежде. Био је претворен у мирску цркву, а његова удаљеност (''доста поћи имејет од села'') чинила га је још више пустим и устрањеним. Од некадање лепоте остале су само ''лепе двери'' и ''две прекрасне иконе, велми лепе, што ни во едном монастире (не) имат''. На једној икони био је лик Матере Божије, а на другој Спасов лик. Биле су веома старе. Сам иконстас имао је укупно 12 икона апостола.

У манастиру је тада служио свештеник Радосав ''жител од Видина''. Имао је три сина и три кћери. Није живео у манастиру, већ у селу Маријани, где је имао своју кућу и важио за добростојећег домаћина. Да се не би мучио одлазећи свакодневно у цркву поп Радосав је код своје куће на доксату начинио некакав олтар и припрату те му ту, како пише егзарх Јован, долазе парохијани ''када је прев(ел)ики дажд (киша) и блато''. О великим празницма је, пак, сва парохија маријанска, у коју су спадала још села Бискупље и Кличевац, долазила у манастир.

Увиђајући колико је овакво стање штетно за манастир, у којем се само повремено служило, оба егзарха су, у жељи да се Нимнику врати статус манстира, предложила да парохијани саграде за себе посебну цркву. Они су, међутим, оддговорили: ''Ми цркве друге не можемо праити кроме монастира''. Манастир је највероватније поправљен, али размере те поправке нису нам познате. Остао је парохијска црква и у том статусу провео више од 300 година.

Као што су често нападали на цркве и манастире у Браничеву, па и на целом српском простору, Турци су ударили и на Ниимник. Учинили су то у време Кочине крајине (1788), када су га запалили и делом порушили, светећи се Србима за побуну под капетаном Кочом. Манастир је, како пише Јоаким Вујић, надзидан 1805. године, а тада су, готово у једном налету, обновљени и манастири Рукумија, Заова и Туман, тако да се у њима може обављати служба Божија.

Нимник је значајније обновило становништво околних села на предлог кнеза Милоша 1825. године, када је у Србији настао општи покрет за обнављање цркава и манастира. .

У ''СВЕТИЊИ'' НИКОЛАЈ СИНАИТ?

Годину дана после обнављања Нимника посетио га је Јоаким Вујић и у његовом опису овог манастира први пут се јавља капела, данас позната као Светиња, коју егзарси Максим и Јован нису ни поменули. Вујић је записао да ''на десно кроз ову церкву иде се на једна врата у једну малу капелу, која је терском покривена како год и церква'' и да ''у њој почивају мошти једног свјатитеља, који се зове Николај''.

Највероватније да капела над гробом није постојала у време доласка егзарха, него да је гроб био помешан са осталим хумкама уоколо. У осталом, егзарх Максим не помиње мошти ниједног светитеља у браничевским манастирима, иако су оне постојале готово у сваком од њих. Поменуо би сасвим сигурно капелу да је затекао. Но, она је саграђена вероватно нешто касније. Али,егзарх Јован годину дана касније пише да народ ту долази да тражи лека својим болестима.

Десно: светиња са моштима Николаја Синаита, или...

Историјска наука не зна за Николаја Синаита, али је његово име сачувано у памћењу народа, мада је сем имена све друго заборављено. У Витовници је заборављено чак и име, него се памти једино да је ту био један истакнути синаит.

Прича о мушком детету Николају, које је постало светац па ту сахрањено, настала је вероватно нешто доцније. Њу је забележио тек Јосиф Веселић 1861. године. Он каже да се у капелу улази из цркве, да је капела мала, и да у њој ''почивају мошти тј. остаци једног светитеља за коега се ово прповеда''. И ту бележи предање како су хајдуци убили дете једнога калуђера, који је претходно био мирски свештеник, па се после смрти своје попадије покалуђерио. Дете се након неког времена посветило па су га калуђери по договору у ову гробницу закопали. Народ и сада болестне у свако доба године доводи и помоћ тражи разним болестима.

После је настало ново предање и потисло причу о детету Николају. Јунакиња тог предања, такође трагична, је влашка девојчица Николина, коју су, по једнима заклали хајдуци, а по другима Турци. Но раширенија је прича о хајдуцима, по чему можемо закључити да је предање настало у време велике хајдучије по Србији у 19. веку, када се под именом хајдука, уместо бораца против ропства и тираније, појављују разбојници и пљачклаши који насрћу на свакога ко има новац. Од њихове руке пострадао је и витовнички игуман и великосхимник Симеон (Николић), кога су такви хајдуци убили 1857. године мислећи да има дукате.

Имајући пред очима ту хајдучију народни приповедач је и саставио причу о Николини. Хајдуци су овде, по тој причи, пошли да опљачкају манастир, али нису знали како да дођу до њега. Наишли су на девојчицу у оближњем влашком селу, а она је чувала овце, и упитали је где је манастир. На свако питање она је упорно одговарала на влашком: ''ну шћу нимик'', односно не знам ништа. Они, ипак, пронађу цркву и опљачкају је. Али, у њиховој дружини био је кум те девојчице и рекао да га је девојчица сигурно препознала. Харамбаша је онда наредио куму да је убије, што је овај и учинио, а тело девојчице пребацио преко једног дрвета. Девојчиу су пронашли, али никако нису могли да је скину одатле, па су је сутрадан, сахранили поред манастира, јер волови нису могли да повуку кола. После тога, каже та прича, девојчица се посветила, а манастир је по њениим речима ни мик добио име Нимник.

Тако је Николај Синаит пао у заборав и уместо њега појавио се дечак Николај, а затим девојчица Николина у чије постојање сада чврсто верује повећи број људи. Име Николина, судећи по свему томе, у ствари само варијанта имена Николај. Зато би било добро да се читав тај случај озбиљније проучи. Па, ако је заиста у Светињи девојчица Николина, онда нека је народ поштује, а ако је Николај Синаит да се то каже.

Наравно, у сваком предању постоји бар једно зрно истине. Истина је овде да је у нимничкој Светињи сахрањен светац. Таква чињеница се не може заборавити, без обзира на то у каквим ће се варијантама саопштавати. Она је сачувана у колективном памћењу, као што је сачуван и податак да је манастир Нимник саградио војвода кнеза Лазара, јер су војоде у његово време заиста постојале.

Будући да су у манастирима Браничева за време кнеза Лазара, деспота Стефана и деспота Ђурђа живели у већем броју монаси синаити, од којих су неки оставили дубоке трагове у Српској православној цркви и постали њени светитељи, није искључено да је светитељ у нимничкој Светињи један од њих. Јер, у суседној Рукумији био је Свети Мартирије Синаит, у Туману Свети Зосим Синаит, у Горњаку Свети Григорије Синаит млађи, у Благовештењу Свети Данил Синаит. А, као што смо видели, и овде се све до почетка 19. века знало за светитеља Николаја. Невоља је у томе што је Нимник веома дуго био мирска црква, у којој су се смењивали свештеници, често без континуитета, па неговање култа светитеља није било могуће као у манастирским братствима.

Што се, пак, имена манастира тиче, оно сигурно није настало од речи ''ни мик''. То је само уобичајено народно довијање, каквих је безброј. Настанак имена манастира Туман се објашњава речима рањеног Зосима Синаита ''ту мани'', манастира Витовнице по речима краља Милутина ''нека се назове по витловима на реци'', села Раброво по храбром држању у неком боју с Турцима, села Поникве, по наводној клетви кнеза Лазара да ''никад не поникну'' зато што нису дошли у косовски бој. Значење имена Нимник, међутим, ономастичка наука још није објаснила.

Ta загонетка најбоље би могла да се реши ако би се пошло од светитеља којем је манастир посвећен – од Светог Николе. Овај у народу веома поштовани светац сматрао се заштитником поља, односно њива и летине, па је због тога зват и Њивник. Из те речи могло би да проистекне име овог манастира.

ШКОЛА У МАНАСТИРУ 1851. ГОДИНЕ

Манастир је почетком друге половине 19. века био већ донекле сређен. Унутрашшњи зидови цркве били су до пола покривени фрескама, док је свод сачињен од дасака, сигурно још 1825. године, а под од просте и римске цигле. Пред црквом је била звонара, подигнута 1841. године трошком манастира и уз помоћ села. Северозападно од цркве била је кућа за народ и свештенство, претворена у школу, а ниже самог манастира налазила се лепо озидана чесма ''на две луле'', крај потока, подигнута 1855. године. На чесми је златним словима на мермеру писало:''У име Бога устроили смо чесму три брата: Мијат, Игњат и Миљко Рајковић из Курјаче родом, за спомен рода и отечества; живим за здравље а мртвим за душу у монастиру Нимнику месеца јунија 20. 1855. године''.

Звонара је имала два звона и њих су поклонили: Петрија, супруга почившег Јакова Петровића, свештеника нимничког и почивши Стева Протић, бивши трговац из Рама. Исто

Кућа за народ и свештенство заслужује посебну паћњу. У њој је 1851. године отворена једна од првих школа у овом крају, са 52 ученика и учитељем по имену Трифун Радојевић. Зграда је имала три просторије. У средини је била соба из које су се ложиле пећи смештене у левој и десној учионици. Димензије тих учионица биле су 4,56 х 4,67 х 4,70 метара. Средња просторија била је готово истих размера. Зграда је имала трем са 6 лепо обрађених дрвених стубова.

У овој згради ђаци су учили само две године (1851-1853), а онда је школа пресељена у Курјаче, јер је у оно време манастир Нимник био доста тешко приступачан због готово непроходних путева од јесени до пролећа. Школска зграда у Нимнику предата је манастиру за конак, а како пише Михаило Попоовић Михаило Поповић, Историјска улога Српске цркве, стр 66, Београд 1933 Нимник је ''дао бесплатно гору из свог браника Општини курјачкој за подизање школе''.

На захтев становника Курјача и околних села у Нимнику је 1869. године, у октобру месецу, а уз пристанак месних и окружних власти, школа поново отворена. У захтеву за њено отварање стајало је: ''Ми сви једнодушно желимо да буде школа код манастира Нимника зато што ту имаде школа направљена и што је пре ту школа била и што ће се деца моћи упознати са пјенијем црквеним јер ће непрестано бити код цркве, а то за време док се не би која обштина одважила да школу у својој средини сагради... Кућа је готово код Нимника за школу и само фале скамије (клупе), што ћемо и то набавити, само молимо власт да настане да нам се учитељ час пре постави како би могли децу дати ушколу да уче''. Велиша Јоксимовић, наведено дело, стр. 128.

Касније је школа опет премештена у Курјаче.

Овај споменик наше културе и просвете трајао је све до пред крај 20. века, када је докрајчен небригом оних којима је била дужност да га сачувају. Зграда је порушена па је ту направљена велика зграда.

У међувремену манастир је, због нередовног одржавања, почео да пропада па је 1891. године због чега је замењен тршчани кров црепом и на цркви и на капели Светиња. Црква је дозидана у висину још за један метар, поправљена је зграда старе школе и урешен је свети извор. . Тада је поправљен и конак, односно некадања зграда школе, Цела манастирска шума површине око 50 хектара је ограђена шанцем.

Знатнији радови на цркви обављени су и 1967. године, да би 1996. с благословом епископа браничевског Игнатија започето обимно обнављање цркве и живописање које је завршено у мају 1998. године.

Западно од цркве, на неких 15-так метара већ неколико година гради се конак у три нивоа. Конак се простире у правцу Југ-север и налази се уз саму стену. Својим великим димензијама доста одудара од скромних размера цркве.

ПРВИ ЖЕНСКИ МАНАСТИР У БРАНИЧЕВУ

Мада је највероватније саграђен као манастир и свакако дуже време остао у том статусу, манастир Нимник је био веома дуго мирска црква, највероватније зато што других цркава у околини није било. Када је претворен у парохијску богомољу, ми данас не знамо. То се могло догодити после Велике сеобе, када су готово сви манастири у Браничеву потпуно опустели, јер су монаси пребегли преко Дунава заједно с народом. Оно што је остало то се склонило у дубину шума и планина, где турска нога није могла да стигне.

Тек кад је све то зло минуло и кад су ове крајеве заузели Аустријанци, цивилизованији али не мање окрутни окупатори од Турака, овде су почели да стижу нови досељеници. И, тада у Нимнику затичемо свештеника Радосава Маријанског, а манастир као мирску цркву.

Свештеника Радосава, заправо, налази у Нимнику 1733. године егзарх Максим.а током следеће две године егзарх Јован. Они бележе да је свештеник родом из Видина, а да а Јован бележи да се књизи учио у каравлашком манастиру Житијану. Пре но што је овде дошао био је свештеник у Црној Реци. Када је поп Радосав стигао овде, егзарх не каже. Највероватније после 1720. године. Имао је већ 57 година и 30 година службовања. Његову парохију сачињавала су села Маријана и Бискупље са по 30 и Кличевац са 28 кућа. Укупно 88 домова. То је била једна од најмањих парохија у Браничеву, јер се број кућа у паарохијама кретао од 80 до 200. Свештеници су опстајали тако што су се бавили пољопривредним пословима. Сам Радосав спадао је у имућније. Имао је виноград од 8 мотика (64 ара), затим два вола и јунца, три краве, коња и веома лепу и добро опремљену кућу. Имао је три ожењена сина, од којих се трећи, Михаило, већ био запопио.

Да је Нимник наставио као парохијска црква наслућујемо из извештаја егзарха Јована. Он каже да сви парохијани у глас вапе: ''Ми цркве друге не можемо правити кроме монастира''.

На то нас упућује и касније постављање Радосављевог сина Михаила за свештеника у маријанској цркви. Он је књигу учио код оца, а затим је једно време пратио монаха Висариона Светогорца, који је сакупљао милостињу по Србији и Бугарској и на његово заузимање уведен је у свештенички чин од стране митрополита софијског. На том путу свакако је доста видео и сазнао, али му је основно образовање билио прилично штуро, због чега га је егзарх Јован упутио у школу ''учити се читати и писати и известију свјаштеничаскому што јему надлежит знати''. Тада му је било 18. година. Колико је дуго остао овде, не знамо.

После поправке манастира 1825. године у њему је боравио један калуђер. Њега је већ следеће године затекао Јоаким Вујић и забележио да је крај цркве подигнута и једна зграда за калуђере. То може значити да су краће време у Нимнику били калуђери и да је постојала намера да ова богомоља постане манастир. То се, међутим, није догодило. Већ 1834. године у писаним изворима јавља се као свештеник и становник села Маријане Јанко Петровић. Ако је после и било калуђера, они се овде нису дуже задржавали.

Јанко Петровић је постављен за нимничког свештеника највероватније око 1827. године и свештениковао је до упокојења 1850. Живео је нешто више од 60 година. Имао је сина Јосифа, који ће такође служити у овој цркви.

Бранко Димитријевић. Био је парох села Рама и Бискупља до 1848. године, када су она припадала Нимнику.

Живота Момировић.. Рођен је у Курјачу 1821. године. Свештеник нимничке цркве постао је свакако после упокојења попа Јанка, а био је и остао овде до смрти. Умро је 1878. године и сахрањен на малом гробљу у манастирској порти. Живео је 58 година. Имао је синове Драгутина и Милутина, каснијег свештеника, а по имовном стању спадао је у боље стојеће домаћине.

Живота Влајић. Рођен је у оближњем Поповцу 1826. године и готово цео живот је ту провео. Почео је као учитељ у Костолцу, где је остао нешто више од годину дана, а онда је 1846. постављен за свештеника у Сиракову, па затим у Нимнику, али је до смрти 1866. године живео у родном селу.

Јосиф Поповић. Син свештеника Јанка Петровића, рођен 1825. године. У Нимнику је почео да служи око 1844. и остао ту до упокојења 1877. Сахрањен је на маријанском гробљу. Имао је синове Добросава, каснијег свештеника, затим Љубомира, Тошу и Милутина. Спадао је у добре домаћине.

Светозар Бранковић. Био је нимнички свештеник од 1875. до 1879. године. Дошао је из Ореовице код Пожаревца, где је провео годину дана. Из Нимника је премештен у пожаревачки Влашки До и тамо остао све до 1906. године. После тога се не појављује у архивским документима.

Љубомир Путниковић. Претходно је три године био свештеник у Касидолу, а онда је 1878. године премештен у Нимник. Овде је остао све до после Првог светског рата, као курјачки, затим сираковачки и онда мајиловачки парох. Скоро пола века био је активни свештеник.

Милутин Момировић. Син свештеника Животе Момировића. Служио је у нимничкој цркви од 1884. до 1913. године, када је умро од колере. Сахрањен је на старом курјачком гробљу. Имао је 62 године. Његов син Петар био је високи чиновник југословенске државе између два рата.

Радослав Марјановић. Пре но што је дошао у Нимник поп Радослав је од 1910. године био капелан у селу Десини, код В. Градишта. Служење у Нимнику започео је вероватно убрзо после смрти попа Милутина, крајем 1913. или почетком 1914. године. Први светски рат провео је у логору у Нежидеру у Мађарској. Михаило И. Поповић, Историјска улога српске цркве, Београд 1933, стр. 148. По повратку из ропства постављен је за свештеника у Средњеву код В. Градишта.

Александар Стевановић. У Нимнику га налазимо одмах после Првог светског рата 1919. године.

Предраг Тодоровић. Био је родом из шумадијског села Голобока, недалеко од Смедеревске Паланке. Старији људи у Курјачу сећају га се и данас као веома љубазног и предусретљивог свештеника, јасне речи и великог ауторитера. Био је, кажу, и веома добар пчелар. Уживао је велики углед у народу. Одавде је премештен у Рам 1938. и тамо служио до 1957. године.

Заправо, 1938. године је Архијерејски сабор потврдио оснивање женског манастира у Нимнику. Био је то први женски манастир у Браничеву.

Прва игуманија манастира била је мати Параскева, родом из Кушиљева код Свилајнца. Она је са сестринством остала у Нимнику до 1943. године, тада је затражила отпуст и са сестринством прешла у Земун, у оно време на територији усташке Независне државе Хрватске. Учинила је то заједно са великим делом братства манастира Тумана, које су у главном сачињавали руски емигранти. Они су у Земуну, у двема приватним кућама основали манастир у оквиру Руске Заграничне Цркве.

Разлог одласка братства и сестринства ова два манстира није у потпуности расветљен.

По одласку сестринства манастир је остао празан до после рата. У њему је живео само пустињак Стефан.

Као и свим другим манастирима, тако и Нимнику, послератна Брозова власт одузела је највећжи део имања и оставила му само десетак хектара. Имовина још није враћена.

За игуманију је одмах после рата постављена Иларија (Сретеновић).

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 2435318

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.