svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЈЕКАТЕРИНА СИНЕЉШЧИКОВА: Велике мисли руских филозофа

5beac50785600a442863abcf„Руси не припадају ни Западу ни Истоку, ми смо изузетан народ“

Руси су склони тражењу смисла у животу, те се може очекивати да су изнедрили врло дубоке филозофске максиме. Погледајмо колико су у томе успели.

 

1. „Ми не припадамо ни Западу ни Истоку, ми смо изузетан народ“

5beac54915e9f93f3656f83a
Public domain

До таквог закључка је дошао добар пријатељ Александра Пушкина и члан управе руских масона Петар Чадајев. Истина, за ту мисао је по личном наређењу цара Николаја I одмах проглашен за умно поремећеног човека, те му је сваки дан долазио лекар да га прегледа. Чадајев је годину дана провео у кућном притвору, после чега му је надзор укинут, али му је ипак било забрањено да било шта пише.

Што се тиче руске изузетности, та идеја је надживела свог аутора, иако ју је он извукао из негативног контекста. Наиме, Чадајев је много критиковао Русију и сматрао да она постоји само као „неки поучан пример свету“. Међутим, убрзо су се нашли филозофи и идеолози који су руску изузетност доживели као велику мисију, тврдећи да Русија има сопствени пут који је посебан, и да је она посебан тип људске цивилизације.

Било како било, идеја „руског пута“, која се појавила 1836. године, путује кроз векове, па је чак и данас доста популарна.

 

2. „Бити добар и злу се не противити насиљем“

5beac54a15e9f93f3656f83b
Public domain

Лав Толстој је један од најпознатијих писаца на свету. Он се доста бавио филозофским питањима. Данас бисмо га по схватањима сврстали међу пацифисте. Он је сматрао да ће само љубав спасти свет, те да се зло никада не може победити злом. Можда нико не би ни обратио пажњу на те Толстојеве проповеди о свеопштој љубави да се у њима није скривала потенцијална опасност.

Наиме, Толстој је у својим филозофским тумарањима отишао сувише далеко. Најпре је одбацио идеју државе, сматрајући да је свака власт зло. А будући да је био против насилног укидања зла, предлагао је да се држава укине без примене насиља, тј. тако што ће сви одбити да извршавају обавезе које им намећу друштво и држава. Није прихватао ни хришћанство у оном виду у коме га је проповедала Руска православна црква. Створио је сопствену „истинску веру“ и ширио брошуре са описом њених основа. Због тога је изопштен из Цркве.

У народу је било много присталица његових убеђења. Једни су одбијали да служе у војсци и уништавали су оружје, други су се окупљали да живе у земљорадничким комунама. Скоро сви су били сурово гоњени.

 

3. „Постоје два вечна питања: ’Ко је крив?’ и ’Шта да се ради?’“

5beac54a15e9f93f3656f83c
V. Lauffert, 1859.

Поједини закључци руских филозофа формулисани су у виду кључних питања. На пример: „Ко је крив?“ и „Шта да се ради?“ Прво питање је у називу свог дела поставио филозоф Александар Херцен, а друго филозоф Николај Чернишевски.

Чернишевски је покушао да понуди и одговор, али је заувек остао познат само као аутор питања. Херцен чак није ни покушао да одговори. Звучи парадоксално, али та питања су довољна да опишу суштину руског менталитета. Руси увек траже одговоре на најважнија, „вечна“ питања, и то им је прече од сваког другог посла. Чак и ако не постоји тачан и недвосмислен одговор.

На пример, Владимир Лењин је кренуо стопама Чернишевског, чији му се роман допадао. Он је дао и свој одговор на постављено питање: треба покренути револуцију. Временом се, додуше, показало да ни револуција није прави одговор.

 

4. „Човеку је потребно страдање, а не срећа“

5beac54a15e9f93f3656f83d
Василиј Перов, 1872.

Фјодора Достојевског је у животу снашло свако страдање које га је уопште могло снаћи. У различитим периодима је страдао од епилепсије, сиромаштва и усамљености, осуђен је на смрт и изведен на егзекуцију, али је помилован и послат на робију. И управо он је постао највећи поборник страдања ради спасења душе.

Достојевски није веровао у револуцију. Сматрао је да се зло не крије у државном уређењу, него у људској природи. „Човек је тајна. Њу треба одгонетнути“, сматрао је он. На крају је дошао до мисли да човек није разумно биће које разумно треба да тежи ка срећи, него је ирационално биће са урођеном потребом за страдањем. Управо тако се човек освешћује, тако прилази Богу и чисти се од греха, веровао је он. Раскољников је у „Злочину и казни“ говорио: „Чини ми се да истински велики људи морају у овоме свету осећати велику тугу“.

Преузето са: https://rs.rbth.com/

Последње ажурирано петак, 16 новембар 2018 13:00  

Колумна

Време преиспитивња

vreme preispitivanja

 

На ивици

na ivici

 

Тешко је

 tesko je

 

Време твоје и време моје

tvoje i moje vreme

 

Не горди се

ne gordi se

 

До тебе је

do tebe je

 

Тешко је

tesko je 1

 

О доброти

o dobroti

 

Људи

ljudi

 

О несрећи

o nesreci

 

00zlatenac2qy7.jpg
Број прегледа чланка : 5693605

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.