svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Предраг Мирковић: НЕ ДОПУСТИМО ДА НАМ ДРУГИ ПИШУ ИСТОРИЈУ

Ако нам други буду писали историју, каквих настојања има све више, и ако власти у Србији наставе да подржавају  редуковање српске повеснице, како чине већ скоро седамдесет година, добићемо потомке који неће имати ни знања, ни љубави, ни воље да чувају и бране истину о прошлости свога народа. Та туђа истина о Србима, произведена у лабораторијама лажи и обмана, постаће црња од гаврана, у шта се уверавамо свакога дана.

Тако на почетку овог разговора каже господин Предраг Мирковић, председник Одбора за подизање споменика страдалим ратницима и цивилима из Браничева 1912-1918 године, који се увелико гради на брду Врањевац повише манастира Брадача у Стигу. Наш саговорник је  дугогодишњи новинар и публициста, аутор више књига, од којих посебно издвајамо "Светиње Браничева" и "Србски ратни поменик, Браничево 1912-1918". Поменик ради са Живиславом Антонијевићем и Миланом Симићем и већ су изишла из штампе два тома, са свим неопходним подацима  о 13.344 погинула и умрла страдалника. Трећа књига се приводи крају и биће објављена најкасније до маја. Планира се и додатак, који ће обухватати страдале чија су имена пронађена после изласка прва два тома. Број страдалих већ сада достиже цифру од 20.000.

Зашто сте одабрали баш Врањевац? На овим просторима вођено је више битака после немачког продора преко Дунава у октобру 1915. године.

Врањевац нисмо ми одабрали, већ историја. То је било једно од кључних места наше одбране, веома добро утврђено, са низом стрељачких ровова и једном изврсно укопаном топовском батеријом. Све се то и данас може видети, рекао  бих као да је јуче ископано. Просто невероватно. Сам Врањевац је на 300 метара надморске висине и доминира над равницом према Дунаву. Поглед са тог простора је фантастичан. Споменик смо поставили петнаестак метара далеко од топовских ровова, па све то заједно пружа упечатљиву слику. У складу са изгледом терена и чињеницом да тај белег посвећујемо јунацима којима се дивио цео свет архитекта Живорад Животић, члан нашег одбора, дао је неколико сјајних решења, тако да ће тај споменик достојно бранити наше јуначке претке од заборава, у који су, иначе, већ били немилосрдно бачени. А бачени су зато што су нам други писали историју, или тачније што су ти други диктирали а наши изроди послушно бележили и то уз помоћ власти објављивали или, пак, погрешно учили своје ђаке и студенте. Има ли још које земље где се тако може радити? А ако има, да ли и тамо сви ћуте као воском заливени? Ја сумњам да ће то ћутање још дуго трајати. Одабрали смо Врањевац да се наша деца и омладина ту сусрећу са правом српском историјом. Неколико стотина метара ниже је српски средњевековни манастир Брадача, обновљен пре нешто више од једне деценије, који је три века певао, а три века провео у рушевинама. И на суседном брду Бубањ такође су очувани ровови из 1915. јер је српска војска на овом простору, засипана кишом немачких граната, покушала за заустави бројчано и оружано надмоћније Немце. Упркос свему томе, уместо да покоре Србију за пет дана, како су планирали,  немачки војници су морали да се бију и гину за свако село, сваки ћувик. Само на просторима ондашњег пожаревачког, а данас Браничевског округа, морали су да се туку пуних двадесет дана и оставе низ гробаља својих војника. После рата су дошли, ископали их и однели у Немачку.

А где је гроб потпоручника Боривоја Димитријевића, родом из Раброва, који је погинуо на самом Врањевцу у ноћи између 18. и 19. октобра те 1915. године, и ко зна колико других војника српских, неће се никада сазнати. Али се мора знати како су сви они бранили своју земљу и како су гинули за њу.

Споменик на Врењевцу у изградњи

Много је оних којима се подиже овај споменик. Како ћете  и где записати сва њихова имена?

- Записивање свих имена било би превелики и веома скуп подухват. То смо, разуме се, морали да избегнемо и да читав пројекат прилагодимо нашим могућностима. Имао сам прилике да видим доста скупих споменика, који нису оставили на мене неки посебан утисак. Настојао сам да утичем колико могу да се нађе најбоље решење, да све то не буде скупо а да има шта да каже и покаже. Мислим да смо тако и урадили. Што се тиче имена, она ће се налазити у сва три тома Србског ратног поменика, а та књига биће стављена у посебан кивот и зазидана у сам споменик. На мермерним плочама којих ће бити осам, за сваку браничевску општину по једна, биће исписана сва њена насеља, а поред сваког од њих писаће број погинулих.Тако ће сусрет са спомеником бити заиста сусрет са историјом. Један комплет Поменика чуваће се у оближњем манастиру Брадача а један у манастиру Рукумија, који је ту књигу финансирао и издао, јер да није њега било не знам да ли би икада било и Поменика. Трећи комплет предаћемо српској Влади, када буде показала стварну бригу за српску историју, па нека она одлучи где ће се чувати та књига.

Постоји ли могућност да се, ипак, нека имена уклешу?

- Решили смо и то да урадимо, али на посебан начин. Када будемо уређивали плац, који захвата површину од 85 ари, а то ће бити убрзо после откривања споменика, надамо се следећег маја, почећемо да постављамо један број споменика крајпуташа на којима ће бити исписана имена јунака које морамо чувати у колективном памћењу. Међу првим таквим белезима наћи ће се крајпуташ са именом Миливоја Стојановића, пуковника, команданта другог пешадијског пука првог позива, који је по својој легендарној храбрости назван Гвоздени пук. Стојановић је рођен у Пожаревцу 1873. године и био је потомак чувеног Петра Добрњца. Композитор Бинички  посветио му је свој чувени Марш на Дрину.  Јунаштво и љубав према отаџбини коју је бранио овај велики ратник доказао је и својом смрћу. Пао је под кишом куршума док је свој пук предводио у Колубарској бици, у најкритичнијем тренутку тог боја.  Ту би морао да буде и споменик Томашевићу, првом српском олимпијцу, родом из Бистрице код Петровца на Млави, а сахрањеном на тамошњем сеоском гробљу. Овај врхунски спортиста није се склонио ни у какву заветрину кад су ратови почели, већ је као и многи други успешни млади Срби, студенти по целој Европи, професори, правници, песници, сељаци и занатлије по Србији, кренуо да брани Отаџбину. Погинуо је ту негде код Бубња и Врањевца у октобру 1915. Код Братинца, недалеко од Пожаревца, тешко је рањен Страхиња Бан Нушић, јединац син Бранислава Нушића, који је убрзо затим умро негде код Свилајнца. Био је свршени правник, још неожењен, резервни потпоручник и водник у 9. пепшадијском пуку. Ратника, који су свесно жртвовали себе да би заштитили своју земљу и свој народ,у тим ратним годинама  било је толико да би морала да се подигну читава гробља крајпуташа. Такве див-јунаке могла је да однегује само српска историја, српска породица и српска црква и школа. Зато сада непријатељи српства тако агресивно настоје да све те темеље наше нације разоре. Чине то не бирајући средства. Куповање наших људи за те прљаве послове траје већ дуже и резултати су све поразнији по нас. Споменици као овај на Врањевцу моћи ће да помогну, али под условом да се на сваки начин заштите и то што пре,  ова четири стуба нације. У првом реду Црква и Школа, где последице опако организоване деструкције бивају све погубније. Ако на освећење темеља на Врањевцу није дошао ниједан свештеник, иако смо неколико њих позвали, нити је централна школа показала било какво интересовање за овај подухват, шта да кажемо на све то? Да тврдимо како је све добро? Није добро! И зато треба све учинити да се тај суноврат заустави.

Па ипак, успели сте да за врло кратко време и с мало новца саградите највећи део споменика. Шта на то кажете?

-  Одбором за изградњу у почетку је руководио Раде Јовић, потпуковник и војни пилот, родом из Црљенца, веома варедан и одговоран човек. Захваљујући његовом ангажовању пробијен је пут до Врањевца дуг око 800 метара. Новац за то прикупљен је у најближим селима: Кула, Црљенац, Кобиље. Радетова изненадна смрт почетком 2012. године, међутим,  накратко је зауставила тај полет, али смо се некако  организовали и наставили посао кад сам ја изабран за председника Одбора.  Већ на првом кораку показало  се да наше молбе разним институцијама и фирмама за помоћ не наилазе ни на какав одзив. Људи у врховима тих адреса, у највећем броју, једноставно нису умели да размишљају о ратовима 1912-1918. Једва ако су имали некакву магловиту представу о том времену, о војводи Степи или Мишићу, о Мачковом камену или Колубарској бици, па су свако помињање те прошлости доживљавали као причу о Тутмесу трећем или Рамзесу другом. Једноставно, то им је било непознато као да је из неке туђе историје. Тако нам се догодило да је  једна крупнија пожаревачка фигура, кад је чула да треба да помогне подизање споменика српским јунацима, да би прекинула разговор о томе,  одмах упитала: "Је л вам доста сто евра?"  Није човек никад чуо да је свако друго српско домаћинство изгубило по једног човека у тим ратовима, да је у пожаревачком крају после тога остало 15.000 удовица са децом од годину до 17 година, да је тада сатрвен цвет српске младости. Нити чуо, нити пожелео да чује. Одлучили смо зато да не губимо време у убеђивању оних који су прихватили комунистичку истину да историја почиње 1941. године. И, нисмо се преватили. Директор костолачког рудника и електране инжењер Драган Јовановић, кад смо му објаснили циљ наше посете, рекао је: "Помоћи ћемо вам коликогод будемо могли". И та фирма је заиста много помогла. У помоћ су нам прискочиле и општине: Мало Црниће, (у чијем је атару Врањевац), Кучево, Жабари и Пожаревац. Остале четири општине су одговориле - ћутањем. Чак и пожаревачка општина заћутала је одмах по доласку новог градоначелника и тиме прекинула сарадњу какву је прихватио претходни градоначелник. Јавили су се власници фирми из Жабара, Раброва, Макаца, Смољинца, Малог Црнића, Кобиља, Божевца. Знатно је помогао и манастир Рукумија, а делом и Брадача. Електродистрибуција, са седиштем у Крагујевцу (покрива и Браничево) у лику тамошњег директора обећала је помоћ, али је касније одустала уз усмено образложење да је "сав новац отишао на финансирање избора  владајуће странке". У таквим приликама ми смо заиста за кратко време  и с мало новца све ово урадили, али смо у том послу имали прилике да видимо и катастрофалне резултате накарадно постављеног школског система у каквом су стасавали они који воде или ће тек водити српске послове. Нема жеље да се схвати суштина, да се разложно оцени подухват, да се образложи став. Остане ли такав систем и даље, не знам чему се можемо надати. Наша одбрана српства мора да буде одбрана истине коју нико неће моћи да победи. Никакви међународни судови, трибунали, унијатије.

А споменик на Врањевцу, висок 12,5 метара, са великим белим крстом изнад капеле, који ће се и из даљине моћи да види. освануће тамо за који месец, и остаће да сведочи о нама и о нашим прецима неизмерно дуго.

Драгана Лазић

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 5234427

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.