svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода...

114257 vest edsКако је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?

Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од престола у марту 1917. године. Његов брат од тетке, енглески краљ Џорџ V, понудио му је уточиште, али је затим неочекивано повукао своју понуду и касније покушао да сакрије ту чињеницу.

„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода... Мој отац је лично планирао да га спаси [цара Николаја II] помоћу британске крстарице, али је тај план у извесном смислу блокиран“. То је војвода од Виндзора писао о своме оцу Џорџу V у књизи „Прича о краљу“. Основано је, међутим, мишљење да је Џорџ Пети лично блокирао тај план.

114257 vest eds
Краљ Велике Британије Џорџ V и руски цар Николај II су били браћа од тетке и личили су један на другога. Getty Images / Russia beyond

 

„Енглеска не указује гостопримство док траје рат“

Ситуација у којој се након одрицања од престола нашао цар са породицом после Фебруарске револуције 1917. године била је специфична. Социјалисти који су дошли на власт страховали су да се око цара може распламсати контрареволуција, док либерално настројени парламентарци нису били заинтересовани за радикално заоштравање ситуације и сузбијали су репресије против Николаја II.

5bbb5c9285600a59ef7682a2
Царско Село, Руска империја, цар Николај II (лево) у кућном притвору.
TASS

Бивши цар је јасно сагледавао опасност у којој би се нашла његова породица у случају заоштравања тензије у друштву. Због тога је „замолио Привремену владу да остане у својој резиденцији близу Петрограда (Царско Село) све док му деца не прележе мале богиње, а затим да оде у луку Романов (данас Мурманск) и одатле морем отплови у Енглеску“.

Влада је држала Николаја и његову супругу у кућном притвору у Царком Селу, и, како је тврдио тадашњи министар спољних послова Русије Павел Миљуков, подржавала је идеју да се цар пошаље у Велику Британију. Миљуков се обратио амбасадору Велике Британије у Русије серу Џорџу Бјукенену, који је касније пренео спремност Лондона да прихвати Романове и да ће „у ту сврху бити послата крстарица“. Касније, када се крстарица није појавила и цар није отпутовао, Миљуков је питао амбасадора због чега се са тим одуговлачи, а овај му је одговорио да „влада више не инсистира на доласку царске породице у Енглеску“.

То је потврдио и министар правде у Привременој влади и њен будући лидер Александар Керенски. „Влада Енглеске не сматра да је могуће указати гостопримство бившем цару све док траје рат“.

 

Оптужена руска страна

У мемоарима из 1923. године објављеним под насловом „Моја мисија у Русији“ амбасадор је изнео супротну верзију. „Наша понуда је остала отворена и никада није повучена“, написао је Бјукенен. Он је оптужио руску страну тврдећи да Привремена влада, суочена са опозицијом социјалиста, „није смела да преузме одговорност за одлазак императора и одустала је од своје првобитне намере“.

5bbb5c9285600a59ef7682a3
Сер Џорџ Вилијам Бјукенен, 1915.
Библиотека Конгреса

Када је Керенски у својим мемоарима 1927. године изјавио супротно, Министарство спољних послова Велике Британије поновило је Бјукененову тврдњу и оптужило бившег руског министра за лаж.

Истина је испливала пет година касније, када је Бјукененова ћерка Меријел објавила своју књигу „Распад империје“. Она је написала да је њен отац у своје мемоаре хтео да унесе и чињеницу да је понуда уточишта анулирана, али је био принуђен да то не чини. „У министарству спољних послова, где је отишао да провери нека документа, речено му је да уколико учини што је намерио, биће оптужен за кршење Закона о државној тајни, и да ће му бити обустављена пензија. Његова прича о обећању британске владе да ће руском императору пружити уточиште у Енглеској намерни је покушај потискивања истинитих чињеница“, написала је она.

„Истините чињенице“ су, по свему судећи биле овакве: „Он [Џорџ V] мора да вас преклиње да пренесете премијеру како из свега што се прича и пише у штампи произилази да ће трајни боравак бившег императора и императорке у овој земљи јако узнемирити јавност и да ће несумњиво угрозити положај краља и краљице, од којих је, како се претпоставља, тај позив и потекао...“ – то је почетком априла 1917. године писао министру спољних послова Велике Британије лорд Стамфордхам, лични секретар Џорџа V.



„Одговорност сносе и једни и други“

5bbb5c9285600a59ef7682a4
Краљ Велике Британије Џорџ V (1865 - 1936).
Getty Images

„Џорџ V је био забринут због ескалације нереда међу радницима и јачања социјализма у Великој Британији. Краљ је страховао да ће присуство ’крвавог Николаја’ у Британији угрозити и његов сопствени положај, и касније изазвати рушење монархије“, пише британски историчар Пол Гилберт, позивајући се на надимак који је цар Николај II добио када је 1905. године наредио да се пуца у мирне демонстранте у Санкт Петербургу.

Према Гилбертовој тврдњи, „Краљ Џорџ V јесте био кукавица и није желео да губи нерве и да брине због политичких последица пружања уточишта бившем цару и његовој породици... али су руског цара издали пре свега његови најближи рођаци, друге владе и руски монархисти. Према томе, одговорност треба да сносе све монархије Европе и савезници Русије у Првом светском рату“.

Алексеј Тимофејчев, Russia beyond

Преузето са: http://www.vostok.rs/

Последње ажурирано уторак, 09 април 2019 09:19  

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 5236677

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.