svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ПОЖАРЕВАЧКИ КРАЈ (БРАНИЧЕВО) У ПРВОМ И ДРУГОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

Предраг Мирковић

СА КАРАЂОРЂЕМ, ПА МИЛОШЕМ, У НАЈТЕЖИМ БОЈЕВИМА С ТУРЦИМА

Уз Карађорђа на Пожаревцу

Карађорђеву поруку да се Пожаревачка нахија дигне на устанак донео је Ђуша Вулићевић родом из Азање код Паланке. О томе нас обавештавају рабровски устаници поп Панта Јанковић и Раја Станковић, чија је казивања забележио 1851. године др Аћим Медовић и објавио у књизи "Повестница округа пожаревачког".1 Миленко Стојковић и Петар Добрњац, који су се одметнули чим су Турци убили лаолског кнеза, прихватили су Карађорђеву поруку као позив на општи устанак.

 

Миленко је побунио рамску, печку, речку, звишку и поречку нахију, а Добрњац Горњу Млаву и цело Хомоље. То је било месец дана по св. Трифуну, односно половином марта 1804. године.

Миленкова војска, у којој су били Печани у великом броју, предвођени Рајицом из В. Градишта, сакупила се на Могили код Трњана. Бројала је око 1.000 устаника. Ту је остала неколико дана, и ноћу на чисти понедељак, који је тада падао на дан 7. марта по старом календару, кренула ка Пожаревцу. Устаници су се улогорили код Ћириковца и ту остали око 2 месеца.2 После тога запосели су положаје на брду Сопот изнад Пожаревца. Одмах до њих били су Добрњчеви устаници, смештени на брду изнад града, а затим Момира из Лучице који су држали положај од Мораве до Салаковца.

Они, међутим, нису имали ни довољно људи, ни довољно неопходног оружја да нападну веома добро утврђени и брањени град у којем је била професионална турска војска. Да би се за тај напад што боље припремили Миленко Стојковић и Живко Шљивић из Брежана обратили су се 2. априла команди аустријске Влашко-илирске регименте у банатској Белој Цркви за одобрење да отуд превозе џебану скелом преко Дунава. Своје писмо завршили су речима: "И ако бог да те се отмемо из агарјанских руку а ми ћемо с вами се за све намирити".3

Како пише Баталака у својој "Историји српског устанка" кад је "Карађорђе к Пожаревцу приспео, и са свију страна, заједно са шарамповом опколио га и почео тући из топа, па рушити куће по вароши и ломити палисаде око шарампова, Турци се пети дан предаду".4 То је било око 20. маја. Вожд је пустио Турке да слободно изиђу из града и с породицама отплове низ Дунав куд желе: у Адакале или Видин.

Миленко Стојковић

За главног старешину пожаревачке нахије Карађорђе одреди Миленка Стојковића, а за млађег старшину Петра Тодоровића- Добрњца. Поставе се ту и друге старешине, па Вожд крене са својом војском у Тополу, а одатле, после краћег времена пође да заузме Смедерево. По казивању Антонија Протића5 Вожд је из Колара упутио поруку Миленку, који је са својом војском био у Јабучју, да и он тамо дође. Миленко преко Липа и Радинаца стигне на Царину изнад Смедерева, где се сретне с Карађорђем. Видећи велику српску војску смедеревски Турци се предају на св. Аранђела. Обе војске одатле наставе под Београд. Миленко начини шанац на Кумодражу. Од Раброваца, судећи погодинама које су тада имали, тамо су морали да буду: Никола и Марко Лазаров, Паја Савин, Раја Станков, Ивко и Марјан Јованов, Анта Стојков, Кузман и Тиоје Стојанов, Раца и Филип Весић, Миша Станковић, Велимир Петровић, Јован Инђић, Максим Јованов... 6 Многи од њих су касније били чланови сеоске управе и кметови.

Миленкова војска је остала у кумодрашком шанцу једно време а онда је Карађорђе наредио да се део војске врати кућама и чека позив за нову битку с Турцима. Било је то у време убирања летине па су устаници пожурили да обаве те послове.

Јунаци са Иванковца

"Прође прво лето и зима, па кад би на друго лето а нас позваше те одосмо на Иванковац"7 забележио је Радосав Перовић казивање устаника Милоша Панића из Сиракова. Миленкови устаници почели су да се окупљају крајем јула 1805. године. У својим кошуљама од бељеног тежињавог платна дугим до колена и припасаним црвеним каницама, у гаћама, ни широким ни узаним, у опанцима, са обавезним црним гуње- вима, тканим торбама преко рамена, напуњеним сувим месом, сиром и пројом, и са својим пословичним црним сукненим капама, кренули су Печани у тај велики бој.

Хафис-паша је био пошао с огромном војском из Ниша у Београд. Миленко Стојковић је добио задатак да му са својом војском препречи пут. Изнад села Иванковца, код Параћина, подигао је читав низ утврђења. Паша је имао да бира: да промени правац свог пута, да се врати у Ниш или да нападне устанике. У српским шанчевима било је 2.500 устаника, под пашином командом 30.000 добро наоружаних и припремљених Турака. Паша се одлучио за бој.

У освитм зоре, 6. августа, Турци су, сигурни у своју победу, уз бубњеве и зурле кренули у неколико колона преко Краљевог поља на српске шанчеве. У њима су их чекали Печани, Кучевљани, Стижани, Хомољци, Пожаревљани...

Кад су Турци дошли на пушкомет дочекали су их устанички плотуни. Газећи преко већ палих војника Турци су напредовали. На сваког устаника нападало је 12 Турака.

Први шанац, са устаницима из Пожаревачке Мораве, био је на удару најјачих турских снага. Шанац је бранио велики јунак Кара-Стеван из Прова, данашњег Александровца, са храбрим тобџијом хајдуком Милованом из Плане. Кад су Турци почели да ускачу у шанац Кара-Стеван је погодио турску џебану и од њене експлозије задобио 7 рана. Успео је да се повуче у други шанац и затражио коња од војводе Миленка да настави битку. Видевши га свег у ранама Миленко је то одбио. Хајдук Милован остао је мртав крај свог топа. Турци су га исекли сабљама.8

Турска војска се нашла пред другим, главним српским шанцем. Међу осталим устаницима у њему су били и Рабровци. Између Турака и Срба био је брисан простор и брдовит терен. Двадесет пута су Турци тог дана јуришали на њих и увек су били одбијени.9

Негде пред вече Хафис-паша је наредио својој војсци да се повуче у Параћин. У то је стигла вест да долази Карађорђе са 5.000 војника. Настало је велико весеље међу устаницима.

Чим је приспео Карађорђе је наредио својој војсци да ископа шаичеве и постави сва три топа. Карађорђев долазак дао је велику снагу Миленковим борцима. Уместо 12 пута Турака је сада било само 4 пута више.

Следећих неколико дана протекло је у чаркама и мањим сукобима. И, 8. августа, одморни и реорганизовани, Турци су кренули у напад. На, њих је у пуном галопу јурнула српска коњица, која је упадала у турске редове и просто их косила. Турци су се поколебали. Почели су да узмичу, а онда да се у нереду повлаче преко реке Црнице.

Настало је затишје до поподне када су око 5 сати Турци кренули решени да победе или да изгину.Заподела се битка на живот и смрт. Карађорђе, Миленко, Добрњац и друге старешине нису се одвајале од својих војника. Ту се одлучивала судбина устанка. Први пут Срби су се овде сусрели с регуларном царском војском.

Изненађени силином српске одбране Турци су почели да се колебају. Да би зауставио одступање својих јединица Хафис-паша је кренуо ка првим редовима.

Шта се потом догодило тешко је поуздано рећи. По једнима паша је тешко рањем негде око моста на Црници, кад је дошао да бодри своје војнике, а по другима сњега је тешко ранио топовским ђулетом један српски војник пошто је, кад је пала ноћ, затражио дозволу од Карађорђа да испали једно ђуле на турски логор. Гађајући насумце, тамо где је горела највећа ватра он је, кажу, погодио управо пашу. Но, било како било, исте ноћи Турци су се покупили и побегли с бојишта. Неколико дана касније у Нишу је умро Хафис-паша, изгледа више од срамоте због пораза него од ране.

Петар Добрњац

На Малајници и Делиграду

У јулу 1806. године око 4.000 Турака непримећено је продрло из Крајине чак до Пожаревца, намеравајући да освоје и Смедерево. Чувши да су Турци већ у Пожаревцу Миленко Стојковић, који се налазио на Морави, крене на њих са својих 6.000 војника. Печане је предводио Рајица из Градишта а устанике из Звижда Ђорђе Крушевичанин. Кад су чули да на њих иде српски командант пред којим је бежао и сам Хафис- паша Турци почну да се повлаче. Избили су у долину Пека, а затим преко Клења, Кучајне и Мајданпека, стално гоњени Миленковим устаницима, стигли у Пореч. Ту их је устаничка војска сустигла и потукла до ногу, а затим запосела доњи ток Тимока, бранећи ослобођени део Србије од упада видинских Турака. Отад па до краја првог српског устанка 1813. године устаници из овог краја војеваће на тим просторима. До 1811. њих ће предводити Миленко Стојковић, а када он те године напусти Србију после сукоба с Карађорђем, они ће наставити да ратују уз друге старешине, па и уз Хајдук Вељка. Око Петровдана 1807. Петар Добрњац је повео устанике из Хомоља, Млаве и Пожаревачке Мораве и део Миленкове војске те с њима начинио чувени шанац на Делиграду. Тако су постављени бедеми одбране ослобођеног дела Србије према Турцима из Видина и Ниша.

У једном од многих бојева на источном ратишту погинуо је велики јунак Ђорђе Крушевичанин, предводник устаника из Звижда. Он је пао у боју на Прахову 1810. године заједно са исто тако великим јунаком Стевом Чарапићем.10

Од свих битака у којима су учествовали Печани, па и Рабровци, издваја се по драматичности, као и храбрости устаника и њиховом борбеном моралу, битка на Штубику и Малајници. Око 10.000 устаника из печке, рамске, звишке и поречке нахије, предвођених Миленком Стојковићем, било је опкољено са 20.000 Турака под командом Мула-паше. Око српског утврђења Турци су ископали били три реда својих шанчева. Три недеље трајале су свакодневне борбе. Срби су остали без хране и живели су само од куване пшенице, које такође није било довољно.11

Миленков гласник успео је једне ноћи да однесе поруку Карађорђу да одмах похита у помоћ. Он стигне са 6.000 војника,12 по некима преко Раброва и Нереснице иза које заноћи на Крсту, и одмах позове руског генерала Исајева, који се налазио на левој обали Дунава, те и он кроз 3 дана стигне са 1.000 војника. Ту су се први пут сусрели Срби и Руси у Првом устанку.

Сутрадан у зору уследио је напад свих јединица на Турке. Силина удара била је таква да су Турци гледали само како да спасавају живе главе. Како пише Анта Протић13 они су падали као снопље, а кад су се дали у бекство за њима је кренула коњица и секла их сабљама. Кад се бој завршио на бојишту је остало око 4.500 мртвих Турака, 200 Руса и 50 Срба.

То је било у пролеће 1807.

Последње бојеве у првом устанку Печани су водили бијући се с Турцима уз Хајдук Вељка. О томе казује Милош Милосављевић из Сиракова, сећајући се причања старца Црвеног Милоша из свог села. "Последње године 1813. били смо са Јовом Шљивићем у Неготину у помоћ Хајдук Вељку који погибе код наших топова" причао је Милош. "Но, ја нисам онда био ни очима видио но су ми другови приповедали. Напустили смо Неготин, па ајд у Пореч, и на Гребену имали смо шанац и 4 топа. Ту стигне вест да су Турци прешли Мораву и иду ка Београду. Војска се разиђе сваки на своју страну. Тужно и жалосно време настаде. У шуми вуци у пољу Турци, место песме и весеља чује се плач и кукњава."14

Тада су се вратили и Рабровци кућама.

Турци су после слома српског устанка месецима убијали и робили, немилосрдно се светећи Србима. Рабровци су и даље били у својим збеговима, које су претворили у стална станишта. Само је њихова нова црква пркосила Турцима.

Милош Обреновић

Поп Панта предводи Печане у II устанку

Чим је Милош Обреновић започео борбе с Турцима у Западној Србији пожаревачки Турци на превару убију нахијског кнеза Јована Милићевог из Лазнице и тешко ране кнеза Нешу из Лучице. Одмах затим похапсе 100 виђенијих Пожаревљана а 200 турских коњаника крене у Смољинац да пљачка и роби.15 Њима се убрзо придружи још толико коњаника па сви заједно стигну преко Божевца у Рановац где их опколе устаници предвођени војводом Стрељом из Лесковца и Раицом Милетићем из Пожаревца. После кратке али оштре битке Турци буду потпуно потучени и само њих стотинак успе да се дочепа Пожаревца.

То је било у марту 1815. године.

После овог пораза пожаревачки Турци затражили су помоћ из Видина, одакле им је одмах послато 500 коњаника и исто толжо пешака.16 Предводио их је Јосин-ага.

У то време у Клењу се већ било окупило око 2.000 устаника 17 под вођством Стевана Добрњца, рабровског свештеника Панте Јанковића, Павла Богдановића из Душманића и других. Чим су сазнали да Турци иду десном обалом Дунава ка Пожаревцу устаници крену из Клења пред Голубац да их пресретну. Тамо, међутим, сазнају да су они већ прошли па похитају да их код Винаца зауставе. Успут се сукобе с турским војницима код Усија, на самом мосту на Реци. Заподене се битка, али се Турци пробију. У то из Клења стигне део тамо заосталих устаника па сви заједно сустигну и опколе Турке у Винцима. У краткој али оштрој бици погину 3 српска и 10 турских војника.18 После тога устаници се повуку у Влашки До (Царевац), а Турци преко ноћи оду у Пожаревац. С њима ће нешто касније имати велике муке кнез Милош при заузимању тог града.

Из Влашког Дола устаници се пребаце у Рашанац, одакле поп Панта и Стеван Добрњац дођу са својим четама у Батушу19 где им стигне порука од кнеза Милоша да он креће на Пожаревац и да се устаници из овог краја окупе тамо. Они одмах пођу и улогоре се на брду Сопоту изнад Пожаревца.20

Кнез Милош је са 12.000 устаника прешао Мораву између Орашја и Ливадице. Праћена непрестаном јаком кишом његова војска се журно приближавала Пожаревцу. Укопани у шанчеве по брду изнад града Стеван Добрњац и Марко Абдулић, устанички команданти, очекивали су њен долазак. Пожаревачки и они видински Турци, заклоњени високим бедемима ирииремали су се за одбрану, не слутећи да Милош долази.

Пред четом из Пека, ушанченом негде код данашње Тулбе био је поп Панта Јанковић. До њега су се распоредили устаници из Звижда предвођени Михаилом Ђорђевићем, сином Ђорђа Крушевичанина. Чету из Рама предводио је Стока Кисељевац, чету из Реке Павле Богдановић из Душманића а из Хомоља Маринко Џодић.

Испред Милошеве војске, која је већ стизала пред Пожаревац, мало издвојено напред, ишло је једно одељење коњице. Њега су Турци прво угледали и њихови коњаници под командом Јосин-аге из Видина излетели су да му препрече пут. Изненађени силином удара српски коњаници су се поколебали. Турци су то искористили и почели да их секу. Међу првима је пао Јова Вукомировић, Милошев писар и рођени брат кнегиње Љубице. За кратко време пола тог одељења је изгинуло.

Милош напада Турке у Пожаревцу

Уто је стигла главнина српске војске на коју су јурнули турски коњаници. Срби су почели да узмичу. Пред њих је дотрчао кнез Милош и повикао: "Куда ћете несретни синови: Куда мислите да утечете: Где вам је град да се у њега сакријете. Већ ако жене под кецеље да вас сакрију! Натраг курве! Ту је кућа, ту је жена, ту су деца, то ако оставите остало је све пропало". Исукао је сабљу и повикао: "Који замном не потрчи ономе ћу ја главу одсећи, нећу чекати да га Турци секу". Подигао је сабљу у вис и позвао на јуриш.

Битка се распламсала испред турског шанца, на простору данашње Горње мале и како Сима Милутиновић-Сарајлија21 пише утишала се тек око 2 сата после поноћи. Милош начини шатор у Шутуловој Бари, Молер се смести на брду а Момир из Лучице на друму што води на моравску скелу.

Сутрадан Срби заузму први шанац и започне битка око цркве на којој су Турци начинили били некакву кулу од брвана са које су гађали устанике и штитили преостала два шанца. Тог дана увече устаничке старешине се договоре да сутрадан крену на те шанчеве. Кнез Милош нареди да се заповест за напад одмах прочита свим војницима, да свако узме по један проштац или сноп прућа како би се штитио од турских куршума и да се јуриш учини зором.

Све се те ноћи припреми и у рану зору се војска распореди: једни према цркви, други према џамији где су се Турци такође били добро утврдили.

Турци су се бранили тукући из заклона, Срби су јуришали штитећи се проштацима и сноповима прућа. Освајан је метар по метар турског утврђења.

У јеку битке, када се Милошу учинило да се она неће брзо завршити, а да у међувремену могу стићи турске трупе из Босне, он је послао Молера са одабраним људима на дунавско острво Адакале да код тамошњих Турака набави џебану и што пре је донесе. "Оде Молер за тим послом до у село Мишљеновац у ријеци Пеку гди га стигне књига са Дрине од Симе Ненадовића да им брже у помоћ дође" пише Сарајлија.22

Молер наложи Павлу Цукићу, који је ту у близини био, да тај посао обави а он похита на Дрину.

У међувремену Срби су истерали Турке из цркве и сабили их на мали простор око џамије. У маси устаника, у једном делу тог пакленог бојишта, били су Рабровци са попом Пантом. Међу њима су се налазили стари, прекаљени ратници из Карађорђевог устанка, али и њихови синови: Стојан Николин, Јанко Инђић, Миша Велимиров, Дача Илић, Максим и Лука Јованов, Станко и Благоје Тиојев, Станоје Видојев, Никола Весић, Филип Јованов, Јова Митров, Ђурица Јованов, Миша Станков, Живко Рајков...

Да би сачувао своје војнике изложене убитачној ватри добро ушанчених Турака кнез Милош је затражио од турских команданата да се предају. Они су то одбили. Тек кад је наредио да се употребе топови Турци су истакли беле заставе. После закључења предаје кнез није дозволио да се више иједан Турчин убије. Дозволио им је да понесу собом све што могу од своје имовине и да иду куд желе.

Пожаревац је заувек ослобођен од Турака.

Из књиге овога аутора "Раброво и обе Бреснице"

__________

1 Др Аћим Медовић: "Повестница округа пожаревачког", Београд 1852.

2 Исто

3 "Први српски устанак (Акта и писма) књ. 1, Београд 1977.

4 Лазар Арсенијевић-Баталака: "Историја српског устанка", Београд 1972.

5 "Казивање о српском устанку1804", Београд 1980.

6 Тефтер арачки Капетаније печке, 1831., Збирка тефтера у Архиву Србије.

7 Радослав Перовић: "Прилози за историју Првог српског устанка (необјављена грађа), Београд 1954

8 Исидор Стојановић: "Српска повестница", Гласник Друштва српске словесности, свеска 3, Београд 1851.

9 Др Петар Милосављевић: "Бој на Иванковцу", САНУ, Београд 1979

10 Радослав Перовић: "0 првом устанку", Београд 1954

11 Исто

12 Петар Радовановић: "Војне Срба с Турцима", Београд 1852.

13 "Казивање осрпском устанку 1804.", Београд 1980.

14 Радослав Перовић: "О првом српском устанку (необјављена грађа), Београд

15 Коста Протић: "Ратни догађаји 1815.", Београд

16Исто

17 Исто

18 Исто

19 Исидор Стојановић: "Србска повестница", Београд 1851.

20 Исто

21 Сима Милутиновић-Сарајлија:

22 Исто

 

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

ravanica-s.jpg
Број прегледа чланка : 5234422

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.