svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ДЕВОЈЧИЦА КОЈА ЈЕ ЗБОГ НАТО БОМБИ РОЂЕНА БЕЗ РУКУ: КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ УЧИТЕЉИЦА

 

Са Јеленом Павловић, храбром девојчицом из села Остра, код Мрчајеваца, која је рођена без руку. Са три године почела све сама да ради. Стално маштам како рукама грлим своје најмилије, прича мала Јелена

 

- Добар дан !

Рекла је то тихо и погнула главу. Очи су јој сијале, смешкала се што су јој дошли гости са даровима. Стидљиво нас је повела у кухињу. Тако нас је у свом дому у селу Остра, код Мрчајеваца, дочекала девојчица о којој су ових дана извештавали сви светски медији. Јелена Павловић је ученица другог разреда Основне школе "Татомир Анђелић" у Остри и храбро дете које је победило природу, јавио је и светски познат Си-Ен-Ен.

Рођена је 26. фебруара 2004. године, без обе руке. Лекари за њених осам година никада нису родитељима, мајци Лепосави и оцу Тиосаву, рекли зашто се то догодило, да ли због генетских поремећаја или радијације НАТО бомби бачених на Чачак и околину.

- Моја Лепосава и ја, мој отац Данило и деца, не размишљамо о томе зашто се природа огрешила о нашу Јелену, већ само о томе како да она што боље живи и да буде срећна. Задовољни смо јер је Јелена стекла особине које јој омогућавају да се сама сналази - искрен је отац Тиосав, домаћин овог скромног сеоског домаћинства.

Павловићи су велика фамилија, стара око 300 година. Прадеда Милан је био каменорезац, деда Данило је столар у пензији, отац Тиосав радник фабрике алата, мајка Лепосава домаћица, а деца Петар, Марија и Јелена су ђаци. Породица живи од пензије и плате са укупно 30.000 динара и нешто зараде од продаје стоке.

- Имамо имање од три хектара и стално радимо. Гладни нисмо, а за остало се сналазимо - рече отац и пригрли ћерку Јелену. Весело је мрднула раменима и показала да јој је лепо у очевом крилу.

Прстима свог десног стопала отворила је велику белу свеску и почела да црта дрвеће и цвеће.

- Са три године сам ногама почела да радим као да имам руке - каже Јелена. - Подизала сам зрно пасуља, а потом узимала оловку или виљушку. Сада могу сама да се обучем, да једем, да пијем воду, пресвлачим своје лутке и да мазим стоку. У школи су ми направили посебну клупу да могу стопалима да пишем, рачунам и цртам. Не могу једино да обучем панталоне и да напуним торбу са књигама. Помажу ми сестра и мама, а у школи теткица Вања.

Насмејала се када је поменула школу, јер, каже, воли да учи и да се игра са другарицама. Најбоље су јој другарице комшинице Милица и Анђела, које када дођу код ње још са врата вичу: "Јецо, дај лутке да се играмо!"

Прва слова је писала пре својих вршњака. Учила је са сестром Маријом и оцем Тиосавом. Када је пошла у први разред на свескама је написала своје име Јеца.

- Ишла сам у предшколско код васпитачице Ане, сада сам ђак код учитељице Олге. Најлепше ми је када учимо песмице и рецитујемо. Играла сам у фолклору, знам "моравац" и "чачак". Волим народне песме и младе певаче, ове таленте. Имам две петице из музичког и ликовног, тројку из енглеског. Школа ми је близу, само изађем узбрдо, а када је пао снег, ту сам се с децом санкала - покушала је мала Јелена да опише свој свакодневни живот.

На питање да ли има неког дечка, који је симпатише и санка се са њом, насмејала се и мудро одговорила:

- О томе се не прича!

У сеоском дворишту су дедина мајсторска радионица, штала и амбар. Јелена, кажу њени, помаже мајци да музе и мази краве, а после увече пије топло млеко и прави колаче. Највише воли да једе печене кромпириће. Стала је на столицу, прстима десне ноге виљушком почела да набада кромпириће у тањиру. Попела се вешто уз кауч до судопере. Левом ногом је одвила славину, а десном је узела шољу, напунила је водом и попила. Радила је то брзо и вешто.

- Бака ме је научила да ногама плетем, а брат Пера да куцам на компјутеру. Волела бих да имам свој компјутер са интернетом, па да причам са другом децом - открила нам је Јелена Павловић шта би волела да јој донесе Божић Бата.


Иако је још дете, Јелена Павловић је свесна да је необична особа. Понекад обуче мајицу са дугим рукавима и маше њима као рукама. Чувени светски говорник Ник Вујичић, из Аустралије, такође хендикепиран, желео је да разговарају о сличном начину живота. Како је због заузетости Ник отказао сусрет са Јецом, она се нада да ће га срести једног дана и испричати му како она живи у свом малом селу.

- Маштам како рукама грлим своје родитеље, сестру и брата и како ћу када порастем да будем учитељица, да и ја учим децу да буду паметна - открила нам је о чему потајно размишља.

На растанку смо јој пожелели да јој се жеље и маштања остваре. Јелена Павловић нам је узвратила и поклонила честитку, коју је исписала десном ногом и крупним словима: "Срећна вам Нова 2013. година, ваша Јеца".

У СВОМ СВЕТУ

- ШКОЛА доста помаже Јелени и брине о њој. Јелена је, међутим, изградила свој свет, у ком живи и бори се. Одлично се сналази, јер је другари из школе прихватају и воле. Понекад је превише преокупирана својим луткама, као да овако мала схвата да је њено детињство лепше од онога што ће јој донети њено одрастање - рекла нам је учитељица Олга Радичевић.

СТРУЧЊАК - МИ смо неуки људи. Треба нам стручњак, који ће нам рећи како да пратимо развој нашег детета. Како да Јелени помогнемо када буде девојка, да ли јој требају ручне протезе или неко друго помагало? - размишља гласно забринути отац Тиосав Павловић и позива стручњаке да му се јаве на адресу: Тиосав Павловић, село Остра, 32210 Мрчајевци, Србија.

Извор: „Вечерње новости“

 

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

ravanica.jpg
Број прегледа чланка : 6220685

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.