svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Драгољуб Збиљић: Нема живота српској ћирилици без правописне реформе

zbiljic 696x443Без ћирилице Срби су на губитничком путу

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је у процепу: нападају га за покушај (о)чувања српске ћирилице, а он је у заблуди да је могуће повећање процента ћирилице и њено (о)чување без враћања једноазбучја у српски правопис у коме је темељ за спас ћирилице

333

Срамотно решење питања писма у српском правопису 1993-2010: нема живота српској ћирилици без правописне реформе

У вези са српским језиком, српском ћирилицом и Србима у области културе историјски је у минулим свим вековима потврђена истина: темељ Српства, српског идентитета и српске културе је српска азбука. Без њеног очувања (и то у стопостотном опсегу у оквиру језика Срба, баш као што је, на пример, у стопостотном опсегу хрватска гајица у оквиру хрватског језика) Срби се упућују на путеве на којима су се изгубили Срби католици као део српскога народа. Само је преко ћирилице могуће очување Срба, српског језика и српског идентитета. То су добро знали сви завојевачи Срба од 11. века до данас. То су, стицајем околности – нарочито после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику – заборавили многи Срби и зато су данас они сами себи довољни за наставак помора ћирилице, тј. за њено докусуривање.

Свака част министру Владану Вукосављевићу што је то у приличној мери схватио. И чини се да је он данас на великом удару, чак под претњом смене с положаја министра од “другосрбијанаца”, од србокумуниста, од сербокроатиста и поборнуика Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954) из лукавог периода највеће обмане у Срба зване „богатство двоазбучја“. Чак је и министар Вукосављевић, нажалост, у канџама тог „богатства двоазбучја“ јер је присиљен да и он спомиње да се „знатан део Срба служи и другим писмом – латиницом“. Али, министар није стигао да прочита књиге с доказима о томе зашто данас има „знатан део Срба који пишу латиницом“. Он није стигао да прочита књиге које му је првооснована “Ћирилица” поклонила, па не схвата да је после 1954. године примењена нарочито успешно смишљена формула за помор ћирилице и без њеног строгог забрањивања законима из претходних периода историје. Зато је министар био принуђен да прихвати обрнут начин спасавања ћирилице од онога који је једини могућ. Примио је савете од лингвиста у српским институцијама да се ћирилица спасава преко „постепеног повећавања процента ћирилице“ у поређењу с плански масовно убаченом у језик Срба навике на хрватску латиницу“, посебно после споменутог Новосадског договора. А то је пут без успеха за повратак ћирилице.

За ћирилицу то је унапред сигурно неуспешан пут повратка српске азбуке у живот. Министар није схватио, а лингвисти га нису хтели (или нису знали) посаветовати како је једино могуће данас спасавање српске 90 одсто потиснуте азбуке у јавнсоти. Министар није схватио наметнуту моћ наметнуте Србима навике на туђе писмо у југословенском периоду, па је послушао сербокроатистичке саветнике из српских језичких институција да је могуће вратити већи проценат ћирилице без нормалног пута у спасавању ћирилице, а то је поновно нормирање језика Срба, као и свих престижних језика у свету, у ћириличком једноазбучју. Зато је он са саветницима кренуо обрнутим путем, не само оним којим се теже иде, него оним путем којим није могуће стићи до повратка ћирилице у употребу међу Србима. Он је, зато, занемарио основни начин решења и спасења питања ћирилице. А то је реформа Правописа српског језика. Зато се он нашао у парадоксу: трпи велике критике од оних који су одавно прешли на туђе писмо у језику Срба и који су за њихово коначно пуно полатиничење, што спомиње (о)чување ћирилице, а он је кренуо немогућим путем за њено очување какав се не примењује ни у једном другом језику у Европи и свету.

 

Срби су обмањивани да је ћирилица „случајно“ нестајала

Зато министар Вукосављевић није постао свестан чињенице да је талац наметнуте му заблуде да ће живот српском писму моћи да врати само усаглашавањем с Уставом Србије Закона о службеној употреби језика и писма, уз задржавање одредбе у Правопису српскога језика о двама писмима у писању језика Срба: српском ћирилицом и „латиничким писмом из времена српско-хрватског језичког заједништва“1 (гомила описних речи да би се избегле две довољне за то речи: „хтватска латиница“). Дакле, српски језички стручњаци су ускратили министра у објашњењу зашто нико други у целој Европи и свету не решава питање писма у свом језику како то данас чине једини Срби.

Наравно, ми дајемо у Удружењу „Ћирилица“ (2001) пуну подршку усаглашавању Закона о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. Устава Србије, али их од самог почетка тог начина „спасавања ћирилице“ упућујемо на чињенице зашто то није довољан начин за повратак српског писма у пуни живот. Објашњавали смо им више пута да је речени закон неизбежно усагласити с Уставом, али и да то није довоно за општи спас од затирања ћирилице из два разлога: прво, процес замене ћирилице отишао је предалеко и, друго, да неће имати толико порезника да наплате трошкове од оних који данас нису свесни да свој језик пишу нелегалним писмом за Србе, јер нису упућени у школама да је реч о гајици као туђем лаитничком писму које је регистровано уз хрватски језик и да, пишући тим писмом, они предају своје стваралаштво на том писму хрватској културној баштини. Само када се српском народу објасни са одговарајућег места да су Срби смишљено обманути да пишу свој језик туђим писмом, тек тада ће моћи Срби да схвате када је, ко и зашто то плански учинио са Србима. А учинио им је то да они забораве да је само ћирилица српско народно изабрано писмо и да је то писмо које им се прогони у свим окупацијама, али и у миру и намеће туђе латиничко писмо у сврху убијања српског идентитета на ћирилици да би били лакше подвргавани унијаћењу и асимилацији. То је чињено смишљено још од 11. века, а посебно успешно од времена усвајања Вукове језичке реформе у којој је Вук био приморан да прихвати налог Беча да се, осим ћирилице за Србе, уведе и друго, латиничко писмо прилагиођено за писање Вуков(ск)ог српског језика у хрватској варијанти. Вук је то писмо легализова на Књижевном договору у Бечу (1850) и то писмо је онда послужило непријатељима Срба за олакшано полатиничавање Срба с реченим циљем.

 

Комунисти су били највештији у полатиничавању Срба

Комунистичка владавина у Југославији је то хрватско лаитничко писмо раширила међу Србима насиљем и ширењем зблуда о томе како је једино за Србе „свеједно којим ће писмом писати свој језик“. Затим је ширењем лажне „равноправности писама“ међу Србима и увођењем обмане зване „богатство двоазбучја“ само за Србе, латиница наметана насиљем „филованим“ са ширењем наоко примамљивим заблудаам. Нађен је, дакле, прави, лукави начин за подвалу Србима да „добровољно“ пристају на замену. Та „добровољност“ имала је низ налчина који су фаворизовали хрватску латиницу међу Србима и у Србији и изван Србије. Њу су чак неки српски лингвисти и филолози подвалили Србима као „српску латиницу“. А та њихоава „српска латиница“ први пут је наређена Србима у Србији када је окупирана Србија 1916. у Првом светском рату. Дакле, чисто окупационо писмо неки српски лингвисти и филолози прогласили су за „српско“! (Јадна и срамотна, издајничка подвала тих лингвиста и филолога!)

Министру Вуосављевићу заклети латиничари и активисти у настављању долатиничавања Срба данас смишљају „грехе“ чак и због његовог неподржавања тзв. ријалитија у којима се шири јавно разврат, насиље, пребијање људи, псовање најниже врсте и малтретирање физички немоћнијих људи пред нашим очима на телевизијама које користе националне канале, па се чак они проглашавју за канале који не подлежу уставним обавезама и нормама из закона јер су, замислите, „приватне ТВ“. То се чак чује и у речима министра културе и председнице Владе да „нико нема права да се меша у програме комерцијалних, приватних телевизија, као да су они изван Устава и свих закона ове државе зато што су приватно власништво. То је, као, велики грех министра, а крију истину: мнистар је на удару првенствено зато што спомиње да у Србији култура мора бити и „пронационална“ макар приближно како су све друге културе пронационалне. А посебно му се, суштински, замера због његовог покушаја да се спроведе уставна онавеза о службеној употреби српског језика на ћириличком писму. И министру Вукосављевићу се тако намеће страх да он и спомене да се уставно мора спровести у дело: да се српски језик увек и свуда има писати српским писмом, као што се, на пример, енглески језик свуда и увек пише енглеским писмом, или као што се хрватски језик увек и свуда, без иједног изузетка, пише хрватским писмом (гајицом). Министру културе прети смена највише због покушаја да спасе српску ћирилицу.

Српски политичари и државници, Влада, министри у њој и, пре свих српски лингвисти у институцијама, морају отворено да кажу да се мора вратити живот српској ћирилици на прави и једино могући начин: враћањем српској ћируилици пуне суверености у Правопису српскога језика.

 

Ако се „падне“, ваља пасти за праву ствар, јер се то памти

Дакле, мора се народу објаснити зашто је прогањана српска ћирилица већ хиљаду година, мора се Србима објаснити да је тај прогон српске азбуке успешно извршен нарочито у периоду после Новосадског договора о српскохрватском/српскохрватском језику (1954) и мора се Србима објаснити циљ који је постављен у пракси полатиничавања Срба већ од 11. века до данас. Док се народу не врати пуна истина о српској

1 Правопис српскога је зика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17.

ћирилици јавно, преко школе, нардо не може схватити ту истину. Јер, ако кријеш истзину, тако бнајлакше шириш лаж.

Дакле, министар Вукосављевић, ако падне, пашће највише због покушаја да спасе српску ћирилицу од нестанка. А кад је већ тако, он ваља да схвати да је боље да падне због правог начина спасавања ћируилице. А тај прави начин је неодвојив од његове обавезее да иницира са српским лингвистима у институцијама, посебно у Матици српској која традиционално објављује правописе српскога језика, и Одбору за стандардизацијзу српскиог језика који је дужан да изврши минималну правописну реформу сасдржану у томе да се правопис објави у ћириличком једноазбучју, попут свих другигх језика и њихових правиописа.

Министар Вукосављевић, пошто већ Министарство културе учествује у финансирању издавања Правописа српскога језика, треба да захтева јер има ту обавезу од Одбора за стандардизацију српског језика да се и Правопис усклади с уставном обвезом из Члана 10. Устава Србије, а не само Закон о службеној употреби језика и писма. Министар би то ваљало да тражи, па да, ако „падне“, падне за праву ствар у српској култури. И по томе би био запамћен. Овако ако падне, пашће због „ријалитија“, а, у ствари, главни проблем његов пред одрођеним Србима је његов покушај да спасе српско писмо које је темељ српске културе и Српства уопште и данас, као и раније.

(27. септембар 2018)

Драгољуб Збиљић

Преузето са: https://vidovdan.org/

 

bradaca.jpg
Број прегледа чланка : 3599792

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2019.

2019-pravilo posta

САВЕТИ ЗА ЖЕНИДБУ И УДАЈУ
О избору брачног друга
Kако да сретнем сродну душу

16200

БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ

09700

 

ИМА ЛИ СПАСЕЊА ЗА НЕКРШТЕНЕ

 15000

ФАРБАЊЕ ЈАЈА
СЛАВСКИ КОЛАЧ И УКРАСИ
БОЖИЋНИ КОЛАЧИ

 16100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.