svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Српски официри - морална снага српске војске у Првом светском рату

ЖИВОТИМА БРАНИЛИ ОТАЏБИНУ

Власт у преткумановској, сиромошној српској држави, знала је да своје официре, пре свега, мора да наоружа знањем и љубављу према отаџбини, што ће им касније надокнадити мањак у наоружању.

Знала. И тако поступила.

Исправност те државне политике потврђена је у Првом светском рату, када су ти официри преузели команодвање војском. Такви командири и команданти, национално високо мотивисани, верски утемељемни у православљу и српској историјској традицији, они су постали изрсни војни стратези и тактичари српске војске. Имали су мањи број војника и мање оружја од непријатеља, па су ипак Аустро-угаре 1914. године до ногу потукли и истерали из своје земље. А, када су на њих 1915. удариле две војно најјаче државе Европе, Немачка и Аустро-угарска, а одмах затим и Бугарска (која је кроз цео 20. век врлудала од моћжника до моћника нудећи своје услуге) ти официри су сачували своју војску, и са Солунског фронта, заједно са савезницима, протерали сва три освајача из земље. Хиљадама бугарских војника, заробљеника, нико се није светио, иако је бугарска војска сатрла безброј српских села, чинећи невиђене злочине. Тако је било и са Аустро-угарима и Немцима – нико им за злочине није одговарао осветом.

Аустроугарска војска веша цивиле у Западној Србији

О подвизима српске војске написани су томови књига и записа, а ми овде дајемо само једну изјаву. Министар спољних послова ондашње Америке Роберт Лесинг изјавио је: “Када се буде писала историја овога рата, најглавнији одељак те историје носиће наслов – Србија. Српска војска је начинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео нечувене муке“. (Српски народ ће, нажалост, претрпети, а то још увек траје, велике муке и од саме Америке, када у њеној администрацији не буде више људи попут Лесинга, али ни у власти Србије не буде личности попут бранитеља српске земље у Првом светском рату).

Ово су имена официра само из једне – пожаревачке општине, погинулих у том крвавом светском сукобу. Узели смо их из књиге Предрага Мирковића и Живислава Антонијевића Српски ратни поменик – Браничево 1912-1918, коју је недавно издао манастир Рукумија. У нади да ће посетиоцима сајта помоћи да нешто више сазнају о српском народу и збивањима оног времена, у тренутку када се српска историја све агресивније брише или фалсификује, отварамо вам најзанимљивије странице ове књиге.

Др Никола Хаџи-Николић (трећи с лева) са болничким особљем у Нишу

(породична фотографија унука Душана Хаџи-Николића из Пожаревца)

Официри из Пожаревца погинули у Првом светском рату:

Војислав Андрејевић (1885), резервни официр 18. пешад. пука, учитељ, погинуо 28. августа 1916. на положају Катунац, на Солунском фротну код села Воштарна. Почива у костурници на Зејтинлику, парцела 30, гроб 638.

Димитрије Андрејевић, пешад. мајор, сахрањен на Српском војничком гробљу на Зејтинлику, парцела 7, гроб бр. 3.

Ђорђе Андрејевић., пешад. капетан II класе у 13. пешад. пуку другог позива, погинуо 4. октобра 1914. код Сремске Митровице.

Коста Анђелковић, (1895), студент права, резервни пешад. потпоручник, погинуо на Солунском Фронту, код Горничева, 7. августа 1916.

Владимир Антић, пешад. потпоручник, ратни заробљеник, умро у заробљеничком логору у Гредигу, у Немачкој 10. јула 1918.

Јарослав Антонијевић (1882) пешад. капетан I класе, на служби у 9. пешад. пуку, погинуо на Мачковом камену 6. септембра 1914. Раније име: Јарко Пижл.

Војислав С. Бојер (1884), резервни пешад. поручник, водник у 8. пешад. пуку првог позива, погинуо 25. августа на положају Сурчин-Бечмен.

Јаћим Бојковић, комитски војвода, погинуо 1916. године.

Милан В. Вељковић (1884), пешад. капетан I класе у 9. пешад. пуку првог позива, пгинуо октобра 1915. на положају Смрдак-Парлози код села Божевац у Стигу, као командир чете у 4. прекобројном пуку првог позива.

Бранислав Вучковић (1879), пешад. капетан I класе, на служби у 5. кадровском пешад. пуку, умро 22. октобра 1915. као тешки рањеник, неколико дана после заробљавања.

Бранислав Глигоријевић (1886), резервни пешад. поручник у 17. пешад. пуку, погинуо 11. августа 1916. на Солунском фронту, југозападно од коте 1800. Сахрањен је код манастира Сетина, а после рата пренесен у костурницу на Зејтинлику, парцела 12, гроб 596.

Љубомир К. Девић (1882), резервни пешад. капетан II класе, командир прве чете, 4. батаљона у 14. пешад. пуку, умро је у селу Грк од задобијених рана у борби са Аустро.угарима на Еминовим водама.

Боривоје Добрњац (1889), лекар, резервни пешад. потпоручник у 8. пешад. пуку, погинуо 7. сеп. 1914. на положају Липовача, на коти 764.

Драгутин Ђорђевић, мајор, погинуо на Дрини у октобру 1914. Сахрањен на гробљу Баир повише Ваљева.

Селимир Ђорђевић, лекар окружне болнице у Ваљеву, где је лечио војнике оболеле од тифуса, заразио се том болешћу и умро 6. фебруара 1915. Сахрањен је поред брата Драгутина.

Жарко О. Живковић, пешад. потпоручник, у 18. пешад. пуку другог позива, умро је 20. октобра 1914. у Ваљеву, од ране задобијене на Мачковом камену.

Сава Живковић, потпоручник, погинуо на Мачковом камену 1914.

Захарије Загорац, рез. пешад. капетан II класе на служби у Другој армији, умро 1. октобра 1918. у Велесу.

Павле Здравковић, капетан, страдао на Солунском фронту, сахрањен је на Срп. вој. гробљу на Зејтинлику, парцела 14, гроб 720.

Владимир С. Илић ( 22), потпоруч. у 3. пешад. пуку другог позива, умро у Бајиној Башти 15. авг. 1915.

Тодор Ст. Илић, рез. капетан I класе, један од 1.300 каплара, студент права , погинуо током рата. Време и есто нису забележени.

Милан Јанчић, рез. пешад. поручник, погинуо 1915. на Пожаревцу у борби са Немцима.

Миодраг Јелинић, студент права, официр, један од 130О. каплара, погинуо 25. сеп. 1915. код Петке.

Бранислав Ј. Јовановић (1890), рез. коњички поручник, водник митраљеског одељења дунавског коњичког пука првог позива, погинуо 1. окт. 1915. у борби са Немцима.

Атанасије Јоксимовић, рез. пешад. потпоручник, умро 14. јан. 1918. у Солуну.

Милан Јоксимовић, рез. артиљерисјки п. поручник четврте батерије Дунавске дивизије, умро 5. дец. 1915. у Подгорици.

Бранислав Кара-Лазић (1879), реервни пешад. п. поруч. у 11. пешад. пуку трећег позива, погинуо 24. новембра 1914. на положају Тресије.

Милутин Д. Каралазић, резервни. пешад. потпоручник 18. пешад. пука, погинуо 20. октобра 1915. на положају Врањевац повише манастира Брадача у борби са Немцима.

Лаза Лазаревић (1889), пешад. капетан, комндант 12. пуковске команде, умро 18. децембра 1915. у Призрену. Сахрањен је на војном гробљу код Бистрице.

Драгутин Драгољуба Марковић (1881), пешад. потпуковник, командант 3. батаљона 18. пешад. пука, погинуо 13. сеп. 1916. на Кајмакчалану. Одликован Карађорђевом звездом с мачевима, за храброст.

Тихомир М. Марковић, (1885), пешад. пуковник, командант 18. пешад. пука Дунавске дивизије првог позива, утопио се 3. феб. 1917. приликом немачког торпедовања брода са српском војском код Сицилије.

Велимир Г. Матејић (1888), резервни . инжењеријски поручник, водник 2. чете пионирског полубатаљона Дунавске дивизије, умро 10. сеп. 1918. од задобијених рана.

Милош В. Матејић, пешад. капетан I класе, погинуо 4. окт. 1915. Није забележено место погибије.

Милорад П. Машић, резервни п. поручник, водник 2. чете, 4. бат., 4. прекобр. пука, погинуо 8. сеп. 1914. на Мачковом камену. Био родом из Смедерева.

Станоје Милановић (40), резервни пешад. п. поручник, умро у логору у Мађарској.

Милош А. Милић (1887), пешад. мајор, исечен од Бугара 20. октобра 1915. на Грамади, као командант батаљона 9. пешад. пука другог позива.

Милорад Милојевић (1887), рез. коњички потпоручник, рођени брат Милоја Милојевића, првог доктора музикологије и проф. Универзитета. Умро у пожаревачкој болници 12. јан. 1915.

Јордан Миљковић (1890), пешад. капетан II класе, на лужби у 13. пешад. пуку првог позива, погинуо 4. окт. 1914. код Срем. Митровице.

Витомир Мирковић (1891), пешад. капетан II класе, резервни пешад. потпоручник., водник у 13. пешад. пуку првог позива, умро 25. марта 1915. од тифуса.

Тихомир Мирковић, потпуковник, погинуо на Мачковом камену 1914.

Димитрије А. Митић, капетан I класе, погинуо 1918. Место непознато.

Добра Митровић, санитетски капетан, страдао 1914. Место непознато.

Велимир Веца Михаиловић (1876), пешад. потпуковник, командант 1. батаљона, 5. пепшад. пука, погинуо код Еминових вода на коти 108. Сахрањен на војничком гробљу у Бањи Ковиљачи.

Никола М. Николић, пешад. потпуковник, умро 1916. у војној болници у Бизерти.

Никола Хаџи-Николић (1855), лекар, први гинеколог у Србији, лични лекар краљице Драге Машин, оснивач прве бабичке школе код нас, резервни санитетски мајор, умро 23. априла 1915 од пегавог тифуса, на дужнопсти шефа одељења пегавог тифуса у пожаревачкој болници. Одликован орденом Светог Саве.

Радивоје Николић, рез. потпоручник, студент права у иностранству. Вратио се да брани отаџбину. Погинуо на Белим водама код Каменова недалеко од Петровца на Млави 8. октобра 1915.

Драгомир С. Новаковић, резервни арт.. потпоручник, водник позицијске топовске батерије, умро 5. дец. 1915. у Подгорици.

Страхиња Бан Нушић, правник, резервни потпоручник, водник у 9. пешад. пуку, рођен у Приштини, син јединац Бранислава Нушућа, тешко рањен у борби са Немцима код Братинца близу Пожаревца и убрзо умро између 30. септ. и 1. окт. 1915. (Једина веза са Пожаревцом овде је његова погибија на овом простору и велика жеља да по цену живота брани отаџбину).

Данило Огњановић (21), потпоручник, водник у 8. пешад. пуку првог позива, погинуо 9. сеп. 1914. на Мачковом камену. Био родом из Милошевца.

Милутин Остојић (1881), активни пешад. мајор, командант батаљона у 8. пешад. пуку првог позива, погинуо на пшоложају Глеђевац код Белог Потока. 3. окт. 1915. Имао је више одликовања, а међу њима и Карађорђеву звезду са мачевима.

Војислав Павловић (1876), пешад. Пуковник, командант 4. пешад.. пука, погинуо код села Ивен на Солунском фронту.

Димитрије Мицко Павловић, учитељ, на дужности у војној станици са којом се повлачио 1915. године. Бугари га заробе и потерају у Бугарску, а онда, као и многе српске учитеље и свештенике, како су све време дивљања по Србији чинили, убију успут. Њега су убили код Сурдулице.

Петар С. Павловић (1876), пешадијски пуковник, командант 4. пешад. пука, погинуо 1. новембра 1916. код села Ивен, на Солунском фронту.

Живко Парлић (1891), резервни пешад. поручник у 8. пешад. пуку првог позива, погинуо 25. авуста. 1914. на положају Сурчин-Бечмем.

Јован В. Пауновић, учитељ, резервни официр у 9. пешад. пуку првог позива, веома храбар борац, умро одмах по повратку из рата од исцрпености, након небројених битака за шест година ратовања.

Живко П. Перић, резервни пешад. потпоручник, водник у 2. чети 4. батаљона, у 4. прекобр. пуку првог позива, погинуо на Мачковом камену 8. септ. 1914.

Милорад М. Петровић, резервни потпоручник, студент права у Лајпцигу , одакле се вратио да брани земљу. Погинуо код Петке 25. октобра 1915.

Атанасије Д. Протић, пешад. потпоручник у нишким резервним трупама, умро 19. октобра 1915. у Пожаревцу, од пегавог тифуса.

Бранислав А. Протић, пешад. санитетски поручник, трупни лекар 8. пешад. пука, умро 21. марта 1915. у Пожаревцу од пегавог тифуса.

Војин И. Протић (1875), пешад. мајор, командант 1. батаљона, 5. пешад. пука другог позива народне војске, погинуо 18. септ. 1914. код Еминових вода, на коти 708.

Стојан Рајичић, резервни потпоручник, водник у 8. пешад. пуку, погинуо код села Ћурчин, према Фенеској шуми, 27. августа 1914.

Војислав М. Симић (1884), пешад. капетан I класе, погинуо 20. окт. 1914. године.

Милан В. Скубиц (1872), активни пешад. мајор,, умро у болници у Београду 2. априла 1915. као ађутант Моравске дивизије и командант батаљона.

Војислав Д. Спасић (1884), пешад. Потпоручник, на слжби у нишким резервним трупама, умро 19. октобра 1915. у Врњачкој бањи од задобијених рана.

Драгомир Н. Спасић (1884), пешад. капетан II кл. , командир чете у 13. пешад. пуку првог позива, погинуо 4. октобра 1914 код Сремске Митровице. Сахрањен је на војничком гробљу у селу Дебрц. Поред других одликовања, добио јр и златну и сребрну медаљу за храабарост.

Милорад Стефановић (1890) судски писара, резервни пешад. потпоруч.. погинуо 27. августа 1914. као водник 1. чете 3. батаљона у 8 пешад. пуку првог позива, у борби код села Ћурчин, према Фенеској шуми.

Петар Алексе Стевановић (1882), пешад. потпуковник, командант батаљона у 5. пешад. пуку, умро 3. нов. 1916. у Врбану од задобијених рана. Носилац многих одликовања, као и Карађорђеве звезде са мачевима.

Миливоје Стојановић (1873), активни пешад. пуковник, командант најславније јединице - топличког гвозденог пука "Књаз Михајло", првог позива нарoдне војске, погинуо 4. децембра 1914. на брду у близини ушћа Љига у Колубару.

Живорад Л. Тајтацак, резервни пешад. поручник у 18. пешад. пуку, умро 14. јуна 1917. у болници бр. 1 у Сиди-Абдалаху.

Натан А. Тајтацак, лекар, санитетски поручник, трупни лекар, 8. пешад. пук првог позива, умро 21. марта 1915. у Пожаревцу од пегавог тифуса.

Сава Томић (1887), конзул, резервни капетан I класе, почива у Маузолеју српских ратника на острву Видо.

Стојан Томић, резервни потпоручник, водник у батаљону Срба добровољаца, погинуо 25. сеп. 1916. на положају Чуке, на Солунском фронту.

Ђорђе Хаџи-Николић (1863), лекар, умро 30. јан. 1915. у Призрену од пегавог тифуса.

Официри из села пожаревачке општине:

Павле М. Здравковић (1876), Батовац, резервни пешад. капетан, 9. пешад. пук, погинуо у ноћи између 11. и 12. августа 1916. на Чеганским висовима као командир чете.

Јован Пескаревић (1877), Батовац, резервни пешад. поручник, водник у 8. пешад. пуку, умро на Солунском фронту 12. децембра 1916.

Владимир Живнчевић (1877), Брадарац, пешад. мајор, комндант допунског батаљона 18. пешад. пука, погинуо 2. сеп. 1914. на положају Бањевац код Крупња.

Драгутин Н. Дулић, Брежане, пешаијски. пуковник , командант 18. пешад. пука првог позива, утопио се 3. фебруара 1917. код Сицилије, када је брод Минас са српским војницима погођен торпедом.

Траило М. Нафталић, Драговац, резервни пешад. потпоручник, водник у 4. прекобројном пешад. пуку, погинуо на Запису код Костолца 25. септембра 1915.

Стојан Ц. Рајчић, Драговац, пешад. потпоручник митраљеског одељења 8. пешад. пука, погинуо у октобру 1915.

Живота Миљковић (1884),Касидол, пешад. капетан I класе у 9. пешад. пуку, погинуо 8. септембра 1914. на Мачковом камену.

Милан В. Вељковић (1884), Кленовник, пешад. капетан I класе у 9. пешад. пуку првог позива, погинуо 4. октобра 1915.

Милутин Глигоријевић, резервни шепад. поручник, водник у 11. пешад. пуку трећег позива, погинуо 24. нов. 1914. на Тресијама.

Милутин С. Машић, Петка, ре+резервни потпоручник, погинуо на Солунском фронту 26. сеп. 1916. на положају Чуке, као водник у батаљону Срба добровољњаца.

Владимир С. Марковић, пешад. капетан I класе, на служби у 5. кадровском пешад. пуку, рањен 22. окт. 195. а потом заробљен и у заробљ4ништву умро. Логор и врасеме смрти непознати.

Натан П. Мишић, Пољана, резервни инжереријски поручник, водник у 2. чети инћереријског полубатаљона, умро 10. сеп. 1918. у Велесу од задобијених рана.

Милош Л. Новаковић (37) Пољана, пешад. порзучник у 18. пешад. пуку, умро 14. јуна 1917. у болници Сиди Абдала.

Укупно 85 погинулих официра – јунака. Помени их Господе у царству Твоме.

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 2442100

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.