svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

ЗЛОЧИН У РАТУ – ГЕНОЦИД У МИРУ - 1.део

КњигаЗлочин у рату-геноцид у мируу издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака дело је три аутора и представља поглед на НАТО бомбардовање 1999. године у коме је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом из угла дипломате и бившег министра спољних послова Владислава Јовановића, из угла генерала Слободана Петковића који је командовао АБХ јединицом и академика Слободана Чикарића, радиолога који је пратио ширење смртоносних тумора међу становништвом узрокованих радиоактивним бомбама.

Ово издање, штампано на српском језику, ћириличним писмом и на енглеском језику, представља тужно подсећање, али и страшну опомену на последице бесправног и безумног акта агресије из које преносимо неке делове.

У првом наставку представљамо делове књиге које је написао Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова, које бацају светло на политичку и правну позадину агресије:

Владислав Јовановић

„Агресија НАТО-а са САД на челу, која је отпочела 24. марта 1999, била је круна циљаних политичких, пропагандних и психолошких припрема које су текле месецима. Скоро годину дана пре тога напуштена је званична квалификација ОВК-а као терористичке организације. Средином 1998, западне силе предвођене САД, спречиле су уништење ОВК од стране југословенских антитерористичких јединица и купиле им време да се реорганизују и ескалирају терористичке нападе на полицијске и цивилне циљеве на Косову и Метохији. На алиби-преговорима у Паризу, СРЈ су отворено претили ратом ако не прихвати ултимативни документ о капитулацији не само на Космету него и на целој преосталој територији. Није поштован став међународног права од нирнбершког суђења 1946. па наовамо да преговори под претњом рата нису допуштени. Посматрачка мисија ОЕБС-а злоупотребљена је за прављење и појачавање црно-беле слике о ситуацији на Космету, додељујући СРЈ улогу „лошег момка“, а терористичкој ОВК улогу жртве. Инсцениран је „случај Рачак“ ради добијања изговора за „хуманитарну интервенцију“ НАТО-а, под циничним називом „Милосрдни анђео“.“

* * *

„Посебна нечовечност била је садржана у одлуци да се масовно и неселективно користе оружја са осиромашеним уранијумом. Иако употреба таквих оружја није у време агресије била формално забрањена ни санкционисана, њихову употребу није дозвољавао здрав разум, с обзиром на моралну неприхватљивост и несагледиве последице које расути осиромашени уранијум има за садашње и будуће генерације. Политичко и војно вођство НАТО-а није смело тако олако и неодговорно да пусти злог духа из боце. Ако се међународно ратно право дотле није бавило разматрањем штетних последица пуњења пројектила осиромашеним уранијумом, постојала је аналогија са „дум-дум“ мецима и хемијским и биолошким оружјем, који су стављени ван закона управо због тога што изазивају далеко веће патње и губитке у животима војника и цивила него што је то оправдано разумним потребама рата. Неприхватљивост коришћења осиромашеног уранијума у војним конфликтима налази се ако не у слову, оно у духу и објекту заштите међународних споразума о неширењу нуклеарног оружја, чији је циљ да спречавањем даљег распростирања нуклеарног оружја и обавезивања признатих нуклеарних сила да раде на постепеном смањивању нуклеарних арсенала, доведу до коначног повлачења нуклеарног Дамакловог мача опасно надвијеног над човечанством. Али и да не постоје поменуте аналогије, требало је да проговори толико истицана и глорификована демократска савест друштава развијених чланица НАТО-а да се у рату, као и у миру, не чини већа штета него што је то апсолутно неопходно, а посебно да се не угрожавају животи цивила и њиховог потомства у будућности на ратом захваћеним подручјима.“

* * *

„Уместо очекиваног извињења и изражавања спремности да Србији надокнаде сву материјалну штету и новчано компензују губитке у животима њених грађана, челници НАТО-а и његових чланица не престају с упућивањем позива Србији да им се придружи и постане пуноправни члан Атлантског пакта. При томе се не устручавају од отвореног мешања у њену унутрашњу политику и вршења притисака, директних или преко од њих зависних невладиних организација, да се процес доношења такве одлуке убрза, по могућству уз избегавање референдумског изјашњавања. Из депеша америчке амбасаде у Београду које је објавио Викиликс, а које нису демантоване, види се да се од српских симпатизера САД и задужених политичара, аналитичара и других ревносника непрестано тражи да убрзају преобликовање свести грађана Србије, како би они што пре оставили иза себе сећања на бомбардовање НАТО-а и прихватили да је будућност Србије у тој војној организацији, а не у држању одстојања од ње. Толико непоштовања и оспоравања права жртве бомбардовања на хладноћу осећања према агресору није забележено у историји међународних односа од краја Другог светског рата наовамо. Међутим, „квака 22“ није само у безобзирности манира агресора већ у његовом пакленом политичком циљу да се жртва натера на признање да је агресија била потребна и да, уласком у НАТО, она чак буде захвална што ју је „Милосрдни анђео“ милосрдно бомбардовао и помогао јој да нађе пут спасења, тј. безбедног живота у најмоћнијој војној организацији у историји света! Психијатри би можда рекли да има нечег фројдовског у тој апотеози окрутности агресора према жртви. Изгледа да наслада у патњи другога није одлика само извитоперених појединаца већ и макијавелистичких држава и војних организација, којима циљ оправдава средство.“

* * *

„Поставља се легитимно питање зашто политички врх Србије (као и раније СРЈ, и Државна заједница Србија и Црна Гора) упорно гура под тепих питање употребе осиромашеног уранијума у нелегалном рату против СРЈ и не дозвољава другима да оно буде предочено нашој и страној јавности у свим својим димензијама. Зашто се наш политички врх никада није јавно изјаснио о томе? Зашто то питање није покренуто на одговарајућим међународним форумима, пре свега у ОУН, чак ни онда када су га критички покретали представници других држава чланица? У Генералној скупштини ОУН, где је од других чланица тражено да се осуди коришћење осиромашеног уранијума у оружаним сукобима, Србија је била уздржана. Зашто Србија није искористила оболевања од леукемије војника шпанског контингента КФОР-а, као и неколико Италијана, за алармирање међународне јавности и залагање за озбиљну међународну истрагу под патронатом ОУН о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом по животе и здравље становништва на угроженим подручјима, а посебно на Космету? То је била њена државна и морална обавеза према регистрованим и потенцијално угроженим жртвама радијације.

Очигледно је да су обзири да се не повреде НАТО и његове чланице које су у међувремену постале наши најближи партнери и савезници, имали одлучујућу улогу у таквом држању Србије. Али да ли би се иједна друга земља, ако би била жртва сличне агресије, постављала тако недостојанствено и мазохистички као Србија, или би све чинила да пажњу међународне јавности и надлежних институција фокусира на трагичност коришћења оружја са осиромашеним уранијумом? Човечанство с правом осуђује експерименте др Менгелеа над живим заробљеницима у Другом светском рату и гнуша се над његовим монструозним злочинима, али оно још није казало праву реч, нити изрекло осуду због масовне и неселективне употребе оружја са осиромашеним уранијумом, чије су видљиве последице дуготрајна загађеност људске околине и осуђеност више генерација на трпљење последица тог загађења.

Агресорски НАТО и његове водеће чланице све чешће упућују и понављају позиве Србији да се окрене будућности и не дозволи да прошлост угрози перспективе учлањења у ЕУ и НАТО. Као пример такве политике наводе се САД и Немачка, које су од некадашњих ратних непријатеља постале савезници и пријатељи. Намерно се испушта из вида „мала“ разлика, да је Немачка објавила рат САД у Другом светском рату, док Србија не само да није објавила рат САД него је од НАТО-а, са САД на челу, била неизазвано војно нападнута, и то уз пуно кршење Повеље ОУН и статута самог НАТО-а. С друге стране, ако је корисно за обе стране да оставе прошлост и гледају у будућност, зашто то не важи за другу страну, него САД и НАТО на прошлости граде и спроводе своју политику одмазде према Србији, одузимајући јој Космет и помажући албанско сепаратистичко вођство да једнострано прогласи независност Косова и да ту независност призна  низ држава. Исто тако, као страна одговорна за отпочињање скоро тромесечног варварског бомбардовања Србије, САД и земље НАТО нису се досад због тога извиниле Србији, нити су јој помогле да се подигне из рушевина и врати у редовно стање. Модерна историја није без примера да су се велике државе извиниле земљама жртвама због својих злочина. Немачка се извинила Израелу због геноцида над јеврејским народом у Другом светском рату и исплатила одштету у примереном износу. Русија се извинила Пољској због злочина почињеног у Катинској шуми током Другог светског рата. Француска се извинила Алжиру због вођења окрутног колонијалног рата. Немачка се извинила Намибији због покоља становника у неким селима почетком 20. века и тако даље. Злочин против мира који су САД и друге чланице НАТО-а учиниле против Србије, захтева да се оне извине како Србији тако и ОУН због кршења њене повеље. Шта их то спречава да се морално издигну и признају да су против Србије водиле противправни рат и да на тај начин стекну кредибилитет за позивање Србије да остави прошлост на миру и заједно с њима гради нову будућност? Сасвим је видљиво да су у питању интереси да се експлоатацијом прошлости од Србије извуку нови значајни уступци, пре свега признање независности Косова и дистанцирање од Републике Српске, уз задржавање притисака за даље територијално слабљење Србије.“

Извор: „Балкан магазин“

 

 

Колумна

Али ..

ali

 

У право време

u pravo vreme

 

Увек сметаш некоме

uvek smetas nekome

 

Све ће бити горе него пре

sve ce biti gore nego pre

 

Ништа се не мења

nista se ne menja

 

Све што дође мора и  да прође

sve sto dodje mora i da prodje

 

Најбољи, најгори и средњи

najbolji najgori i srednji

 

Јерусалем

jerusalem

 

Гледај

gledaj

 

Вратимо се себи

vratimo se sebi

 

nimnik.jpg
Број прегледа чланка : 6220315

16600m

16403

09700am

16402

16401

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.