svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Милорад Вучелић: КОСОВО: БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ

Има ли страшнијег питања од питања: бити или не бити. Данас се Србија суочава са овим судбинским питањем у свој његовој оштрини. Или ћемо бити оно што јесмо – Срби или више нећемо бити Срби него неко ново кукавељско евроунијатско поколење. Граница са Косовом јесте то страшно питање. Не можемо побећи, већ морамо одговорити. Нема одлагања, нема илузија да данас можемо изабрати бруку, срамоту и понижење, а да ћемо онда сутра поново бити људи и јунаци. Бити или не бити?

Одговор ће свако од нас дати онако како мисли да би требало. У своје име, али и у име данашњих нараштаја. Највећа одговорност ипак пада на двојицу људи којима је Србија поверовала. То су председник Републике Томислав Николић и потпредседник Владе Александар Вучић. Очи Србије су упрте у њих. Одговор у име Србије на страшно питање бити или не бити даће они. Ништавило бриселског Запада омамљује не би ли се Србија преварила и сама себи ставила омчу око врата и направила границу са Косовом. С друге стране, народ се у дубини своје душе нада, а то активно и показује, да ће одговор гласити „бити“, да ће Србија изабрати живот, а не превару, ништавило и смрт. Зна Србија да се на муци познају јунаци. И то је овај тренутак. Сада или никад Србија би требало да подигне своју славну главу и да одбаци границу са Косовом. Када се на Западу већ унапред радују да су коначно сломили кичму Србији и да је она здробљена, као муња мора да нас осветли истина да нема границе са Косовом. Време ће се код Срба надаље рачунати од када је Србија одбацила границу или од када је себе толико понизила да је направила границу са Косовом. Сами бирамо, и требало би се још увек уздати у то да ћемо изабрати пут којим су Срби ишли, пут на којем је и већина људи у Србији.

Тај пут није свакако пут безусловне капитулације.

Капитулира се, наиме, после вођеног рата, бела застава се истиче после дугих и изгладњујућих опсада, капитулира се пред непосредном претњом великих непријатељских армија, капитулира се пред ултиматумом највећих сила, капитулира се кад си под претњом непосредне агресије, а немаш савезника у некој великој сили. Претходно се онај ко је пред сасвим извесним губитком бори за што боље услове за прекид рата, за мировни споразум или међународну конференцију у што повољнијим околностима.

Бивало је много тога, али се ретко или никад, није дешавало да се капитулира и потпуно и безусловно преда усред мира. Само да би се избегао неки нови притисак или да се стекне прилика за неки неизгледни ћар, на пример могуће чланство у некој међународној организацији. А поготово је непознато да се државна територија препушта и уступа због велике и сасвим изгледне националне штете. Било како било, данашње генерације се кандидују за јединственост и, надам се, непоновљивост у намери да се у виду „коначног решења“ косовског проблема заувек одрекну дела своје државне територије и тако обрукају претке и потомке. Није било ни тежих капитулација у којима онај који капитулира не сме да тражи написмено услове капитулације, него мора да прихвата све што му се усмено наложи. Није било – сада изгледа има.

Није бивало, нити ће икада бити да неки народ реши да поднесе сваку жртву и свако понижење да би добио неки датум за почетак преговора о чланству у некој трошној међународној организацији попут ЕУ. И да тај датум прогласи црвеним словом у свом модерном календару.

У трагању за покрићем и алибијем за овако поразно опредељење посеже се за крајњим ниподаштавањем и грубим фалсификовањем наше историје, наших државних институција и врши отворена спрдња са Уставом и Уставним судом, одлукама Народне скупштине, као и резолуцијама Савета безбедности УН.

Уз доскочице и примитивно саркастичне опаске, које је тешко и пратити, упорно се умножава један стереотип о томе како је Србија изгубила ратове деведесетих, па сада рачуне тог пораза мора да плаћа хашким пресудама и државним територијама од Косова до Војводине. За ову прилику, али само за ову прилику, неважно је име оног злосрећника који је ову флоскулу последњи изговорио. Тога су пуни „бешчасни српски медији, огледало непроглашене евроатлантске окупације под којом се налазимо". (Прочитати текст Николе Врзића:„Граница лажи" у овом броју „Печата").

Које су то ратове, и како Србија и Срби изгубили, и од кога?

Зна ли ико које су то бојеве и ратове добили Тачи, Јашари, Харадинај - заједно са свим балистима и терористима - против наших полицијских јединица, да о црвеним береткама и не говоримо? Које су то битке и с ким изгубили генерали Павковић, Лазаревић и Делић? Како је овим љутим шиптарским бојџијама са све америчким и британским инструкторима и савезницима прошла она једина копнена операција под називом „Стрела"! Како су прошле приштинске специјалне јединице РОСЕ на Јарињу и Брњаку прошле године? Једина јунаштва тих чувених хероја и ратних победника, како би данас рекли неки српски званичници, јесу масакри над српским цивилима и понеки снајперски метак или рафал из заседе.

Агресија НАТО-а је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН која је у ствари била услов прекида рата уз пуну гаранцију територијалне целовитости Србије. Скоро деценију касније, у миру, одлучно српско одбијање Ахтисаријевог плана било је потврђено троструким неприхватањем истог тог планау СБ УН.

После тога су уследили узастопни порази у миру који покушавају да се прикрију и оправдају грубим фалсификатима прошлости. Како се може, сем неодговорним и недостојним политичким понашањем, успоставити веза између Резолуције 1244 и прихватања ЕУЛЕКС -а, потписивања ССП и подношења оне срамотне и ЕУ-српске Резолуције Генералној скупштини УН? Може само поништавањем Резолуције 1244.

Како је окончан босански рат? Дејтонским и Париским мировним споразумом. Створена је Република Српска која је на нашу срећу и захваљујући свом народу и руководству и те како жива и здрава.

Трагедија Срба из Хрватске (Крајина је била зона под заштитом УН) јесте наш истински велики ратни пораз, али у годинама мира које су иза нас власт није ни покушала да отклони бар мали део последица, него је у свему ишла наруку Хрватској: својим извињавањима и снисходљивошћу легализовала је то геоноцидно насиље и трудила се да овери тај пораз. Наши дојучерашњи властодршци, медији и већински невладин сектор су прогласили Хашки трибунал светиоником правде и националног поми- рењау региону и добро га нахранили српским државницима и генералима. А све то због неког ССП-а и због даљег тумарања евроатлантским путем.

Да ли неко заиста, после свега што знамо и што смо сазнали у последњој деценији и по, хоће да нас убеди да смо погубили све ратове, и то од хрватских бојовника, шиптарских терориста и муслиманских муџахедина, и да смо само с њима ратовали, а да су све жртве узалудне, па и оне у Балканском рату? Да су узалудне све жртве сем оних које би сада требало приложити за могући датум преговора о чланству у ЕУ ? Уз све то иде безочно самохероизирање неких наших политичких функционера који као да желе да потврде истинитост народне изреке да се недостојни поносе оним чега се паметни стиде.

Али све су то само „речи, речи, речи..."

Све су то покушаји насилног уживљавања народа у свест и убеђење о узалудности сваке борбе за национални и државни интерес. Све су то настојања да народ поверује у тобожње поразе ради даље пометње историјске свести, све да би се прикрила тешка неодговорност и избегао одговор (свих нас) на питање са насловне стране „Печата":

Косово: Бити или не бити!

Из штампаног издања листа „Печат“ приредила редакција сајта „Светиње Браничева“

 

Колумна

Време лажи

vreme lazi

 

Ушо рибар

uso ribar

 

Јесен живота

jesen zivota

 

Енглески студент

engleski student

 

Кино Култура

kino kultura

 

О ВИНУ

o vinu

 

Београд

beograd

 

Охридско Језеро

ohridsko jezero

 

Ововековни и оновековни

ovovekovni

 

Тешки људи

teski ljudi

 

tuman-s.jpg
Број прегледа чланка : 5234990

16400a

16500a

pravilo posta 2020

0000

16200

09700

 Чуда божија наших дана

15900

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.