svetinjebraniceva.rs

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста

Рођена у В. Градишту, одрасла у Раброву - била је вихор на сцени

Предраг Мирковић

Жанка Стокић, највећа српска глумица

"Какав сценски вихор! ", записао је Душан Крунић, луцидни позоришни критичар, после једне од многих премијера Жанке Стокић у Народном позолришту. Играла је субрету у Шекспировој Богојављенској ноћи. Као увек – ненадмашно.

Критичар је био понесен полетном игром велике глумице. Написао је: „Она је заносила собом и односила са собом у свеполетном одушевљењу и глумце на позорници и гледаоце у гледалишту. Њен незаборавни смех, продоран и силан, ведар и звонак... пробијао је зидове позоришта и разлегао се даље улицама града".

Критичар "Политике" Живко Милићевић се питао: одакле Жанки тај смех и да ли је потекао из њеног детињства? „Још из оних срећних дана, о којима данас са тугом говори, када је у Раброву, детињски безбрижна и лудо весела, прескакала плотове, клизала по леду, вадила јаја из птичијих гнезда, и када су њене једине лутке, које су јој остале за цео живот, били пси, које је сакупљала по селу и доводила својој кући".

"Ниједан глумац у нашем позоришту не уме тако да створи онај присни срдачни додир између сцене и гледалишта као гђа Стокић. Сва покрет, осмех, спонтаност, природност, она је једно живо огњиште симпатије и веселости", остало је записано у књизи Светислава Петровића У позоришту, објављеној 1928. године.

А, седам деценија касније, када је Мира Ступица проглашена за најбољу српску глумицу 20. века, сјајна уметница је одговорила: „Нисам ја највећа српска глумица прошлог века. Највећа глумица коју је српско позориште имало је Жанка Стокић, која је неправедно заборављена, а толико је задужила позоришну уметност и нашу културу. Зато молим нашу културну јавност да Жанку Стокић врати на место које јој припада“.

Био је то гест достојан поштовања и памћења.

Мира Ступица је предложила да се установи награда Жанка Стокић, коју ће сваке године добијаати по једна глумица за најбоља глумачка остварења. То је прихваћено, и прва добитница те изузетне награде била је врсна глумица Светлана Бојковић.

Дете разведених родитеља

Жанка је, према матичним књигама великоградиштанске цркве, рођена у Великом Градишту ујутру 11. јануара по старом календару 1887. године, као друго дете лебара (пекара) Богосава Стокића и жене му Јулке. Место Богосављевог рођења није забележено, али је остало записано да је Јулка била из Зајечара. Чин крштења обавио је истога дана у Богосављевој кући градиштански свештеник, намесник Светозар Ђорђевић, док јој је име Живана дао Стојан Бесарабић, ученик првог разреда гимназије, не слутећи да је тако готово нико неће ни звати ни знати.

Њени родитељи, нажалост, нису дуго били заједно. Развели су се око 1891. године, када је мала Живана била у петој години. Она о томе никада није причала и до краја живота чувала је то као своју велику тајну.

Истина је, међутим, остала записана у књизи умрлих рабровске цркве, која се сада чува у Историјском архиву у Пожаревцу. У њој је 1897. године на страни 245 а под бројем 54. забележено да је увече 2. октобра те године у Раброву "после тешког боловања" умрала Јулка, "разведена жена бив. лебара Богосава", рођена у Зјечару а поживела 28 година. Сахрањена је сутрадан на гробљу.

Шта је било са Богосавом, не зна се. У књигама умрлих, вођеним у градиштанској и околним црквама крајем 19. и почетком 20. века нема његовог имена. Жанка га је ретло помињала, а савременици су га брзо заборавили.

Развод се догодио 1891. године. Разлог је свакако уписан у књигу венчаних, како се то иначе чинило, али је та књига из раздобља 1885-1890. године изгубљена.

У кући попа Санде у Раброву

Чим се развела Јулка је с малом Жанком отишла у Раброво, у кућу свештеника Александра Николајевића, познатог као поп Санда. Поп је био удовац и по правилима цркве није имао право да се жени по други пут, па је Јулку представио као своју кућну помоћницу.

Кућа попа Санде (знатно преправљена) у којој је одрасла Жанка Стокић

Попа Санду налазимо у Браничеву први пут 1875. године као капелана у селу Лучици, После лутања од цркве до цркве стигао је у Раброво и његову цркву 1880. и саградио кућу, која и данас постоји, у поседу фамилије Поповић, али у доста измењеном издању. Како је запамћено, овде је стигао без попадије, па се мисли да је она раније умрла

Остало је упамћено да су се Јулка и Санда веома добро слагали. Он је био динамичан, весео, увек спреман на шалу, али одан коцки, пићу и ноћним седељкама, а она отресита, радознала и спремна да га следи у свему. У кући се орио њен и његов смех, смењивале се шале и задиркивања, долазили свакојаки гости, тако да никад није било досадно. И, тај боравак у Сандином дому остао је у Жанкином сећању као време безбрижности, спокојства, веселости и радости, у које се често враћала у свом бурном позоришном животу. Управо ту је, уз Санду и Јулку, научила да се смеје оним чудесним, пркосним, слатким смехом којим је очаравала гледаоце пуне четири деценије.Али, овде је научила и да игра картама, што ће касније постати њена велика страст.

У живописним рабровским пределима, неометано је стварала свој свет у непрестаном додиру с потоком ниже куће, птицама у Козиглаву, цвећем у баштама и ливадама, свим могућим домаћим животињама, разнобојним камењем на обалама Пека. Према свему је успостављала свој однос, који је само она разумела, што ће касније чинити на позорници, сналазећи се међу улогама и репликама као међу ливадским цвећем у Смиљевом пољу. Ту се њена машта развијала и богатила, и уз помоћ те маште она ће у позоришту стварати своја чудесна дела.

Мајчина смрт, Сандино пропадање и Жанкин одлазак у Зајчар

Јулкина болест започета у јесен 1896. године донела је Санди велику стрепњу. И, што се болест више ширила и напредовала он је бивао неспокојнији.

Следеће године Јулка је умрла, Жанку је ујак одвео у Зајечар, а Санда је остао сам и изгубљен. Све дуже је бивао у кафанама, па га је Црква лишила права да држи службу. Остављено му је само право да носи мантију. После четири године послат је у Рам на Дунаву. Тамо је служио до 1907. године, када му се губи траг. У књигама умрлих целог рамског среза нема његовог имена. Можда је сахрањен негде у Банату, јер је тамо одлазио. Једном је ишао са Јулком и Жанком у Вршац, о чему говори једна њена фотографија. Имала је око пет година.

Жанка је три године провела у ујаковој кући у Зајечару и по њеним доцнијим казивањима било је то време испуњено сузама и горчином, злостављањима и бездушношћу. Навикла на слободу и веселост у Сандином дому, она није могла да се прилагоди суморној атмосфери ујакове куће, где је прихваћена као служавка на коју може свако да се издире, да је понижава и вређа. Круна те тужне епизоде из њеног живота била је насилна удаја за једног зајечарског кројача када је имала 15 година и неколико месеци.

Недуго после удаје, крајем лета 1902. године, побегла је с чувеном позоришном трупом Љубомира Рајичића – Чврге, док је трупа гостовала у Зајечару. Тих дана је са својом комшиницом прала рубље на реци. У то су наишла два глумца и упитала их знају ли да неко издаје стан, јер је трупа намеравала да ту остане најмање месец дана. Видећи је разговорну и веселу, живих покрета и звонког смеха, један од глумаца, Александар Гавриловић, непосредан и маркантан, позвао је да дође у њихову трупу.

Дошла је. Муж је покушао да је врати, али силе која ће јој препречити пут за њу више није било. Из Чвргине трупе отишлла је у осјечко позориште, где је остала неколико година, да би одатле 1911., као врсна глумица прешла у Народно позориште у Београду и у њему стекла славу која и данас прати њено име.

Непревазиђена у Молијеровим, Стеријиним и Нушићевим комедијама

Како је стасавала као глумица, тако је постајала сигурнија, систематичнија и преданија позоришту. Није било битно да ли ће играти у великој или малој улози, већ да оживи лик до те мере да се он наметне гледаоцу као стварност. Играјући готово епизодну улогу баба Гице у комедији Големанов бугарског писца Стевана Костова Жанка је приказала публици свој раскошни таленат и фантастично глумачко умеће. Велибор Глигорић, уздржани позоришни критичар Политике готово је узвикнуо у свом тексту: "Њена игра у овој улози значи датум у историји глуме нашег позоришта. Појава, маска, покрети, реаговање Баба-Гицке на разговор околине, изграђени су тако савршено и у типу и колориту да се та улога може убројати у високе глумачке класе уопште".

Мада се огледала у широком домаћем и светском репертоару Жанка је највише постигла играјући у делима Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића и Молијера. Сам Нушић није крио да је улогу Живке министарке у истоименом комаду писао управо за Жанку.

У јеку Жанкиног успеха у улози Живке, 1929. године, њој се десила велика незгода - теже је повредила ногу. Нушић је тада изјавио да је запретила опасност да она дуже одболује, због чега је био решио да комад скине с репертоара. : Жанку нико није могао да замени. Нити је до данас иједна глумица превазипшла у улози Живке министарке. Тридесетих година она је више је од сто пута играла Живку, увек пред пуном двораном и уз френетичан аплауз публике.

Пред судом титовске власти

Но судбина, која често режира наше животе, постарала се да се Жанка са звезданих висина суноврати у судницу тек приспеле Брозове власти, под оптужбом да је издала свој народ.

На терет јој је стављено суделовање у програмима "Централе за хумор" и "Весељака", два позоришта створена за време окупације, где је играла у Молијеровим, Стеријиним, Нушићевим и другим комедијама, а посебно што је учествовала у емисији "Шарено поподне" београдске Радио станице, "чиме је културно и уметнички сарађивала са окупатором и домаћим издајницима".

Занети грабљењем власти и гоњењем својих противника Титови беспоговорни следбеницу изгубили су из вида да је у земљи Србији поред њих, на једној, и Немаца с ''домаћим издајницима'', на другој страни, постојао - народ. Тај народ, изложен дуготрајним патњама и мукама, одлазио је да гледа Жанку Стокић и да бар на кратко заборави пакао окупације. Она је играла за тај свет, а он је био у много већем броју од Немаца, ''домаћих издајника'' и партизана.

Новопечени владари Србије претворили су једну велику салу у Београду у судницу и напунили је одабраним ''патриотама'' , чији је главни задатак био да на сваку Жанкину реч одбране скачу и прете, да јој добацују најприземније увреде и да демонстрирају свој револуционарни бес.

„Морала сам да радим јер сам била болесна и без лекова нисам могла. Нисам мислила да тиме помажем Немцима“. То је био њен одговор на тужиочево питање да ли је била свесна да својим иступањима помаже немачкој власти.

"Жанка је плакала, а публика се смејала њеним сузама", обавестила је своје читаоце "Политика" 4. фебруара 1945. године. Смејао се у себи сигурно и судија, да би на крају устао и прочитао пресуду, тог 4. фебруара 1945. године. Пресуду извесно донесену још пре суђења. Жанка Стокић је осуђена на осам година губитка националне части. С пролећа 1947. године казна јој је смањена на две године.

Такво је време било

На на подстицај Миливоја Живановића, тада већ прослављеног глумца, родом из Жанкиног краја и. заузимање Бојана Ступице, легендарног редитеља и слободоумника, Жанки је опроштена казна. Ступица је похитао да је одмах позове у тек створено Југословенско драмско позориште. Вест јој је лично пренео у њеној скромној кући у Топчидеру.

Три дана касније Жанка је умрла. Био је то 20. август 1947. године. Умрла је само неколико месеци пре но што ће се навршити 45 година од њене прве улоге. у путујућем позоришту.

„Пред Жанкином кућом био се слегао силан свет... Био је леп дан. Око Жанке пуно цвећа. Свирала је музика. Причали су да је она желела да све тако буде, да не личи на погреб. Изнели су је и ставили у кола у која су били укошкани волови. А на роговима су им биле румене јабуке. На гробљу, док су је спуштали у раку певао је хор". Тако је казивала овом аутору, почетком седамдесетих година Нада Стевић из Раброва, кћи Жанкиног школског друга Лалка. Из Раброва је само она била на погребу. Страх од Брозових ознаша био је тада велики. А Жанка је била на њиховој црној листи. Тако је време било.

Пола века касније, кад је све прошло, али уз гласно противљење Брозових следбеника, постављена је биста Жанке Стокић пред школом у Раброву - једином школом коју је похађала и завршила. Бисту је открила Жанкина достојна наследница – Мира Ступица. Плочу пред кућом у којој је живела Жанка открила је Ружица Сокић, велико име нашег глумишта. А први добитник награде Жанка Стокић била је изврсна Светлана Цеца Бојковић.

Тако се Жанка вратила у српско позориште, да траје докле позоришта буде.

 

zaova.jpg
Број прегледа чланка : 2442105

ЧУДА БОЖИЈА НАШИХ ДАНА

 Чуда божија наших дана

БЛАГОСЛОВИ,
РОДИТЕЉСКЕ КЛЕТВЕ,
КЛЕТВЕ И ПРОКЛЕТСТВА

15900

ПРАВИЛО ПОСТА ЗА 2018.

 korice-za-prav-posta-2018

КУВАРИ ПОСНЕ ХРАНЕ

kuvari 2016 m 

 

ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА НА ВРАЊЕВЦУ

Vranjevac Toma Nikolic m

  

ГАЈЕЊЕ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА

135

 

СВЕ О СПОМЕНИКУ НА ВРАЊЕВЦУ

Sve o spomeniku S

 Споменик на Врањевцу, најпотпунији је и најлепши споменик српској војсци досад. Подаци о страдалима прикупљани десет година, од 2005., до 2015., а овај изузетан знамен  грађен је током  четири последње године крај одлично очуваних ровова српске војске из 1915. Све о споменику сазнаћете ако кликнете на наслов или слику.